“Кад тврде да Косово није наше, зашто нам га онда траже?”

Сваком народном гуслару  и свим истинским српским родољубима, мора бити увијек на уму: Косово је српска колијевка и света српска земља. Мора бити увијек присутно у срцу сваког Србина и његовој души, ма гдје  границе Косова и Метохије биле: унутар, или недај Боже, ван граница Србије. Док је тако, Косово и Метохија биће увијек Србиново, док је вијека и свијета!

Слушао сам као мало дијете старије људе око мене, како изговарају ријечи  Арбанија и Арбанаси или још чешће Шиптари. Помислио сам: остарјели су и књижевно необразовани, па им није ни замјерити, што ове ријечи погрешно изговарају. Наравно, преварио сам се, што ћу касније појаснити. Давно сам читао “Примјере чојства и јунаштва” од Марка Миљанова, који Албанце назива такође Арбанасима. Помислих,
Марко се у Кучима граничио са њима и најбоље зна како се они зову правим именом, и да су ти наши преци боље памтише од нас, али да то све ипак треба провјерити и појаснити. И ја кренух у изучавање и истраживање, да ли су Албанци у Албанији, на Косову и Метохији у Црној Гори, западној Македонији и сјеверној Грчкој (Епиру), гдје данас живе, Арбанаси или Албанци?

Да бих правилно и истинито писао и упознао ширу јавност и истинске српске родољубе о овој светој српској земљи Косову и Метохији и Арбанасима, који су је већински населили и привремено узурпирали, послужио сам се у највећој мјери књигом”Срби и Арбанаси”,
познатог нашег историчара и истраживача Јована Деретића.

Срби, сви и свуда Да су Срби насељавали Хелмско (Балканско полуострво), прије Римског освајања, свједоче и бројни топоними из античког времена, на цијелом Хелмском полуострву, па све до Атине. Античка Грчка је имала мјешовито становништво, Србе које су Грци називали Пелазгима, гдје Херодот чак тврди да су и Атињани поријеклом Пелазги (Срби), који су јачањем  Јелина (Грка), прихватили грчки језик и Јелини, које су Срби називали Грцима, који су досељени из Мисира (сјеверни дио Египта). Херодот помиње, да су и Дорци поријеклом Пелазги. Не треба онда чудити за назив Сербонско море у  античком времену, које се налазило између Крита и полуострва Атике. Грци нису називали Србе само Пелазгима, него и другим именима, зависно од предјела у којима су живјели. На истоку Србе називају Аријевцима, у сјеверној Европи као Сармати и Венети, а у средњој Европи као Дачани и Трачани, за које (Трачане), Херодот тврди, да су одмах послије Индуса, најбројнији народ на свијету.

Римљани су почели у трећем вијеку прије нове ере, освајања српских племена на источној обали Јадрана (западни дио Балканског полуострва), које су Грци, а по њима и Римљани, називали Илирима. Херодот је дао први податак, да су Венети (Срби) и Илири један исти народ. То потврђују и други антички писци. Дакле, прије римског освајања,
Илирија је уствари била Јадранска Србија, а они међу собом нису себе тако звали (Илири), већ су их Грци тако звали.

Марво Орбини, дубровачки историчар, истиче, да су Венети данашњи Словени.  Топоними се тешко мијењају и цијело Балканско полуострво је у античком
времену, прекривено српским топонимима.

Једна ријека у Ликији у Малој Азији носи назив Србица, одакле потиче и најстарији писани Законик, до сада нађен, на српском језику. Друга ријека Србица је у Тројади, коју су населили Срби из племена Дардана. Двије ријеке Асирије, притоке Тигра, географ
Птоломеј назива Велика и Мала Србица. Ријеке: Дунав, Сава, Драва, Морава, Дрина, Уна, Врбас, Неретва као и планине: Дурмитор, Копаоник, Шара, Проклетије, Јабланица, Сињајевина, су савремена српска имена из античког времена.

