Анђелковић: Игре империјалног престижа

 АМЕРИЧКИ РАЗЛОЗИ

Посете релативно високих америчких званичника нашој земљи, и сусрети са овдашњом политичком елитом, не без разлога, нашли су се у фокусу интересовања србских медија, и преко њих јавности. Шта Американци хоће остало је у многоме скривено од јавности, а циничне речи типа оних изговорених од стране Рикера – који је поручио да нам је дошао у посету „зато је Београд леп град“ – само доприносе мистификацији ситуације.

Медији и аналитичари су углавном спекулисали да су изасланици прекоморске велесиле у Београд дошли из једног од два доле наведених разлога:

1) да изврше притисак на Дачића, Вучића и Николића, да одустану од формирања владе СНС-а, СПС-а и УРС-а, те да уместо ње буде образована тзв. велика коалиција, у којој би били СНС и ДС, а изгледа и СПС;

2) да изврше притисак на најављену владу СНС-а, СПС-а и УРС-а, односно лидере прве две партије, да безрезервно прихвате досадашње горке плодове косовског „преговарања“ Тадићевог режима са Приштином, те да од потенцијално нових властодржаца захтевају да наставе да иду даље путем који је трасиран после 2008. године, па ће онда и они бити прихватљиви партнери САД.

Вероватно је и прво, а и друго, основано. Између њих постоји хијерархијски однос, али ако прво није могуће, друго је на столу. Вашингтону је свакако драго да ДС – са којим његови званичници већ знају како да баратају – остане у „игри“. Американци су сигурни да би тада њихове акције у србској влади боље котирале, те да би она имала већи капацитет да одради „прљаве послове“. Једно је када влада, ма ко њу чинио, има јаку опозицију а минималну парламентарну већину, а друго је када може да рачуна да двотрећинску подршку Скупштине док је онај део опозиције који би се усудио да проговори о Косову (ДСС) у изразитој мањини.

Чак и према САД кооперативни политичари, када се нађу у опозицији, можда заиграју на своју руку, рачунајући да поентирају на неком потезу владе за који очекују да ће наиђи на осуду јавности. Борба за власт може да погодује макар употреби патриотизма, а Бела кућа се и од тога плаши. Но, ако другачије не иде због непомирљивости посвађаних србских политичара и узаврелих емоција њихових симпатизера, вазда прагматични Вашингтон је, стиче се утисак, спреман да прихвати и владу без ДС-а, ако њени водећи фактори дају гаранције да неће правити велике проблеме по питању Косова и Метохије.

АКЦЕНТОВАЊЕ КОСОВА

Оба наведена разлога за америчку интервенцију врте се око наше јужне покрајине. Од средине 2008. године, као што знамо, пожутела Србија је полако одустајала од одбране већег дела КиМ-а. Прихваћен је ЕУЛЕКС а преговарачки процес измештен из оквира УН под покровитељство ЕУ. На контрапродуктиван начин обратили смо се Међународном суду правде, а онда, пошто је његово мишљење испало по нас штетно, осрамотили смо се са подношењем па повлачењем своје (такође лоше јер је прерано била на линији, и то неповољне, поделе КиМ-а) резолуције Генералној скупштини УН, да би онда прихватили да нам Брисел напише нову, још гору, за коју смо се после правили да је наша.

Све у свему, таквом политиком, те из ње проистеклим „преговорима“ које је водио Борислав Стефановић, позиција Србије је драстично погоршана. Официјелни Београд омогућио је да на многим пољима на којима је раније била функционално спутана, заживи „државност“ приштинске сепаратистичке творевине. Уз то, пустио је низ воду Србе јужно од Ибра. Једино, захваљујући херојском отпору тамошњег, у огромној већини србског а компактно настањеног становништва, наше позиције су још очуване на северу Косова.

Вашингтону је важно да нова владајућа гарнитура не спречава да се зацементира она што је, на темељу приниципа евроатлантске „косовске политике“, постигао од 2008. до 2012. године. Штавише, и да Београд поново покаже спремност да сарађује у вези са решавањем „проблема“ севера Косова по америчкој рецептури. Што се, у суштини, своди на прихватање неког вида аутономије тог, још неокупираног дела наше аутономне покрајине, унутар сецесионистичке „државе“ Косово чије интересе САД заступају. Томе погодује, да поновим, да ДС остане у власти али може се и без тога, ако они који треба да формирају нову власт поклекну пред захтевима Рикера и Гордона.


