Пет година „Изданка“!

Под молитвеним покровом светитеља Димитрија Ростовског при очаковској цркви већ пету годину постоји војно-родољубиви клуб „Изданак“. На пролеће 2008. године се навршава пет година од дана његовог оснивања. Парохијани добро познају рад „Изданка“ пошто наш лист у сваком броју објављује репортаже руководиоца клуба Димитрија Петрука. Овај интервју са њим посвећујемо светоназору руководиоца „Изданка“, његовим личним вредностима и погледима на проблеме васпитавања малолетника.
    
Како је стваран војно-родољубиви клуб „Изданак“? На чију иницијативу?
    
      Покретач је био Владимир Малишев. То је била његова идеја, можда заједно са Александром Кравченком. Ја сам им се само придружио. Подухват је благословио отац Димитрије. Александар је позвао човека који је пристао да води занимања у клубу, док смо ми били старатељи. Тај човек је био Николај Јерјомичев, козак који спада у најборбенији део козаштва -- пешадијске извиђаче. Код нас је дошао са својим тимом, и скоро годину дана смо од њега учили како да радимо са момцима, пошто никакво искуство у томе нисмо имали. Свакако да смо му због тога врло захвални. Онда је некако истовремено и одред почео да се проређује и Николајева активност да се гаси. Вероватно зато што је он сву пажњу усредсредио на старије малолетнике -- од 13. године и навише. Дабоме, са њима је лакше радити: они су бистрији, јачи, издржљивији, од њих се више може захтевати итд. Али, с друге стране, у том сложеном прелазном узрасту је теже момцима улити исправне мотивације за занимања у клубу. Оне су јасно формулисане у молитви пред обуку: „У Славу Божију, Отаџбини на ползу, родитељима на радост“. Учити и васпитавати родољубље треба у млађем узрасту. Буквално је воља Божија била у томе да се све измени. Родитељи-парохијани су видели како ми обучавамо пешадијске извиђаче, и обратила нам се мама двојице синова и пожалила да они желе да иду на такву обуку, али су још мали за Николајеву групу. И онда смо одлучили да пређемо на млађи нараштај, пошто су они имали велику жељу за обуком у клубу. Једини минус код те деце био је њихов узраст, те смо због тога морали да решавамо много свакодневних проблема, који су захтевали много пажње: на пример, обући униформу, закопчати дугмад итд. Дошла су деца узраста од 6 до 11 година. Можда је са стране гледано штошта изгледало смешно: постројена деца у прешироким маскирним униформама са дрвеним оружјем. Али, деца су имала огромну жељу за обуком, и кроз пет година су већ израсла у снажне момке. И упоредо са њима је расло и наше искуство, наша сазнања о војно-родољубивом васпитавању.
      Неколико речи о руковођењу одредом.
      Александар Кравченко је позван да води клуб при првој Градској болници, али се и поред тога и даље старао о нашем клубу. После сваког занимања пешадијских извиђача смо се окупљали, разматрали, уписивали у дневник своје проблеме, а било их је много. Стално је искрсавало питање: може ли се овај или онај захват или метода примењивати на нашу православну децу. На пример, могу ли се бавити каратеом? Нешто смо питали свештеника о. Димитрија, нешто смо покушавали да самостално размотримо и решимо. Извесно време смо Владимир Малишев и ја били два руководиоца одреда, заједно смо одлазили у шуму, у Бородино. То је трајало све док Волођа није прешао на вишу службу у олтар. Сада радимо заједно са Михаилом Кулешовом.
      Александар Кравченко нам је и касније много помагао, радећи у фонду „Руска цивилизација“ преко пројекта „Стег“, који нам је у прво време обезбедио потребан инвентар и униформе, и потом нас дуго сваког месеца дотирао. Наравно да смо врло захвални Александру за његову моралну подршку, молитвену помоћ, за сталну другарску помоћ.
    
Како сте дошли до назива „Изданак“?
    