Распадом Римске империје, која се одржала само на свом источном дијелу, са сједиштем у Константинопољу, створене су на ширим просторима Империје, нове државе. Тада је обновљена (461. године) Јадранска, тј Илирска Србија, гдје се  успоставила једна моћна династија – Свевладовића (490-641 године).
Слиједе династије Светимировића (640-794), Оштривојевића (794-1171) и Немањић
а (1171-1371 године). Постојале су у Европи још двије државе под тим именом, и то: Дачка и Сарматска Србија.

Поријекло Албанаца Да се вратимо поријеклу Албанаца. Срби их називају Арбанасима, странци Албанцима а они сами себе не зову Албанцима, већ Шћипетарима, што у преводу значи брђани.

Државу називају Шћиперија. њихово поријекло је са Кавказа. У античком и средњем вијеку, позната је земља на Кавказу, под именом Албанија, прозвана по граду Албана, на Каспијском језеру, што данас припада савременом Азербејxану и Дагестану.

Данашњи назив Албанија, није дакле стари назив са Кавказа, већ су добили име по српском граду Белиграду (данашњи савремени Берат), који је сматран главним градом Епира, који се на латинском језику зове Албанум, Албанон а помиње се још на латинском и као Алба-полис.

Данас постоји велика сличност између Тоска у Албанији и ^еркеза са Кавказа. Тамо на Кавказу су били познати као прост народ ловаца и сточара. Једино по чему је кавкаска Албанија била позната, су велики и опасни кавкаски пси-овчари. Кавкаска Албанија је била кршевита и сиромашна земља. И данас тамо има доста Албанаца, који са овим
у Албанији, Србији и околини, имају своја заједничка етничка обељежја, као што су језик, лична имена, народна ношња и антрополошке карактеристике.

У осмом вијеку, Арапи су освојили земље око Каспијског језера, када су Албанци већином прешли у ислам. Хазарски војсковођа Барxило (Мојсијева вјера), ушао је са војском у Албанију 730 године и наредио да се сви муслимани, Албанци побију, што је натјерало Албанце, да спас траже код Арапа у Арабији. Стога се у већој мјери нетачно
тврдило, да је стара постојбина свих Арбанаса из Албаније, Косова и Метохије и околине Арабија, умјесто Албаније на Кавказу. И код Арабљана постоји предање, да су Арбанаси живљели у Арабији, близу Црвеног мора. Избјегле Шћипетаре из кавкаске Албаније,
Арапи су подијелили у два дијела:  један дио су населили у Сирији, који су тамо трајно остали и асимиловани су, а други дио Арбанаса су населили у Арабију у околини Црвеног мора, које су касније под вођом Азрети Имером, Арабљани преселили на Сицилију и јужну Италију, кад су вршили освајања  тих земаља. Арапи су отели већи дио Сицилије и дио јужне Италије од Ромеја (Византије), па да би ојачали исламско становништво у тим освојеним земљама, довели су са собом из Арабије дио кавкаских Албанаца. Сицилија је тада подијељена на хришћански (североисточни дио острва) и исламски дио.

Ромеји (Византијци) су 980 године освојили дио арапске Сицилије, када су преузели тамошње Албанце, гдје су један дио превели у хришћанство. Долазе Сицилијанци Долази до побуне и нереда у византијској војсци 1042 године, која је у два наврата у Новом Епиру (данашња савремена Албанија), тешко поражена од српске војске и тадашњег младог српског цара Војислава.

Један од побуњеника, био је и Византијски војни заповиједник на Сицилији, по имену Георге (орђе), Манијакес (Манијак), који незадовољан безразложним смјењивањем са дужности, полази са војском да отме власт у Цариграду. Са собом је повео и мањи дио Албанаца са Сицилије и јужне Италије, као своје помоћне чете, док је већи дио који је остао, касније покрштен и италијанизован. Албанци су водили са собом жене и дјецу,  што је код њих махом био обичај. орђе Манијак се фебруара мјесеца 1043. године са том шароликом војском искрцао у Драчу. То је прво појављивање Албанаца на Хелмском (Балканском) полуострву, што признају и албански историчари за разлику од неких њихових данашњих назови академика, који фалсификују прво сопствену а потом и туђу историју. Манијак се сукобио са византијском војском код Острова, гдје је и погинуо.

