Лијечи ријечју

Доктор Борислав Митрић, специјалиста психијатрије координатор је Центра за ментално здравље Дома здравља Подгорица.Био је директор Специјалне болнице за психијатрију у Котору, консултант на одјељењу неурохирургије у Ургентном центру, интензивно се бавио превенцијом наркоманије и истраживањем менталног здравља расељених лица у Црној Гори. Рођени је Никшићанин. Медицински факултет је завршио у Београду, гдје је и живјео и радио. У јавности уважени стручњак и интелектуалац, а у архивама и документацијама тешко је наћи његову фактографску биографију.
-Често су ми тражили те податке, датуме, а ја баш мислим да о томе не треба писати. Да ли ја имам пет или 50 година мање је важно. Важно је шта могу да учиним. Ријетко говорим о себи...
·Ипак ?
Родио сам се 1947. од мајке Крстиње и оца Јола, двоје људи који су са мојом бабом утицали на моје прве кораке.Имао сам срећу да имам много, много добрих учитеља, од основне школе до факултета.И послије студија је било много добрих људи који су жељели да ми помогну, чак и неких који су хтјели да ми одраде неке ствари што нисам желио да прихватим. Оженио сам се релативно стар. Отац сам двоје дјеце која су за сада, Богу хвала, добро.Психијатар сам, при крају раднога вијека. Волио сам да будем биохемичар и то ми је остала вјечна љубав.
·Људи зазиру од психијатра. Страх, незнање или предрасуде?
Има све више савршено нормалних људи који долазе по савјет. Не могу рећи да је ријеч о већој еманципацији, али отпор према психијатрији је смањен.У медицини постоје ријеч, дрога и нож. Ми лијечимо ријечју. Свака непознаница је интригантна. Људи се плаше лудила јер носи могућност да се уради нешто што се не жели.
·Ваш највећи страх?
Не бих волио да дуго болујем. Мислим да би ме то јако исцрпило. Не бих волио да угрожавам своје насљеднике. Мислим да је најљепша смрт с ногу.
·Да ли лакше пролази кроз живот човјек који не промишља много о себи и свом животу?
Много пате људи који су самокритични, који увече размишљају шта им се тог дана догодило, да ли су некога увриједили, кога су оштетили. Они којима је сасвим свеједно мисле да су срећни. У ствари, јако су несрећни. Можда су задовољни неком ситницом али само тренутно, а у суштини су незадовољни. Човјек који прави цензуру свега шта и како му се догодило у једном тренутку се освјести, стане и онда крене напријед.
·Ваша дефиниција среће?
Дефиниција и среће и здравља је способност да прије свега волите, способност да радите и да контролишете своје понашање. Срећа је и кад вам се неко у датом тренутку насмије, кад вам пружи руку, али ове три ствари су пуна срећа.
·Више памтите добро или лоше?
Сад почињем да заборављам, али има неких ствари, чак и из најранијих, дјечачких дана које памтим. Сјећам се првог заљубљивања, првих држања за руку, првог осмјеха, јавног наступа. Често ми се ти догађаји врате у сјећање и на неки начин ме орасположе. С друге стране, сјећам се и првог бола, прве туге, првог неуспјеха. Та сјећања су ми опомена. Оно у шта сте много себе уложили практично се памти до краја живота.
·Оптимиста или песимиста?
У принципу мислим да ће све бити добро. Мени је до сада некако све ишло нормално. Било је доста удараца у животу, нијесу били катастрофални. Живим живот којим у цјелини могу бити задовољан. Живио сам у једној великој земљи, лијепој , способној земљи. Живим сада у Црној Гори коју сам увијек волио и увијек некако цијенио, али јој се никада нијесам клањао. Само сам покушавао да је уздигнем ако могу и колико могу, али моја плећа су сувише мала да бих могао сам дићи Црну Гору ако сви не кренемо у том правцу.
·Радите на једном пројекту. Откријте нам бар детаљ?
Остала ми је још једна жеља. Управо радим на томе. Ваљда ће угледати свјетлост дана, нијесам сигуран па ми је глупо да причам док не видим да ли ћу то моћи пласирати у Црној Гори. Сувише сам стар да бих ишао негдје друго, али ко зна. Волио бих да се вратим мајци природи. Мислим да би убједљиво најбољи био у екологији. Волим да радим са земљом и дрветом. Волим дрво, има душу. И земља и камен имају душу.
·Рјешавате ли психо тестове у забавној штампи, да ли су само разбибрига или заиста нешто значе?
Било је тога и у вријеме моје младости, да ли сте паметни,дружељубиви, да ли сте овакви или онакви. Право да вам кажем има и неких безвезе питања али на крају крајева човјек је задовољан кад скупи неке бодове па у рјешењу прочита :Ви сте геније! Тако се обично и пишу ти тестови, да би сви били генијалци.
·Да ли сте некада ишли код психијатра?
Сваки дан сам код психијатра, код себе и покушавам себи да помогнем. Некада успијевам, некада не. Нијесам никад ишао на психијатријски преглед , међутим, имао сам мог шефа код кога сам ишао да се консултујем као и сваки човјек који има неки проблем. Сјећам се, једном сам му се нешто жалио и кажем му: Ја ово више не могу да издржим. Страх ме је, нећу да полудим! Одговорио ми је: Кад год ми неко каже нећу да полудим тај и не полуди. Не знам да ли је његова теорија тачна , али је се придржавам, а моја пракса је показала да је истинита. Ко год има страх од лудила не полуди.