      Дуго смо размишљали како да наш клуб назовемо. На памет су нам падала имена светих ратника, али је у то време било много таквих клубова те смо од те варијанте одустали. Назив „Изданак“ (руски: росток) се појавио у вези с називом нашег храма Димитрија Ростовског. Ростов и росток (изданак) су речи истог корена, и желели смо да корен подухвата ког смо се латили такође расте, никне и израсте. Затим, наша деца нису била велика, били су то изданчићи. Веровали смо да ће из изданка израсти моћно дрво, и да ће давати добре плодове. Саша Кравченко је био против таквог „дечјег“ и никако борбеног назива, али смо ми истерали своје. Нежност и крхкост назива престала је да плаши када је наш одред почео да заузима нека од првих места на такмичењима, почео да показује добре резултате. Назив није ограничавао наш раст и сазревање. Уопште сам приметио да је најбоље почети од скромног назива, а дела ће сама уздићи статус одабраног имена. Прост и једноставан назив „Алфа“ данас се претворио у врло угледно удружење специјалаца. Или опет „Заставица“. Такође смо одлучили да се не зовемо клуб него одред, али је то већ друга прича.
    
Појављивање клубова попут „Изданка“ било је знамење времена?
    
      А у чему је знамење времена? Русија никада није мирно живела, тачније, нису јој давали да живи у миру, а ни сада јој не дају. Како онда у том случају не мислити на своју земљу, на њену безбедност?! И нису случајно многи војно-родољубиви клубови настали после 2000. године, после бомбардовања Србије од стране САД и НАТО, после трагичних догађаја у Чеченији. Уз то, Црква подржава тај покрет стварања војно-родољубивих клубова, од којих су многи отворени при црквама, зато што се родољубље може развијати само на духовно-моралној основи. Без духовног васпитавања постоји опасност да се одгоје људи који се равнодушно односе према својој земљи, за које ништа осим личног интереса не постоји. Они наизглед оправдано просуђују: мени је овде лоше -- шта онда овде има да браним? Они родољубље мере комфором и удобношћу, платом и социјалном заштићеношћу. Такви људи не схватају потребу да се брани Русија: та нико нас не напада, а ако и нападне, што ја да браним иметак тајкуна, земљиште, рудна блага. Они немају целовито схватање Русије као светиње, као наше отаџбине-мајке, као такве величине која се не може сводити на нечије приватно власништво и од народа отуђену власт.
      Зато они који се данас боре против утицаја Цркве на друштво и омладину, на школу, просто подстичу развој бездуховног, агресивног патриотизма, на пример, попут оног код скинхедса. И инострани непријатељи наше Отаџбине то врло добро знају и јамачно помажу нашим унутрашњим злонамерницима Цркве у њиховој делатности. Уз бучну кампању борбе с агресивним патриотизмом може се опирати и раду на васпитавању духовно свесног истинског родољубља. У сваком случају, таквих примера има.
      У почетку нам је долазило доста деце с улице, али су она била равнодушна према Цркви и вери, и нису имала јасну мотивацију за обуку. После извесног времена су одлазила, када би неке потешкоће и неугодности почеле да им сметају. Тешко им је било да издрже нашу обуку, када је требало да се потчињавају, трпе, буду послушни. Али је језгро од њих осморице-десеторице било постојано. То су они момци на које се могу ослонити приликом занимања или похода. Посебно сам жалио када су из одреда одлазила православна деца, пошто сам ту осећао сопствену кривицу и било ми је жао што нисам успео да им помогнем.
      Што се тиче настанка војно-родољубивих клубова -- то је покушај обичних људи да нешто измене набоље у судбини наше Отаџбине, не прибегавајући притом политичким методама у виду учешћа у свакојаким странкама, на митинзима и тако даље. Дабоме да се може и просто остајати честит човек -- у наше доба чак ни то није једноставно -- савесно извршавајући своје обавезе на послу, у породици. Али, ако желиш нешто више, онда долазиш на помисао о војно-родољубивом раду са децом, зато што је држава данас тај рад практично занемарила.
      Узгред, мислио сам да ће клуб постати извесна средишња организација која би обједињавала децу и одрасле, међусобно спојила мушкарце у парохији. Али у стварности до тога није дошло, и клуб је стекао управо такву функцију -- родољубивог васпитавања омладине.
    
Може ли се говорити о православном родољубљу?
    
      Свакако да може, та постоји стварни појам „Света Русија“. Она је постојала не само током средњовековља, она постоји и сада, и ми је морамо бранити. Православац своју Отаџбину Русију поима као Свету Русију, независно од тога колико је она сада целовита у својој „светости“. Русија је последњи грудобран и одбрана Православља у свету, и у том својству наша земља и изазива највеће негодовање и злобу противника Истине. Ми се поносимо управо Светом Русијом, а не многобожачком Русом (Руса -- стари назив Русије) везаном и за идолопоклонство, и за вишеженство итд. Штавише, у демократским гласилима се сада израз „православни патриотизам“ често користи за сужавање смисла речи „родољубље“, да би се показала локалност те појаве, њен мали значај. Највише вређа то што и поједини православци такође почињу да појам „родољубље“ схватају малтене погрдно, као национализам скинхедса или гунђање оних што чезну за пређашњом комунистичком прошлошћу.
    
