Позив на покајање

Православно схватање поста тијесно је везано са богослужбеним животом Цркве. Када је ријеч о Великом посту који претходи Васкрсењу Христовом, његов богословски смисао представљен је у посебном зборнику одабраних молитава и химни званом Триод. Отац Александар Шмеман, црквени историчар и литургичар са академије Светог Владимира у Њујорку, својевремено је објавио студију о Великом посту која је и код нас преведена, у којој говори о посту, полазећи, управо од богослужбених садржаја из Триода. Овом студијом, пост и богослужење представљени су као органска цјелина. Уствари, прави смисао поста несхватљив је ван богослужбеног живота Цркве. Према Триоду, Велики пост наговјештава се, у богослужбеном смислу, већ пет недјеља прије његовог почетка. Свака од тих недјеља добила је име по догађајима који су описани у Јеванђељу Христовом. То су: Недјеља Закхејева, Недјеља о митару и фарисеју, Недјеља о Блудном сину, Месопосна недјеља и Сиропусна недјеља. Заједничка порука и свједочанство свих одабраних јеванђељских мејста је позив на покајање. У трећој, припремној, недјељи о Блудном сину (Лк. 15; 11-35) говори се о младићу који је узео од оца дио свог имања и, лутајући туђом земом, просуо га. Када је остао без ичега, враћа се своме оцу и прима опроштај. Његов старији брат не схвата очеву попустљивост према млађем сину и буни се. У овој причи, с једне стране, наглашена је потреба за покајањем и, са друге стране, потребна за милостивошћу према грешницима. Месопусна недјеља везана је за јеванђеље о страшном суду. Када Христос дође да нам суди, мјерило Његовог суда биће љубав. У ове дане (месопусна субота - Задушнице), Црква нас позива да се молитвено сјећамо свих оних који су "уснули" у нади на васкрсење и на живот вјечни. Да би смо разумјели значење ове везе Великог поста и молитве за упокојење, према Шмеману, треба да знамо да Љубав представља основ и суштину живота Цркве. Мољење за мртве је израз љубави. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, који је побиједио смрт. У Христу нема разлике између живих и мртвих, јер су у Њему сви живи. Даље, Шмеман закључује, љубећи Христа, љубимо све оне који су у њему.
Све припремне недјеље поста врхуне у чину опраштања, који се спроводи уочи почетка прве недјеље поста на вечерњем богослужењу. Великопосно богослужење има свој наглашено литургијски смисао, потребу за причешћем светим Христовим тајнама. За вријеме поста често се понавља на богослужењу Цркве молитва Светог Јефрема из Сирије, која гласи: "Господе и Господару мога живота! Не дај ми дух лијености, туге, пожуде и празнословља. Даруј ми, слуги Твоме, дух чистоте, смирености, трпљења и љубави. Да, Господе Царе, дај ми да видим своја прегрешења и да не осуђујем брата свога јер си благословен у вјекове вјекова. Амин". Ова молитва, на јединствен начин, набраја све негативне и позитивне елементе покајања и представља наш лични подвиг у посту. Великопосна химнографија из Триода помаже нам да постимо истински, а не формално. Снагу за истински пост црпимо из онога што слиједи - Славног Христовог Васкрсења и Његовог божанског Домостроја спасења.
Великопосно молитвословље из Триода надахнуло је и нашег Владику Петра ИИ Петровића Његоша да напише Лучу микоркозма. Он је, како сам каже, написао то дјело за седам недјеља Великог Поста, не пуштајући никога к себи. Његова Луча, на крају, прославља Христово Васкрсење - што је адекватно смислу Великог Поста.

Различито разумијевање смисла Четрдесетнице

Велики пост, какав данас познајемо, добио је свој облик у десетом вијеку. Прије тога, било је разлике у начину његове примјене у разним мјестима. Установљено је да је средином другог вијека Црква знала само за кратки пост прије годишње прославе Васкрса. Када и гдје и на који начин се пост пред Васкрс развио од кратког дводневног на четрдесетодневни - отворено је питање. Претпоставља се да је дошло до спајања два поста у један. Спомен Христовог Поста у пустињи, који је повезан са Богојављењем, и овај пост прије Васкрса временски су блиски. Већ у четвртом и петом вијеку пост пред Васкрс назива се Чедрдесет дана и представља универзално прихваћену сезону Великог поста. Било је различитог разумијевања смисла Четрдесетнице, зависно од краја. У Константинопољу су у четрдесет дана укључивали суботе и недјеље, али су искључивали Страсну недјељу, Лазареву суботу и Цвјетну недјељу. На Западу и у Египту, наводи о. Александар Шмеман, у Велики пост била је укључена и Страсна недјеља. Одлучујућу улогу у постизању једнообразности великопосног времена имао је Свети Теодор Студит у деветом вијеку.

О посту из Посланице Светог Апостола Варнаве

"Ево, ово је пост који сам изабрао, вели Господ: Одрешуј сваку свезу неправде, раскини омче насилних уговора, отпусти потлачене на слободу, и поцепај сваки неправедни уговор. Радијели гладнима хљеб свој, и ако видиш нагога одени га; оне без крова уведи у дом свој, и ако видиш пониженога, немој га презрети, нити се (одвраћај) од блискога рода твога. 4. Тада ће синути рано свјетлост твоја, и одјећа ће твоја убгрзо заблистати, и правда ће ићи испред тебе, и слава Божија заогрнуће те. 5. Тада ћеш завапити и Бог ће те услишити - још док ти говориш (молбу), рећи ће ти: Гле, ево ме! - ако од себе одбациш свезу (неправде), и дизање руку, и ријеч роптања; и ако гладноме даш хљеб свој од душе своје, и душу понижену помилујеш". (превод еп. Атанасија Јевтића)