Ако здравље послужи

Кад одем у пензију, ако ме здравље послужи, можда се укључим у неку биохемијску лабораторију. Мислим да бих био добар и у међународној сарадњи. Апсолутно нијесам конфликтна личност. Са сваким сам и професионално и приватно могао да успоставим контакт. Кад ми се неко не свиђа ставим му то јасно до знања. Некад неке људе купим за ситно, а некад неке не желим да купим. Кажу да свако има своју цијену. Не знам да ли ја имам цијену, не знам колика је, али знам да не бих волио да се продам.

Страх од грешке

·Имате ли одбрамбени механизам?
Кад први пут паднете на испиту помислите на самоубиство. Кад паднете други пут тражите разлог зашто сте пали. Трећи пут већ једноставније прихватите. Дакле, постоји навика. Кад ми је први пут пацијент умро јако тешко сам то преживјео. Годинама сам се навикао. Сад имам страх да не направим грешку. Вјерујем да постоје самоубиства на мах. Једноставно, човјек крене да купи хљеб, види да је гужва, да мора да чека ред, врати се и убије се. Кад процјеним да неко има повећану импулсивност имам страх да не пропустим да учиним све, да не урадим нешто због чега бих цијели живот жалио.

И од пацијената учио

·Да ли је предрасуда да психијатар временом почиње да личи на пацијента?
Сваки разговор је размјена искустава. Постепено, усвајамо нешто од пацијента, понекад добро, понекад лоше. Имао сам пацијенте од којих сам много научио. Неко се добро разумије у књижевност, неко у режију, у математику , о којој ја рецимо немам појма. Тако да колико год ми лијечимо пацијента и он утиче на нас.

Воли каубојце и спорт

Борислав Митрић има повјерење у људе са којима живи и ради. Цијени сваку добру и племениту особину, часност, искреност и храброст. Воли дружење, каубојске филмове и одлазак на спортске догађаје. Чита београдску Политику, читуље никада.
-Морбидно ми је. Пријатељи ми кажу то се мора знати, то је обавеза. Ипак, није то обавеза, то је осјећање. Ја не жалим због народа већ ради себе. Јако ми је тешко пало што недавно нијесам отишао на годишњицу пријатељеве кћерке и моје колегинице. Нијесам знао. Било ми је криво на мене јер сам осјећао да морам бити тамо. Сада имам пријатеља који ме обавјештава.