Да ли се у одреду посвећује пажња „ситницама“ као што су међусобни односи дечака?
    
      Један од проблема је у томе што покушавамо да децу учимо духовном животу, оцрквљавамо их, али притом заборављамо на његов душевни део. И ево, видимо да малолетник познаје црквени живот до ситница: на пример, шта се не сме уносити у храм или када се на служби може малчице опустити. А знајући то, ипак неће пожурити да последњи гутљај воде или нешто укусно подели са другом. Такве ствари су се раније у друштву некако саме по себи васпитавале на школским часовима, из јавних гласила, на позитивним примерима. Сада смо се суочили с потешкоћом код проналажења одговарајућих појмова за такву ситуацију. Тешко нам је да деци објаснимо да треба хришћански један другог да воле и да морају бити спремни и живот да за друга дају, а тим пре мало чоколадице, пошто је то за њих исувише неодређено. Али сам, ево, прошле године у часопису „Наследник“ наишао на „Зборник закона о другарству“ који је још 1913. године послат свим средњим војним школама, одређујући моралне међусобне односе васпитаника. Он нам је сада један од оријентира кога се у васпитавању држимо.
    
Замењује ли војно-родољубиви клуб недостатке или помањкање очинског васпитавања деце?
    
      Дабоме да не можемо заменити оца, ми само покушавамо да надокнадимо недостатке мушког васпитавања. Пре револуције су мушкарци били наставници у школама и на факултетима. Мушкарац читавим својим понашањем у детету васпитава самосталност, умеће одлучивања, нешаблонско деловање, способност да се нешто другоме дâ, а такође мушку радну способност. Понекад жена може обавити онај посао који мушкарац не може пошто нема довољно стрпљења, пажње, осећајности. Ситан, монотон посао мушкарци често нису у стању да обаве. Жена у дечаку васпитава уредност, тежњу за редом итд. Дечак се подсвесно угледа на онога кога види. Ако га мама сама васпитава, он копира њено понашање. „Женско“ понашање је код дечака данас врло раширено: ћудљивост, одређени начин говора, пренемагање итд. У конфликтној ситуацији, тамо где се мушкарац мора понашати као мушкарац, он почиње да се понаша као жена. Женско васпитавање без мушког је опасно зато што дете често остаје инфантилно -- у једном случају; у другом случају је могуће да шипарац смишљено постаје груб, када дете одраста без ауторитета и оца и мајке, само под надзором „улице“.
      На жалост, православне мајке, васпитавајући дете без оца, често сматрају да сносе двоструку одговорност за дететову будућност, и то узрокује тотално старатељство над дететом, због чега он самостално не може ни коракнути. Код претераног старатељства деца се одуче од самосталног одлучивања, навикавајући се на то да ће мама све уместо њих урадити, размислити уместо њих, пронаћи најбољу варијанту, решити њихове проблеме. На крају малолетник у знак протеста поквари односе са мајком, и из дечака не израсте мушкарац већ бесполно биће с минђушом у увету и фармеркама до кукова.
      Сада се може поуздано рећи да војно-родољубиви клуб представља један од моћних инструмената у ствари васпитавања малолетника. До тога долази зато што руководилац клуба не види дете само за школском клупом, већ и у најразличитијим ситуацијама: на пример, како се односи према друговима из клуба, на које теме разговара, како подноси овај или онај раздраживач. На жалост, педагози, родитељи и друга лица заинтересована за васпитавање нису у довољној мери увидели јединственост тог инструмента. Узгред, то није само моје становиште, већ и, на пример, толико цењеног православног психолога као што је И. Ј. Медведева.
    