Преостала војска се распала и предала, а Византијци су примили своје војнике Византијце са Сицилије, али нису хтјели да приме и Албанце на своју територију, посебно што је један дио био муслиманске вјероисповијести. Нису могли да се врате на Сицилију, пошто су лађе у Драчу већ били запосјели Цариграђани. Тада Албанци моле
Србе да им дозволе да остану и да се населе негдје у Србији, гдје би као традиционални
сточари гајили стоку за Србе и за себе саме. Срби су им изашли у сусрет и дозволили да се населе у слабије насељеним предјелима, око мјеста Рабана, на падинама планине Јабланице, сјевероисточно од Коњуха, данашњег савременог Елбасана. То је предио Новог Епира, којег су Срби заједно са Епиром звали и Поморјем. Управо по мјесту Рабан, Срби су досељенике у 11 вијеку називали прво Рабанасима а потом Арбанасима.

Тако су их и странци називали а они себе Шћипетарима, тј. Брђанима, људима са крша. Арапи су их назвали Арнаутима, што на арапском значи - они који се нису вратили.
Албанија се звао предио око Белиграда (данашњег Берата) и шире околине, гдје су живљели Срби, а прозван је Албанијом по латинском преводу Белиграда- Албанон, упоредиво са Албyн за Шкотску, гдје Албyн конкретно на латинском значи планинска земља, као што је то Шкотска. Значи, назив Албанија је латинско име а не име по Албанији са Кавказа! Ту су у предјелу Белиграда углавном живљели Срби а Арбанаси
се насељавају у предјелу Албаније - урбанијем и питомијем дијелу (околина данашњег Берата) тек у 13 вијеку за вријеме Турака. Тај назив Албаније постао је трајан тек у 13 вијеку. Значи, Арбанаси немају никакве везе са настанком имена Албанија, нити се оно
на њих односило. И данас само странци ту земљу зову Албанија а они себе Шћиперија!

Дозволе да буду сточари

Насељени око Рабана и на подножју планине Јабланице, Арбанаси су се постепено ширили, напасајући своја стада по српским  пашњацима и планинама. Нису имали право присвајања земље и пашњака. Услуге напасања стада плаћали су Србима у грлима стоке. Тако су живљели кроз цио средњи вијек, гаје ћи стоку као професионални сточари, који су били заштићени законом, прво 1330 године а потом и Законом цара Душана 1349. године. Поред њих, исти статус у Србији имали су и Власи, као сточари на истоку Србије. Ови закони су забрањивали Србима брачне везе са ова два номадска народа. Касније се то односило и на номадске Цигане. Арбанаси се и морфолошки разликују од свих европских народа, као што се разликује и њихов језик, који нема никакве везе са европским језицима, већ припада групи кавкаских дијалеката. То је језик или дијалект језика, којим данас говоре Албанци на Кавказу. њихов језик је добио своју писменост тек 1908 године а до тада су се служили српским писмом и језиком, а њихов језик су употребљавали само у међусобном општењу.

На територији савремене Албаније, владала је српска властела. Да су Срби хтјели да протјерају Арбанасе са своје земље – Епира, могли су то учинити у свако доба. Напротив, српски закони су их штитили као сточаре и омогућавали им миран и безбиједан живот, нарочито за размножавање, посебно у предјелу средње Албаније, гдје су постали јако бројни, за разлику од сјеверне и јужне Албаније, гдје су још увијек представљали малобројна племена.

Нико на њих у брдима није обраћао посебну пажњу. Један дио Албанаца на југу, из племена Тоска, у равницама Драча и околини Елбасана, почео је да се бави поред сточарства и земљорадњом, гдје су стекли стална насеља и уживали другачији правни
статус.

Доласком турске силе у те крајеве у 14 вијеку, Арбанаси су пожурили да јој се приклоне, знајући да су раније и они сами били муслимани, док су били у Арабији а да су хришћанство прихватили на овим просторима, само површно и из интереса. Долази у тим предјелима до наглог пораста ислама, јер су Арбанаси за разлику од Срба лако и брзо мијењали вјеру. Турци су им здушно помагали да се шире са предјела Рабана према сјеверу и југу.

