Живи драни па клани

Тачан број Срба из Херцеговине и припадника ЈНА и резервиста из Црне Горе, који су у периоду од 1992. године до 1995. године били затварани, мучени и убијани по логорима у Хрватској и Босни и Херцеговини, никада неће бити познат. По злу су се највише истакли Лора код Сплита, Челебићи код Коњица и Дретаљ код Чапљине. Након повлачења ЈНА из Сплита у ратну луку Лора уселила се хрватска полиција. У периоду од 1992. до 1995. године само у том мучилишту живот је изгубило 70 људи. Живе су их драли, па клали, причају преживјели логораши.
Они који су преживјели стравична мучења причају да ни након 16 година не могу да заспу као остали људи. Тврде да су Хрвати највише мучили Црногорце, стављајући их на струју, кидајући им уши и вадећи језике.
Према ријечима једног од преживјелих логораша Дамјана Трипковића осим ратних заробљеника у Лору су довођени и цивили.
- Сјећам се, као да је јуче било када су ме ухватили на сред улице у мом аутомобилу. Био сам у цивилу и код себе нијесам имао ни метка, а камоли неко оружје. Било нас је седморо дјеце, шесторо су Хрвати убили. Најстаријег брата су убили на кућном прагу. Када сам ухапшен директно су му спровели у сплитску Лору. Тамо сам био мјесец дана, а чинило ми се као вјечност. Приморавали су нас да радимо свакакве вулгарности. Мене и брата свезали су и прикачили на струју, а потом нас тјерали да један другом полни орган стављамо у уста - испричао је Трипковић, додајући да више једноставно нема снаге да прича о паклу кроз који је прошао.
Он каже како му се и данас чине да га мучитељи прогоне, да стреца како по дану, тако и по ноћи.
Бивши командант Војне полиције у Шибенику, Марио Баришић каже да никада неће заборавити сцене из Лоре и злогласни Блок Ц.
-Када сам видио шта се тамо ради преживио сам шок, а могу да замислим како је било онима које су мучили. Људима су вадили очи, чупали језик. Чињени су стравични злочини. Сјећам се неких војника, касније су ми рекли да су припадници никшићко-шавничке групе. Мучили су их, псовали им мајку црногорску и српску. Хрватски војници су говорили да су заробљеници у Сплит доведени са других ратишта изван Хрватске, те да није никакав проблем, да можемо свашта да им радимо. Тада сам видио и неке Црногорце, искасапљене, без ушију, очију, језика и сломљених удова. Призор је био страшан - тврди Баришић.
Он каже да је десетак Црногораца у униформама било смјештено у злогласни Блок Ц из којег нико жив није изашао.
- Колико се сјећам видио сам десет или 11 црногорских војника у локви крви. Да би ми савјест била чиста одлучио сам да све испричам у јавности и да то потврдим на суду, иако су ме називали издајником и другим погрдним именима - рекао је Баришић.
Још један од преживјелих логораша, Вукан Ковач прича како су њега и још 15 сабораца хрватске редовне јединице војске заробили на ратишту.
- Двојицу су одмах убили, а нас 16 заробили и убацили у камион. Одвезли су нас везаних очију. Пут је трајао неколико сати. Одвели су нас у неки бетонски објекат, касније смо сазнали да је то Лора код Сплита. Не могу да причам шта су нам све радили, јер то нијесам могао испричати ни својим најмилијим. Било је страшно, ни данас не могу да спавам мирно већ ми се сцене стално враћају - рекао је Ковач.
Логораш Мирко Бабић додаје како су им, поред осталог након што би их пребијали и мучили на разне начине, главе стављали у ЊЦ шоље и поливали их водом.
Весо Деретић који је такође преживио страхоте Лоре каже да им хрватска војска није дозвољавала да иду у санитарни чвор.
- У ЊЦ сам први пут ушао послије 18 дана. Били смо живи костури, исте слике као из Јасеновца. Ковали су сандуке једни за друге. Сјећам се да је први сандук био намијењен Драгану Јелићу из Требиња - испричао је Деретић.
Он додаје како су му страхоте стално пред очима, те да већина њих, преживјелих логораша живи под дејством јаких таблета за смирење покушавајући да се изборе са свим оним што су преживјели.
- Остале су стравичне трауме. Једноставно, тога ни послије 16 година не могу да се ослободима. И дан данас чујем звук металних врата са ћелије - казао је Деретић.
Преживјели логораш Владимир Жарковић тврди да је и он био задужен за ковање сандука.
-Тјерали су ме да правим сандуке, од оних за муницију у коју би касније хрватски војници стављали искасапљене заробљенике. У почетку сам ковао по један, а касније свакодневно по најмање два сандука - рекао је Жарковић.

Прикључивани на струју

Логораши кажу и да су их хрватски војници доводили у посебне ћелије гдје би их прикључивали на струју, односно на тв апарате. Кажу да се радило о тв апаратима без екрана из којих су висиле жице. Држали би их сатима испред апарата без екрана, а потом их тукли и мучили, и тјерали да препирчају шта су гледали на телевизији. Након тога су им "сервирали" да једу људски измет.

Крваве ходнике прао језиком

Преживјели логораш Мирко Бабић каже да су га хрватски војници у Лори мучили на звјерски начин.
-Тукло ме неколико њих у ЊЦ-у. Пошто би ме добро испребијали, ухватили би ме за руке и вукли по ходнику дугом неколиком метара до ћелије. Дају му да предахнем неколико секунди, а онда натјерају да полижем сву своју крв од ћелије, преко ходника, назад до ЊЦ-а. То што су нама тамо радили, људски ум не може да смисли. То само њима може да падне на памет - казао је Бабић.