Не утиче ли тај проблем на ситуацију у војсци? Имам у виду проблем „дедовшчине“. („дедовшчина“ -- иживљавање „џомби“ над „гуштерима“ у војсци)
    
      У том проблему се не сме оштро делити: ево дечак је из непотпуне породице и биће ево овакав у војсци, а ономе је отац, на пример, војно лице -- и значи да ће му тамо бити лако. Понекад испадне обрнуто, и то зависи од васпитања. Војска је у првом реду мушки колектив са својим, каткад крутим законима. Наш одред је својеврсна минивојска. И већ сада видим да ће нека деца отићи у војску и неће имати проблема: изнутра су већ спремни за самосталност у било којим условима. Они добро подносе физичка оптерећења, подносе морална, лако подносе свакодневне неугодности. У одреду ми сами бришемо подове, у походу перемо судове, спремамо храну. Они који не подносе потешкоће, сами почињу да себе доводе у средиште сукоба: њих стално задиркују, вређају. И то је својеврстан знак да дете није у својој средини, ако га сви одбацују. Такви људи би требало да се унапред припремају за војску, да превазилазе сопствену инфантилност, несамосталност.
    
Постоји ли данас проблем очева и деце?
    
      Управо је синоћ на телевизији писац Војнович коментарисао откриће древног папируса у Египту. Тамо је написано: „Деца не слушају…“. Проблем очева и деце је постојао, постоји и постојаће. Свако поколење пролази сопствени стадијум развоја. Одрасли не гледају на живот исто као деца -- и то је нормално. Али одрасли заборављају да деца имају сопствени поглед на свет, више се не сећају у чему су особености тог „погледа“. Отуда и сукоб. Затим, има основа за сукоб и у духовним размимоилажењима. Рецимо, за шипарачки прелазни узраст је врло потребно међусобно разумевање очева и деце: деца се од оца морају научити озбиљности, одговорности, јер долази време за самосталан живот. Али је то за малолетника доба слободног заношења сопственом снагом, првим искрама сазревања, и он жуди да ту снагу утроши на одрасле разоноде. Немогуће је и чак шкодљиво да се тек онако малолетнику забрани да се „поигра снагом“, али је зато да се вешто усмери снага у потребном правцу -- и сложен и неопходан задатак. У разговору са писцем Владимиром Крупињином о послератном поколењу дечака, од њега сам чуо следећу парадоксалну фразу: „Били смо срећни, премда смо и гладовали, лоше се облачили и много радили. Били смо врло сложни и радосни. Вама је сада кудикамо теже“. И ја схватам да је сада теже не само деци, већ и очевима, примораним да улажу више сопствених напора у васпитавање детета, пошто је друштво у знатној мери престало да васпитава човека.
      Осећа се помањкање мушког и дечачког пријатељства и јединства како међу одраслима тако и међу децом. Сада људи стално пропадају из разноразних разлога, а све у свему, због сопствене разједињености. У животу сад има више агресије у свакодневним односима. То је приметно чак и у приликама кад видимо смрт, насиље, суровост. Раније је човек у природном животу видео леш једном или двапут у животу. Али, смрт није обичан призор који не оставља траг, већ се, обрнуто, таква слика дубоко уреже човеку у душу. Али је телевизија у њеном савременом режиму приказивања слика смрти учинила смрт најобичнијом појавом. „Па, она постоји те постоји, шта ме брига“ -- размишља сада савремени човек о смрти. Реч „убио“ је стекла посебне враголасто обојене синониме: „кокнуо“, „средио“, „урокао“. Све то омета схватање убиства као највећег греха.
      Свакако да је савременом оцу лакше да васпитава децу ако живи црквеним животом, пошто се она обраћају Богу, моле Га да им помогне тамо где се наизглед људским снагама ништа не може учинити. Тим пре што су у наше доба цркве отворене. Можете одабрати себи духовника-свештеника и са њиме та питања решавати, можете слободно одлазити у цркве, читати духовну литературу, исповедати се, причешћивати се, наручивати молебан у тешким ситуацијама, речју, обраћати се Богу, Богородици, свецима за помоћ, добијати ту помоћ и мало-помало излазити на крај с потешкоћама васпитавања које се сада тичу свих: и православаца, и неправославаца. Данас, захваљујући Цркви, верујући очеви могу објаснити својој деци у чему је смисао живота.
    
Мушкарац као социјална вредност. Постоји ли данас мушкарац у оној мисији која му је поверена?
    
