Истине и лажи

Опет крв, батине, сузе, рањеници, ухапшени, један погинули украјински полицајац – то је, у најкраћим цртама, биланс идеје да је признавање Косова једино решење које гарантује леп и миран живот свима на Косову.

Можемо да плачемо, да се љутимо, да критикујемо и снаге Кфора за непримерена ратна дејства, и Србе који су изгубили живце; можемо да се, попут руских званичника, грозимо пред идејом да међународне снаге тенковима, мецима и сузавцем покушавају да натерају Србе да заволе своју тужну судбину у независној држави у којој су малтретирана мањина; можемо да на српској политичкој сцени ламентирамо над великом неправдом, и исто тако да, погледа упртог у светлости Европе, узвикујемо како она, ипак, нема алтернативу. Можемо да одмерено апелујемо да насиље престане, или можемо да верујемо да је у праву онај који тражи да Србија реагује на ово „хитлеровско понашање” међународних војних снага на Косову.

Али управо у овом мрачном инциденту, на површину је испливала још једна болна истина. Лажна држава Косово, додуше уз свесрдну помоћ војне и медијске машинерије НАТО-а, и Америке, понаша се као права држава. Србија, међутим, у овим тренуцима изгледа као лажна држава, као држава која има само оплату државе, заставу и химну, и закрвљене политичаре, смутљиву реторику која стиже са свих страна политичког спектра. Србија изгледа као држава која се пртља у послове „лажне државе Косово” тек да би се пртљала, говори тек да би говорила, иако зна да су све те речи узалудне и да их нико, осим ТВ аудиторијума у Србији, уопште више не слуша.

Узгред, где су били српски министри кад је било густо? Зар они нису, иначе, обећали да ће свакодневно бити са својим народом у Косовској Митровици и другим српским енклавама? Где су били да посаветују раднике правосуђа да не улазе насилно у зграду суда? Шта ради држава Србија, гледе тенкова и хеликоптера у северном делу Косовске Митровице, осим што може да констатује да се ради о неправди и да је ситуација заоштрена? Шта уопште може да уради држава Србија, осим да не призна лажну државу Косово и да се сама прави као да је права? Који инструменти су јој на располагању, осим званичних саопштења и дипломатије, и замлаћивања сопствених грађана пред нове изборе?

Ко уопште више слуша шта Србија има да каже, осим нас? Косово је отето, признали ми то или не, допадало се то нама или не.

То су чињенице, чије застрашујуће аргументе гледамо данас кроз дим сузавца, и слушамо кроз фијуке метака у Косовској Митровици. То су они очајни људи, који чекају помоћ од праве државе , то су људи без посла, без новца, без елементарне сигурности. И за лекове које шаље болницама, Србија мора да моли за пролаз – лажна држава Косово је права држава Унмика и Кфора, држава војне силе пред којом је истина о фактичкој беспомоћности државе Србије још јаснија.

Отуда врели предизборни пледоајеи наших политичара делују тужно – у Европу са Косовом или без Косова, постаје заиста дилема за наивне: „рибари људских душа” хватају у овој мутној води српске реалности оно шта могу, а нико нема петљу да каже истину, да саопшти једноставну чињеницу да је такозвани жељени „ход ка Европи” чиста нелогичност. Јер, Европа је кренула ка нама, Европа је дошла у Србију, долетела је авионима НАТО-а, пре осам година.

Европа је у Србији – ено је на Косову у маскирним униформама и фино наоружана, за случај да се идеја о најбољем од свих могућих светова, можда, некоме и не допадне. Загрлила нас је доста чврсто – толико чврсто да тешко дишемо.

Онај ко верује да нас политички слогани могу спасити – у грдној је заблуди, али чак и најпарадоксалнији слогани данас, у овој кристалној јасноћи нашег међународног положаја, могу да буду болно истинити.

На пример, да Европа нема алтернативу. Или, да је Косово Србија.

Да ли је Србија Косово?