Упади на Косово Косово и Метохију, и сјеверне предјеле од ријеке Дрима, Арбанаси су почели да насељавају тек у XVII вијеку. Ријека Дрим је до XVII вијека  била граница између Срба и Арбанаса. Од тада настаје права најезда и отимачина српске земље и геноцид над Србима од стране Арбанаса, који са својим стадима, очарани љепотама плодних равница Метохије, Косова и Македоније, силазе са планина и уз помоћ Турака запосједају најплоднију српску земљу. Арбанашка племена се појављују као одметници од закона, друмски разбојници и криминалци, који продиру дубоко у најплодније српске крајеве Косова и Метохије. Пећки паша је 1690 године, иселио Србе (Прва сеоба Срба) а
преселио Арбанасе из сјеверне Арбаније у плодна Метохијска поља, и шире по цијелом Косову. И Аустрија је томе јако “кумовала”, објављујући рат Турској, а подстрекавајући Србе на дизање устанка против Турака и њиховог терора, прво 1689 године а потом 1738 године, а све зарад својих интереса, јер им је био вјековни циљ да изађу на Егејско море и заузму луку Солун. Наравно, Срби су искоришћени у првим борбеним редовима.

Долази до два велика пораза Аустрије и Срба од Турака на Косову, а потом слиједе прави погроми и двије велике сеобе Срба са Косова и Метохије, прво 1690 године, под патријархом Арсенијем II Чарнојевићем и 1739 године под патријархом Арсенијем IV Јовановићем - Шакабентом. Тада су Срби доживљели прави егзодус и геноцид.

Одмазда Турака над “невјерном” рајом са ударним “песницама” Арбанаса на челу, које су претходно доселили, трајала је три мјесеца, без икакве интервенције Порте. Само за те двије сеобе Срба и тих 40 година, арбанашка етничка граница је помјерена за око 200
километара унутар српске територије.

Масовно досељавање Арбанаса из данашње Албаније, текло је све до 1840 године.
Арбанашки терор над Србима на Косову и Метохији почиње крајем XVII вијека па све до 1912 године, када је краљ Александар ослободио од Турака Стару Србију. Тада је од стране Срба, ослобођена територија и савремене данашње Албаније, гдје су се Арбанаси борили на страни Турака а не на страни Срба. Тадашње велике европске силе, нису дале Србији да изађе на море, па су ту, на српској територији створиле 1913 године, независну државу Албанију.

У томе је нарочито предњачила, вјековима највећи непријатељ Србије, Аустро-Угарска, у чему су је здушно помагале Италија и Енглеска. Душебрижници Арбанаса из Беча и Рима, су први који су изнијели у јавност и тврдили да су Арбанаси поријеклом антички Илири, жмурећи пред историјом, науком и истином, тј. да су Арбанаси поријеклом кавкаска племена, досељена у Србију у 11 вијеку преко Арабије и Сицилије. Са тим митом, хтјели су да постигну два циља истовремено.

Први, да се одузме дио територије Србима и припише Арбанасима. Други, представити заостале номаде и сточаре Арбанасе као потомке једног славног и културног старог цивилизованог народа у Европи, какви су били Илири. Испада да су Срби дошли у Арбанију а не Арбанаси у Србију! Тај мит, односно извртање чињеница и историје,
створио је код самих Арбанаса похлепу и идеју о Великој Албанији. Познато је, да ако хоћеш да убијеш један народ, убиј прво његову историју! Да су којим случајем Арбанаси поријеклом Илири, њихов би језик био исти или сличан српском. Та два језика немају ничег заједничког, осим што се у арбанашком језику налази доста присвојених српских ријечи.

Зато, између свих народа у Европи, Арбанаси се могу издвојити као један посебан, чудесан и од свих различит народ. Народ, који се распознаје по крволочности и бестијалности у мучењу и убијању незаштићеног становништва, у највећој мери својих комшија Срба.

За њих не важе други закони осим њиховог обичајног племенског права, гдје запажено мјесто заузима и крвна освета! Зато са свим тим карактеристикама, Арбанаси су представљали, а може се слободно рећи по свему што чине и у 21 вијеку, представљаће још дуго и дуго цивилизацијски проблем!