Дванаест сати понижавања са лисицама на рукама

Косовска Митровица – Кад смо ишли у тоалет, спроводила ме је Албанка која нам је све време псовала српску мајку, тражила од нас да признамо републику Косово, понављајући да је Косово јако и да ће имати чиме да нас храни – прича за „Политику” о свом искуству из приштинског затвора Бранка Семенов, председница Општинског суда у Косовској Митровици. Она је једна од тридесет двоје Срба из правосуђа које су припадници Унмика, после заузимања зграде Окружног суда у северном делу града, ухапсили и одвели из Митровице до Приштине. Преостале раднике правосуђа који су том приликом ухапшени, њих 21, успели су да ослободе Срби који су се у међувремену, на знак сирене за узбуну, окупили испред зграде суда.

Све је почело у рано јутро, тачно у 5.30 сати, кад је више од стотину специјално обучених међународних полицајаца упало у зграду Окружног суда у северном делу Косовске Митровице коју су српски радници заузели у петак, 14. марта.

До зуба наоружани специјалци без речи су ушли на главни улаз зграде, наредили мушкарцима и женама који су те ноћи дежурали да легну на под, да би им „лисицама” од назубљене чврсте пластике везали руке. Тако су их више од сат времена држали у приземљу суднице, која је и пре уласка српских радника била отворена. Тек тада је настала паника међу преплашеним Србима, међу којима је било 26 жена, јер су специјалци почели да разбијају све што им је долазило под руку.

– Демолирали су портирницу, а потом смо само чули како прашти стакло, како се ломе столице, да би ми се у једном моменту учинило да се зграда суда руши на нас – прича Бранка Семенов.

– Ни реч нисмо проговарали, онако потрбушке лежећи на поду. Њима као је било мало што нас држе везане и унезверене, па су се попели на столове и одозго нас посматрали са упереним цевима. На све стране се чуло пуцање стакла, а ако је било ко од нас и покушао да се мало помери, да се мало боље намести, јер су „лисице” стезале, гулиле кожу, само су нас грубо, неке и ногама бацали на под.

Она каже да су полицајци покушали да на споредан улаз изведу прву групу притвореника и да их у три блиндирана џипа одведу ка јужном делу.

– Чули смо да се напољу народ oкупља, галаму, али и осетили сузавац који је већ почео да нас гуши. Срби су успели да врате 21 радника, који су се већ налазили у три возила. Али, нас тридесет двоје су спровели на други излаз и у пет возила, по седморо, осморо одвезли из Митровице – каже Бранка Семенов.

Наставак малтретирање био је у Окружном затвору у Приштини где су их сместили и предали Албанцима из редова КПС-а. Прво су их претресли, баш као што су то учинили и полицајци Унмика, па фотографисање, иако су их Унмик полицајци „сликали” у Косовској Митровици, а од мушкараца су затражили да скину каишеве и пертле.

– Један наш радник је тражио да га прегледа неко од лекара јер дуго пати од срца, а није код себе имао ниједан лек – казује председница Општинског суда.

Негде у подне разврставали су Србе по групама, одвајали мушкарце од жена, које су у тоалет ишле у друштву албанских полицајки.

– Тражили су од нас да се изујемо, а ја сам боса газила по прљавим плочицама. До тоалета, који није био под видео надзором спроводила ме је Албанка која чак није хтела голим рукама да ме ухвати испод мишице, већ је ставила хируршке рукавице. Све време је псовала српску мајку мени и другим женама, тражила од нас да признамо републику Косово, понављајући да је Косово јако и да ће имати чиме да нас храни – говори Бранка Семенов.

Психичку тортуру и понижење, које су преживели од стране Унмик полиције и КПС полицајаца, препричава и Ненад Трифуновић, заменик окружног јавног тужиоца који вели да су се према Србима 17. марта, на годишњицу од мартовског погрома понашали као према животињама. И Зоран Јевремовић, заменик општинског јавног тужиоца, 17. март је једва преживео, јер се гушио од сузавца који су француски војници испалили на Србе испред зграде суда.

Срби су у заточеништву били најмање седам сати. За све време „лисице” су гулиле коже, а полицајци стално проверавали да се неком лисице нису олабавиле.

– Људима су почеле руке и нокти да плаве. Тек негде када смо загазили дубоко у подне осетили смо да се нешто мења. Вероватно се у то време преговарало о нашем пуштању – казује још увек преплашена председница Општинског суда, која је негде око 15 сати, колико је могла да процени, остала само са њих шесторо у просторији суда у Приштини, јер су остали „разврстани” у групе од по троје некуда одведени.

– У неко доба појавио се полицајац Унмика са преводиоцем. Само је казао „ослобођени сте” – прича Семенова и додаје да ни од кога ни у понедељак, али ни јуче нису могли да добију одговор због чега су ухапшени, за шта су криви и од чега су ослобођени.

Два дана је прошло од бруталног хапшења српских радника, али, како говоре, не могу да се радују, као што се нису радовали ни тог 17. марта када им је саопштено да напуштају приштински казамат у којем су провели 12 сати, без хлеба и капи воде. Само им је у једном моменту понуђена по једна јабука.

Срби су пуштени на слободу негде пре 17 сати, а вратили су их француски и амерички специјалци са 16 возила. Довезли су их до источног моста где су их после преузели српски таксисти, а након преговора министра за КиМ Слободана Самарџића и представника Унмика, како се касније сазнало. Многима од њих још увек су видљиви ожиљци од назубљене пластике.