Порази и побједе једног народа

Сједињене Америчке Државе и већи дио земаља чланица Европске Уније су признале независност Косова са образложењем да је то коначна казна «за Србију за злочине режима Слободана Милошевића». Ове силе нису жељеле да испоштују међународно право нити да своје акције заснују на догађањима из дужег временског периода. На примјер, од 1960-их, или Другог светског рата или ослободилачких ратова 1876-1878. Или барем да се осврну на период послије 1999. године. Из само њима познатих разлога, или боље рећи њихових интереса, ово не желе да учине.

Ипак и они признају да се дешава нешто што нису очекивали. Срби не желе да се одрекну Косова и Метохије и да наставе са Евроатланским интеграцијама. Срби осјећају огромну неправду и фрустрацију коју не желе, или не могу, да сакрију. Поражен, изнурен и поприлично изгубљен народ је пронашао снаге да реагује и каже шта осјећа. Народ прошао кроз огромне потешкоће у двадесетом вијеку, од Албанске голготе, преко страдања у Другом светском рату и током комунистичког режима, до пораза деведесетих година, је опет показао да је понос једна од његових основних одлика.

Међутим, колико год помислили у како се тешкој ситуацији Срби и Србија данас налазе, не можемо не примијетити нешто добро што произилази из свега овога. Наиме, један народ одређује воља да слави све своје побједе и жали све своје поразе. Данас се Срби, гдје год да се налазе осјећају лоше и исказују своја осјећања без страха. Од Косовске Митровице, преко Куршумлије, Београда, Берана, Бања Луке, Беча, Мелбурна млади људи се не плаше полиције са друге стране, не плаше се да могу још нешто да изгубе јер већ губе нешто најважније. И појединац који губи нешто најважније више не осјећа страх. Данас подијељен, поражен народ опет проналази себе без обзира гдје се налази. Данас не постоје хрватски, босански, црногорски, србијански Срби. Данас су Срби једни одакле год да су. Данас се сви они препознају као једно.

Дешавања на Косову и Метохији, колико нам се учинила трагична собом носе нешто много значајније. Она носе поруку нове националне политике Срба. Политике која се не води из Београда и која не може да манипулише Србима изван Србије, јер је то политика која настаје одоздо, што би Американци рекли «фром тхе грассроотс». Политике коју не носе превазиђене политичке елите и интелектуалци формирани за вријеме комунистичке владавине, већ млади људи, образовани на принципима либералне демократије и поштовања људских права. Осврните се на реакције доктора Станковића, Ивана Тасовца, Емира Кустурице до многих других образованих на престижним Западним универзитетима, који не осјећају никакав комплекс од својих колега интелектуалаца са Запада, напротив. Ову политику дефинише нова интелектуална елита али је јасно осјећају млади. Последње демонстрације носе средњошколци и студенти. Старији само прате младост свјесни својих идеолошких промашаја. И они увиђају да је комунистички режим духовно, интелектуално и материјално осакатио Србе. Јасно је и њима да је политчка елита са почетка двадесетог вијека направила огромну грешку када је направила заједничку државу са Хрватима и Словенцима.

Данас огромна већина Срба сматра да је једино решење српског националног питања, које се тако оштро јавило кроз последња дешавања, уједињење простора гдје Срби чине већину. Признавањем независности Косова Западне силе су пружиле основу и дале легитимитет да се национално питање решава по етничком принципу. Због тога младим Србима постаје јасно да је једино одрживо решење националног питања затирање регионалних разлика и безусловно уједињење. И зато они демонстрирају са једном заставом од Бања Луке, преко Подгорице, до Косовске Митровице и Београда. Идеја која је преовлађивала до скоро да границе нису битне јер ћемо сви заједно бити у Европској Унији, губи привлачност. Ако границе нису битне, нека у ЕУ (ако икад уђемо) уђемо као једна држава.

Међутим, национална идеја се никако не смије одвојити од економске политике. Јер ни једна економски слаба држава, или економски слаб народ није успио остварити свој циљ. Из овога произилази да Србија и Српска никако не смију водити љевичарску економску политику, која кочи развој и ограничава потенцијале друштва и појединца. Због свеукупно тешког политичког стања је још значајније убрзати економске реформе, што брже приватизовати јавна предузећа (посебно се осврнути на увођење конкуренције у пружање услуга које тренутно обављају локална јавна предузећа), сем Електропривреде, коју треба поставити на здраве ноге, обезбиједити конкуренцију у свим областима економског живота што ће ограничити монополе и обезбиједити ниже цијене и боље услуге, повести рестриктивну фискалну лабавију монетарну политику, чиме ће се поставити основа за веће инвестиције и развој, више отворити земљу за страна улагања, јер вјерујте да има предности од тога што нисмо чланица ЕУ (ако не вјерујете питајте стране инвеститоре који би нас посјећују), остварити гиљотину процедура и правила која гуше приватни сектор, и што прије изградити кључне инфраструктурне пројекте.

Као најбољи примјер шта значи висок економски раст навешћу правило 70. Наиме, уколико се број седамдесет подијели са растом бруто друштвеног производа добићемо временски период изражен у годинама за који ће се БДП дуплирати. Тако ако једна економија, у којој је БДП по глави становника 4000 евра, расте по стопи од 10 одсто, БДП по глави становника ће за седам година бити 8000 евра, за 14 година 16000, а за 21 годину 32000. Уколико економија расте по стопи од 5 одсто, БДП по глави становника ће за 14 година износити 8000, а за 21 годину 12000.

У циљу јачања државе и појединца у Србији је неопходно водити економску политику која се доказала у многим крајевима свијета, од Чилеа, преко Источне Европе до далеког Истока. Свако ко не буде водио овакву економску политику ће бити одговоран за наше заостајање и губљење не само корака за развијеним свијетом већ и коначни национални пораз.