Сетимо се Гандија

Негде сам прочитала како је Наполеон Бонапарта прошао једном приликом крај синагоге баш кад се постио TishaB'Av и чуо отуда плач и кукњаву... Послао је свога емисара да сазна о чему се ради, зашто у синагоги народ плаче и рида. Вративши се, емисар га је обавестио да Јевреји плачу, јер им је храм срушен. „Зашто ја о томе нисам обавештен”, нервирао се Наполеон. „Кад се то догодило, који храм је био њихов?” „Господару”, одговорио је емисар, „на данашњи дан пре више од 1.700 година у Јерусалиму су Римљани срушили њихов храм”. Наполеон је мало поћутао, замислио се а затим рекао: „Народ који толико дуго оплакује свој срушени храм и опстаје кроз све дуге векове, сигурно ће га поново изградити”.

Мислим да је сваки грађанин Србије од 17. фебруара 2008. године дужан да се понаша тако као да је њему лично отет део имовине... Никада ниједан једини грађанин Србије не би смео то да заборави док је Косово туђе, јер ако бисмо клицали самопрокламованој држави испало би да су стране велесиле у праву.

Не знам да ли можете прихватити моју параноичну мисао да су оне младиће, такозване хулигане, који су палили и разбијали по Београду за време протеста, платиле стране силе! Параноја ми је остала као комунистички синдром, који сам упијала родивши се, растући и живећи у Другој, Титовој Југославији, када су за све недаће увек били криви унутарњи и страни плаћеници! И данас та параноична мисао има пуно оправдања, јер лако је поткупити оне којима недостаје све. Могли су да их најме за по сто евра, можда и мање, то би био мали трошак некој страној сили, 30.000 евра да би платили триста младих безгаћника... Шушкало се о томе да су тај метод користили и 1999. године, кад су потплаћивали сиромашне, лабилне грађане да смештају локаторе, справице које су наводиле бомбардере на тачне мете да се не би брукали пред светом с мноштвом колатералних штета.

Не верујем да смо још увек лаковерни и да нас лажима могу замајавати. Свако може да види како се Запад против тероризма бори само на своме тлу. Лицемерје Запада је очигледно, одавно путујемо пасошима земље која не постоји. Лупе унутра визу која важи, и путуј игумане! То је ваљда нови поглед на свет – признајемо оно чега нема, има га јер смо признали. Ви немате земљу, али ми имамо визе, све је у најбољем реду. То је још и прихватљиво а оно што ја Западу никада нећу опростити то је што је десетлећима дебело подржавао комунистичког диктатора на рачун овдашњих народа и народности, чини се, због овог епилога – да би Тито могао сваком десеторођеном детету да буде кум, како би постали довољно бројни да на демографском нивоу стекну право за отимање туђе територије. Светски миротворци већ свесрдно помажу и да расте број становника Авганистана како би на исти начин заузели Ирак и поништили персијску прошлост. Не завидим ни Албанцима који су стекли самосталност, јер је и то лицемерје: каква је то самосталност коју надгледа Међународна управљачка група?

Пошто сам мешанац, сачињена од више народности, не могу да обуздам моју јеврејску кап крви која говори да смо упркос свему, шта год да нам се дешава, рођени да поправљамо свет. Србија је сада одсечена од свог језгра, чини јој се неправда, отима јој се прошлост, блати садашњост – али ништа није вечно.

Имамо кабловску ТВ мрежу, говоримо и понеки страни језик па можемо да пратимо како свет коментаришe догађаје: „Српски народ Западкриви, уместо домаћих политичара”, гракћу они. Подсмевају се и говоре да се њихове одлуке не преиначују емоцијама грађана који су изашли на улице, а ја сам слушала на демонстрацијама студенте који су питали како би то изгледало кад бисмо сви, тако ненаоружани, пешке кренули и стигли до Косова?! Шта би са нама на граници чинила Међународна управљачка група? Би ли пуцали у ненаоружану светину, да ли би имали спремних пет милиона метака да нас све потамане, или би тражили појачање Европске уније, Америке? Зар је заборављен прави миротворац Ганди (MohandasKaramchandGandhi) који је од колонијалне Индије створио независну државу ослободивши је енглеске владавине, без оружја, изласком људи на улице?

Израел је за побожне Јевреје једина домовина, ма где да се роде, и они су се скоро 2000 година молили да се у њу врате. Децу су одгајали тако да знају да им је само Израел, Света земља, домовина, као што је за српски народ Косово, без обзира на то који га народ сада насељава. Николас Бернс може олако да изговара како то више никад неће бити српско тло, али он не зна шта носи будућност, а његова нагађања кад-тад морају да се изјалове. У Србији живе многи који нису српске националности, али пате заједно са српским народом. И кад сам већ поменула Гандија да кажем по чему га се ових дана сећам: кад је посетио Америку, упитали су га шта мисли о западној цивилизацији, а он је одговорио да му то звучи као добра идеја! И ја тако мислим.

Било би лепо да су наши политичари одговорнији, са јачом вером и одлучношћу, могли би попут Гандија да седну са народом на неки големи трг, да кренемо сви у штрајк глађу док не стигну остали из целе Србије да нам се придруже и да гладни, ненаоружани у тишини чекамо спаситеља...