      У светлу све јаче феминизације чији су корени на западу, традиционално мушке сфере живота прелазе на жене: када жена почне да личи на мушкарца и обрнуто. Свакако да мушкарци данас имају о чему да размисле. Јер, феминизација није просто смена поларности из „позитивне“ у „негативну“, то је још и опадање наталитета, то је одсуство женског породичног васпитавања деце. А оно неизоставно мора постојати, као и мушко, јер ће деца одрастати без породичних, наследних корена. Руши се Богом дана хијерархија када мушкарац престаје да буде жени господар. Господар -- то није шеф, робовласник, власник. То је човек који је пред Богом одговоран за одлуке, и у том случају се жена иза мужа осећа као „иза каменог зида“. На жалост, данас то не схвата и не прихвата апсолутна већина жена, чак и у православној средини. А што се тиче мушкараца, бујно је процветала леност -- оно што је у друга времена било јако пригушено. Леност данас није просто телесна слабост, већ је то и безвољност, и малодушност, и готованство, и равнодушност, речју, толико се раширила међу опуштеним мушким племеном да је стекла велику власт над њим. У женским очима ни то није мушкарца улепшало, поготово у очима еманципованих жена, у очима самохраних мајки са децом, спремних да упорним радом и горе премештају.
    
Какав је данас родољубиви васпитни ресурс девојчица у односу на њихове вршњаке дечаке. Могу ли девојчице служити ствари васпитавања родољубља?
    
      Васпитавање девојчица-девојака је по мом мишљењу запало у још већи безизлаз од васпитавања дечака. Док за дечаке постоје клубови попут нашег, за девојчице ни тога нема. Али док клуб може пружити шансу мушкарцу да се васпита као мушкарац, девојчици ту шансу не може дати. За девојчицу је у ствари њеног васпитавања најважнији мајчин пример. Мајка може научити кћерку да исправно користи ону „власт“ над мушкарцем којом је Бог жене наградио. Мушкарци имају „снагу“, а жене „власт“. Како да исправно располаже влашћу жену може научити само жена -- мајка. Отац је пак -- „мала отаџбина“, онај први круг домовине, отаџбине, који захтева да се према томе изгради исправан однос. То ће за девојчицу и бити основ њеног родољубивог васпитавања.
    
Ви сваке године с клубом одлазите на историјске реконструкције. Какав је смисао тих путовања?
    
Несумњива је позитивна енергетика Бородина као националне руске светиње, земље обилно натопљене нашом руском крвљу. За нас је реконструкција постала важна не толико по својим историјским одеждама, оружју. Важно нам је да током тих дана посетимо женски Спаски манастир са којим смо почели да сарађујемо, и да радимо у њему. И свакако, важно је видети тај бој, сетити се, видети те догађаје, макар и у реконструкцији. И ми смо планирали да учествујемо у реконструкцији, и раније је таква могућност постојала. Али је сада из разних разлога приступ бојном пољу лицима са стране затворен. Занимљив је живот у доба припреме за реконструкцију боја, боравак у шаторима у логору, походни живот, дружење. Свака година има сопствене проблеме. Тако је 2006. г. свих пет дана лила киша, и та се непријатност морала трпети. Деца су буквално отекла од тешких животних услова: прљавштине, влаге. Али је свако проверио сопствену чврстину. Међу одраслим учесницима реконструкције се видела малтене предфронтовска ситуација када су људи били врло искрени, спремни све да ти испричају, покажу, помогну.
    
Шта помаже „Изданку“ да расте и развија се?
    
Гледамо друге клубове, учимо од њих. Наш најближи сусед, партнер и друг је клуб „Златоуст“ на чијем челу је Андреј Леонидович Бајдалов. Он је сада виши инструктор Центра руске борбе прса у прса „Александар Васиљевич Суворов“. Андреј Леонидович има високо педагошко образовање, стекао је велико искуство у раду са малолетницима, и много тога сам од њега научио, одлазим код њега на тренинге. Проучавам танчине Руске борбе прса у прса и уопште учим како да исправно водим занимања. Када смо са децом почели да се бавимо Руском борбом прса у прса, сасвим смо другачије почели да дишемо. Физички развој је сместа нагло узнапредовао. Две године смо учествовали у такмичењима купа светог кнеза Данила Московског и такмичењима у пејнтболу. Клуб је таквим одласцима много добио. Момци се труде да се уочи такмичења исповеде, причесте, што је постојало у старој руској традицији, како су чинили свети ратници. Ми осећамо молитвено заступништво светитеља Димитрија, митрополита Ростовског, благослов нашег духовника о. Димитрија, ослањамо се на молитве мајки наших васпитаника, због чега смо свима, наравно, јако захвални. Свима онима који су иоле допринели развоју нашег клуба.