Две изложбе фографија, које симболишу солидарност Русије са Србима на Косову одржавају се у Москви истовремено

 Изложба уметнице Наталије Батрајеве, постављена у студентској цркви Московског универзитета у улици Моховаја представља фотографије снимљене од 2004. до данас, укључујући оне направљене у фебруару, после проглашења независности. На снимцима су српске породице, изгнане из сопствених кућа, мајка на синовљевом гробу, деца са портесним плакатима. На други аспект косовске трагедије — уништене споменике православне уметности, фокусиран је поглед фотографа Валерија Близњука, чија је изложба отоврена ове недеље у Централном дому уметника на Кримском валу у Москви. Наш извештач Надежда Денисова боравила је у Црнтралном дому уметника и разговарала са Валеријем Близњуком. Ево шта она говори.
Прво што примећује посетилац чим прекорачи праг Централног дома утемника на Кримском валу су плакати са натписима: Косово и Метохија – чуо сам благовест. У великом холу здања постављена је изложба фотографа Валерија Близњука. На штандовима су изложене уметничке фотографије православних споменика на Косову и Мехтохији – Пећ, манастир Високи Дечани и Грачаница, као и обитељ Бањска. И треба рећи да мало ко од посетилаца пролази мимо изложбе, не зауставивши се пред живописним призорима. Мада, осим питомих пејзажа који одишу старином, на фотографијама су забележени и положаји НАТО-а, аутомобили за пратњу, упозоравајући натписи на црквама да се не сме улазити са мобилним телефонима и оружјем. А изложбу отвара јединствена фотографија, на којој је разрушена црква. То је црква Свете Тројице у селу Петрић, која као да је положила главу у неравноправној борби – тако изгледа оштећена купола. Поред снимка је таблица са речима да је од 1999. године на Косову срушено 150 цркава. Да ли ћемо видети преостале сутра? – пита се аутор натписа. Како се признао сам Валериј Близњук, он није желео да превише узнемирава посетиоце изложбе снимцима разарања, дао је предност оним духовним и моралним вредностима које су још живе на Косову.

То је као неки крик бола, заот што од многих срушених цркава на Косову није остао чак ни темељ, а овде је остао, говори уметник о цркви у селу Петрић. Мислим да је остављен свесно. Јер он стоји на путу којим иду ходочасници према манастирима. Разрушена црква прети овим рушевинама које од тада стоје несклоњене са пута, баца изазов. Јер јасно је да док постоје та јединствена ремек-дела светске уметности, те светиње са њиховим реликвијама – до тада се варвари неће смирити, до тада они до краја неће моћи да назову ову теротироју својом.

