Милићи
Јест Михаило Лалић значајно комплекснији писац од Краља Николе и од Милована Ђиласа, али заједно остају у свом времену, добро ослоњени на његову идеолошку матрицу.
Али једна Кратка цртица Михаила Лалића, коју је објавио осамдесетих година, пред крај живота, у „Књижевним новинама", обрадовала ме, осјећајући да је у њој превазишао себе, а његов ум несвјесно заблистао. Наиме, прича се ослања на потресни догађај из историје Црне Горе, приликом њене похаре од војске везира Ћуприлића, који је разорио, задужбину Ивана Црнојевића, Ћипур, заједно с Латинима. Турци су, у другом походу, зашли дубоко у Црну Гору, а у племену, Бјелицама, последњи жесток отпор давали су браћа Милићи. На крају, Милићи се затворе у Цркву и одатле се били с Турцима. Турци на посљетку запале цркву, и седам браће Милића сагоре у племену. Ова прича чудесно је активирана по завршетку Другог свјетског рата, на Цетињу.
Наиме, по завршетку рата, када је већ било сасвим „рашчишћено" с Богом и религијом, када су већ били предати погибији и јамама преко стотину свештеника из Црне Горе, и када је, послије тог погрома и прост народ, из страха, одустао од цркве, поп Ђоко Милић, са Цетиња, усуђивао се да служи литургију, иако народ није долазио у цркву. А служио је тог празника у Бјелицама, у Цркви у којој су сагорели седам браће Милића.
Власти су призвале попа Ђока, и чиновник га упитао: „Шта радиш попе у цркви кад тамо више нико не долази?" „Како не долази, јадан, ја сам служио у пуној цркви", одговорио је смирено и сигурно поп Ђуро.
„Шта причаш попе, јеси ли полудио, ми знамо да нико не долази у цркву!"
„Како не долази, кад сам почео службу, и мој ђак запојао, прихватили су појање седам браће Милића, и тако ја ослужих божију службу у пуној цркви!". То је укратко та прича, а нама је остало да мислимо о тим ријечима које изнутра држе Црну Гору.
Шта је тадашњи иследник могао да каже, да учини? Могао је да каже да је поп луд, и да га треба убити, као и друге. Но, крв се у Црној Гори тек била мало охладила, и слегла. А испред иследника стајао човјек који сигурно стоји иза својих ријечи, и свештеник иза кога су сигурно стајеле чудесне ријечи које је изговорио. Иза попа Ђока сад су отворено стали и ватрена браћа Милићи, чија жртва у колективној свијести Црногораца изазива дивљење и страхопоштовање. Иза њега су сасвим сигурно стали црногорски свештеници, и многи други, на правди Бога побијени, током Другог рата. Иза њега су, наравно, стајали сви Црногорци, који су за вјеру и слободу дали свој живот. Иза њега је на крају стало и бодрило га Јаванђеље, и мистерија унутрашње историје човјекове.
А иза онога који је тако олако и надмено питао свештеника, стајала је власт стечена на крви, понајвише на крви своје браће.
Како је сам Лалић схватио ову причу? Вјероватно да није улазио у њене мистеријске и есхатолошке основе, али као писац, осјетио је њено савршенство, њену фантастичну димензију, која савршено кореспондира са земаљским, историјским и психолошким склопом претеклог цетињског свештеника, као и са подвижничким каратером одабраних Црногораца.
Сва последња, петровићка историја Црне Горе, на крају, ништа друго није него продужени пламен и појање Браће Милића. На њиховом пламену може да се ослони вјерска пламеност и владарска одлучност Светог Петра Цетињског. На Милића пламену, лако се надодава духовни, и пјеснички пламен Владике Рада. Пред тим овостраним пламеним и оностраним појањем стиди се фантазија осредње литературе и људи који живе без подвига. Габријел Гарсија Маркес, био би фасциниран овом причом, и ставио би је на чело својих фантастичних минијатура. У њој се органски спојило животно и мистично, историјско и есхатолошко, крсно и васкрсно, земаљско и небеско, појединачно и универзално, историја и поезија, живот и литература, жртва и слава, човјек и његов тајанствени лик.
Слутим да је и сам Михаило Лалић, пред овом причом из свог народа, коју је засигурно такву чуо од једног мудрог Чевљанина, другачије размислио не само о Црној Гори, него и о својој литератури и њеним дометима, човјеку и његовом чуду.
Андрић, који је у овом духу, написао најљепшу бајку, Аска и вук, пред овом причом, поновио би ријечи Достојевског да је, „живот фантастичнији од литературе".
- Извор
- Дан
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Исхрана на радном месту је један од кључних фактора који утичу на продуктивност, здравље и опште задовољство запослених. Квалитетни оброци не само да пружају енергију неопходну за рад, већ...
Председник Александар Вучић изјавио је да му је потврђена вест да за неколико дана САД уводе комплетне санкције против Нафтне индустрије Србије (НИС) због руског власништва. Кад је нека...
Руске снаге извршиле су комбиновани удар на објекте енергетске и војне инфраструктуре на територији под контролом кијевског режима.
Остале новости из рубрике »