Прича из дневника једне даме

Карирана кошуља, другачије сређена коса, скупоцен парфем, умиљато лице, чак и поглед. Ређале су се моје мисли и запажања, тада кад сам га по први пут видела у приватном издању. Тог тренутка учинило ми се да је он постао тај Господин Савршени, који претерано личи на оног ког сам годинама кројила у својим мислима. Толико је био другачији од оног уторка (и толико другачији од свега што се често виђа) кад смо требали да потпишемо пословни договор, који још увек лелуја под знаком питања.

Поздрав који је уследио улазећи у његов ауто је био званичан, нешто као пословно другарски, уз обострану материјалну корист. Била сам сигурна и уверена у то да неће бити другачије. Још увек невешта у том пословном свету, изашла сам наивно верујући да је боље кад неко види да послује са женом којој је најјача страна памет, став, и јасна и одговорна реч. Питала сам се да ли су сви дани од уторка до уторка просто такви да се човек брзином светлости мења, чак и да другачије опонаша себе. Веровала сам да је то исправно јер сам и сама заступала теорију да је, боравак у фирми и канцеларији у том пословном кодексу и етици рада,  једно, а приватно показивање себе друго, исто толико одмерено али мало слободније и лежерније. Ја сам таква, и дивила сам се његовој могућности да једно ЈА има и своје друго ЈА.

Прави  џентлмен, у италијанским ципелама, дугоног, са прелепим манирима, лепих, а опет необичних црта лица. Јако љубазан, са великим дијапазоном истанчаних и ретко употребљивих речи у обичном разговору. Значи елоквентан и едукативан...како бисмо народски рекли има шлифа.

Тог уторка изашли смо на вечеру у један ексклузиван и раскошан ресторан, где је излазила само назови елита великог града. Значи желео је да освоји моју пажњу. Чврсто мислећи да чини праве кораке. Ја нисам придавала пуно значаја овоме. Ресторан јесте прелеп, гости су поприлично уштогљени, сви воде рачуна о свом покрету, чини ми се претерано. Сви воде рачуна о култури једења и понашања а да апсолутно (подвлачим) већина нема појма шта је култура .То место и није било за мене, поготово тамо где је све намотирано и изманипулисано. Али то је био његов позив за вечеру и одабир места за овај да апострофирам пословно-другарски разговор-договор.

Наручивши главно јело, уз дегустацију аперитива за чији назив сам тада по први пут чула, и прича је имала свој почетак.

Пљуштале су разне и занимљиве теме, привлачне за моје ухо. Високо интелектуалне, несвакидашње, али прожете оним типичним већ истрошеним питањима, свакодневним, које се по природи и принудно намећу. Стиже и главно јело, уз њега и господин-угоститељ који ми се није скидао с главе цело вече са питањем: „Госпођице да ли је све у реду; Да ли је јело по вашем укусу.“ На сваку моју гестикулацију лица, имао је неко ново питање у вези хране. Лепо, али као што рекох претерано и изманипулисано! Чисто ремећење приватности и превише уштогљен и сценски систем који те просто тера да се не осећаш пријатно. Он или сад већ, Господин Савршени, се шепурио и осмехивао, наравно мислећи убеђено да је толико обасипање пажње мени пријало. Од почетка сам знала да ту има још “нота сем оних за главни мјузикл“ тј. како бисмо рекли има мисли уљеза у том послово-другарском састанку. Завршили смо вечеру, разговор је текао и био је јако занимљив чак очаравајући. Не можеш са сваким да пречешљаш све теме и толико имаш и даље материјала за причу. Било ми је лепо. Заборавила сам на сав тај уштогљени свет око нас. То је први знак да то “није добро“. Ипак смо због посла ту. Зар не?...

Након изласка из ресторана возикали смо се улицама великог града, не дуго али довољно да у једном тренутку настане “она“ збуњујућа тишина међу нама. Изненада и ненадано речи су пресушиле као и извор оних тема које су се само низале једна за другом. Имала сам и ја нека питања али то да их је он имао је било више него очигледно...Имао је то питање од којег је све време стрепео. Он није особа која стрепи, да се разумемо, али то је била стрепња од мог одговора. Е та врста стрепње. Не задуго тишину је разбио његов глас. Да ли сам рекла да он има и савршен глас, глас који је огледало његовог темперамента и карактера. И уследило је питање: „ Јел ти се десило некад да спознаш неку врсту савршенства?“ Била сам затечена... Зар се тишина разбија таквом врстом питања...Насмејала сам се. Обожавала сам филозофију, обично сам људе око себе гушила таквом врстом питања. А овде сам била некако у неком чудном доживљају овог питања. Помислила сам да је ово прва мушка особа која је успела да ме збуни. И коначно одговорила сам:" Тешко питање“ и насмејала се. Затим у себи се одмах покајала због одговора. Па да, типично женско. Одмах затим је уследило и друго његово питање може ли се човек понашати и као одличан пословни сарадник и као мушкарац... Одлучио је да ме решета питањима..Мада, више ми се чинило као да сам себе пита...И остао је без одговора, помислих...Ја сам размишљала о томе да сам пар сати од мог рођендана...Дана кад ћу ући у трећу деценију  и како лагано живот носи своје приче...
....наставиће се...

Волимо се писаним путем...ивана