Валериј Близњук је у првом реду сликар, иконописац. А фотограф је постао зато што се појавила насушна потреба да се овековечи ова древна лепота, чији сведок је Валериј био у Грчкој, Италији, у другим земљама које је посетио док је учио иконописање. Да овековечи за себе и за друге људе, јер многи објекти византијске културе, по речима уметника, мало су проучени, материјал често нигде није објављен. Отуда и професионално интересовање Валерија за фотографију. Посебно је важно очувати наслеђе древних мајстора сада када опасност прети самом опсанку тих споменика, сматра Валериј Близњук. Уметник је испричао овакав случај:
…
Пре неколико година био сам у северном, окупираном делу Кипра. Прошле су деценије после окупације, наша група је имала могућност да сними цркве које су остале у том делу Кипра. Колеге и ја смо путовали, тражили преостале цркве. И добро се сећам цркве из 14. века у Лиси, он је из истог периода као и цркве на Косову – са јединственим фрескама. Видели смо те фреске у албумима и хтели смо да се упознамо са њима непоредно. До вечери смо са тешкоћом нашли цркву у Лиси, обрадовали се – она је била на дивомместу, око ње није било никаквих савремених грађевина – црква је изгледала као драгоцени бисер. Али када смо ушли унутра – ужас – тамо није било ни једне фреске. Ради се о томе, како смо касније сазнали, да су их Турци изрезали са основом зида и продали у Америку. Постоји технологија скидања по деловима – по метру квадратном – и управо то је било учињено са овим фрескама. Сада те светиње за новац могу да се виде у једном од приватних америчких музеја. Ми видимо да Кипру није помогло ни чланство у НАТО-у – са њиме поступају онако како је по вољи силницима. Мислим да иницијатори тога нису били сами кипарски Турци, већ они који су желели да имају фреске код себе.
Али да се вратимо изложби. Како је настала идеја за ову серију фотографија, и да и сте били раније у Србији и Црној Гори, пре пролећа 2007 године, када су направљени ови снимци?
…
Већ вероватно дуже од 10 година бавим се темом византијске уметности, занимају ме у првом реду фреске и иконопис, говори Валериј Близњук. Много пута сам ишао у ходочашће оним споменицима који су се очували до данашњих дана углавном на Балкану – у Бугарској, Србији, Македонији, ЦГ, Италији, Грчкој. Што се тиче Косова, одавно сам имао циљ да посетим покрајину. Имао сам велику жељу, али због бомбардовња 1999. пропао нам је планирани пут. Све је већ било спремно, купили смо апаратуру, објективе, добили све дозволе од Ликовне академије. Нисмо имали само карте. И ођедном, сасвим неочекивано започела су бомбардовања, то је било страшно. Од тада ме није напуштала жеља да посетим ове велике манастире и цркве, и тек 2007. она се остварила. Хвала богу, то је било у пролеће, било је много лепо. Свугде су цветале воћке, и саме фреске на зидовима толико су се хармонично преплитале са природом да смо били једноставно срећни што смо се затекли тамо управо у време цветања.
Приметила сам да је ликовно решење изложбе доста суздржано. На црној позадини окачене су фотографије пригушених тонова. Да ли сте тако видели лепоту српских цркава?

Правилно се приметили акценат. После посете Србији понео сам снажан утисак. То је била свеукупност утисака и сећања на пролећну прологодишњу траву у планинама, лепе шуме, фактуру и архитектуру срдњовековних цркава, старинску бронзу. Све то ми се учинило близу топлих нијанси антикварне фотографије. И све то заједно, уједињено, дало је палету ове серије. Хтео сам да палетом боја подвучем свевремено или пре ванвременско постојање тих споменика, од којих је многима преко 700 година. Они су и јуче били такви, и сада су верни себи. Често говоримо – споменици прошлости, али то су споменици данашњице, они се скоро нису променили. Ако говоримо о манастиру Високи Дечани, онда је то изузетно место које је остало исто такво какво је било у 14. веку. И ми можемо да уронимо у ту атмосферу. То је невероватан осећај, говори Валериј Близњук.
СП: Према замисли организатора изложбе и самог фотографа Валерија Близњука, екпозиција треба да скрене пажњу руске јавности на косовски проблем не само у његовом политичком аспекту, већ и у оним аспектима који се тичу очувања споменика светског наслеђа УНЕСКа. По мишљењу самог уметника, сакрални простор државе никада не може да буде одвојен од ње, а Косово ће увек припадати Србији. То је он и желео да покаже својим радовима.
…
Можте украсти дете, драгоцену ствар, али никада нећете моћи да кажете да је то ваше. Хтео сам да кажем да велики део највећих држава света нема слично уметничко наслеђе, а Србија има. И ту драгоценост немогуће је оценити ни у каквим новчаним еквивалентима. Косово нема цену. Судбина која је задесила Кипар, а сада Србију, права је трагедија. Сматрам да оно што се сада дешава на Косову није проблем Срба, већ проблем свих нас, проблем мене лично. Те светиње су и моје, то су светиње сваког православног човека, говори Валериј Близњук. Шта више, видео сам на овој изложби и људе који нису православни, они су ми говорили да се и они брину. Зато што сваки човек који схвата лепоту дате уметности, носи лепоту и срцу и души. Ако је тако, он је наследник, а као наследници дужни смо да чувамо наше благо. Свако од нас треба да некако учествује у његовом очувању. Започео сам овом изложбом, рекао је уметник, иконописац Валериј Близњук.
Слушали сте прилог нашег извештача о изложби фотографија која је отворена ових дана у Централном дому уметника у Москви под девизом Косово и Метохија – чуо сам благовест.