ПИТАЊЕ ПРЕСТИЖА

До сада смо говорили о два разлога за актуелну америчку интервенцију у вези са формирањем владе и њеним будућим (пре свега косовским) деловањем. Међутим, постоји још један разлог, који се превиђа. А веома је битан, и пружа нам шансу да умањимо, ако већ, с обзиром шта је Тадић са својим двором урадио од 2006. до 2012. године,1 не можемо да избегнемо штету.

Живимо у постмодерно „империјално“ доба. Како објашњавају М. Хард и А. Негри, „Империја“ је својеврсна „мрежа структура моћи“. Наравно, пре свега евроатлантских политичких и пословних елита. Отуда, иако актуелна глобална „Империја“ није исто што САД, та држава је њен носећи стуб.2 А свака „централна сила“ – како у прошлости тако и данас – „унутар свог империјалног света има јаку потребу за политичким и војним мешањем“. Тога се она „не може одрећи а да при томе не угрози свој положај“. Следствен томе, ни једна „Империја“ не сме се неутрално „односити према силама које спадају у њену зону утицаја, а да не рескира да угрози свој примат.3

„Империје“, па и данашња коју пре свега оличава Америка, мора да користи сваку прилику да покаже ко је главни на простору њене доминације. Ако тако не би поступала постепено би нестало оно што је срж њене моћи, а то је страх од ње и уверење да је свугде присутна. На основу тога, тј. тиме подстакнутог препуштања њеној моћи, „Империја“ постиже много тога са знатно мање употребе средстава него што би морала да се све одвија по принципу рационалног сагледавања односа снага и механичке примене силе. Уосталом, кад би се осмелили да дигну главе сви они чије интересе гази, „Империја“ не би имала могућност ишта да уради. Зато јој је важно да избегне сваки отворени бунт својој вољи. У околностима када је свима јасно да посустаје, никада се не зна да ли ће то бити преломна тачка која ће послужити као подстрек и многим другим незадовољницима да се успротиве.


СПАСОНОСНА КАЛКУЛАЦИЈА

„Империја“ је од краја 2000. до средине 2008. године окончала процес апсорбовања и „варења“ Србије. Она је скоро у потпуности интеграли део „империјалног“ простора. Само чланство у НАТО-у фали да тако буде у потпуности, а за све речено је, колико извођење преврата 5. октобра 2000. године, толико и наметање Србији владе Цветкоић – Дачић осам година касније, било од суштинског значаја. Сада је потребно само да се ствари тихо развијају у већ дефинисаном смеру, па ће Вашингтон и Брисел бити задовољни.

Да би тако и било, али и да би на погодном за то месту Америка демонстрирала свој капацитет за мешање у туђу унутрашњу политику, и тако изнова подсетила на свој статус свуда присутног хегемона, њени званичници су дошли у Београд. Како год влада била направљена, њима је потребно да изгледа да су они у томе имали значајног удела. Могу и да демантују да се мешају у србска посла, али, можда тада и више него да ћуте, постижу жељени психолошки ефекат.

Што се нас тиче, ми немамо корист од тога да им се тек тако супротстављало ради рушења „империјалне“ премоћи. Америка жели да подвуче своју доминацију, а ми и да је негирамо, од ње у овој фази, док се не промени геополитички контекст региона у коме се налазимо, немамо снаге да побегнемо. Отуда, има смисла да кооперативно прихватамо описани део игре коју намеће Вашингтон. Али, не и неке друге, пре свега оне косовске њене елементе.

Србија је сувише мала и слаба, а и превише је већ испаштала, да би као 90-их водила битку не само за своје интересе већ и идеале који подразумевају постојање истински слободног света, који чине независне државе повезане на основу аутентичне процене својих потреба те цивилизацијских афинитета. Опет, Србија мора да заузме јасан и одлучан став у прилог одбране преосталих србских позиција на Косову. Не смемо да срљамо у пропаст али ни да се кротко препустимо туђој немилости када се ради о нашим виталним интересима.

Америчким званичницима ваља одмах ставити до знања, и то без околишења, да је пуна србска контрола над севером Косова црвена линија коју нећемо дозволити да ико пређе, а ако се то деси, да смо, по било коју цену, спремни да станемо иза нашег народа који тамо живи. Тако би ставили под знак питање улогу „Империје“, са свим последицама које би то имало по њен реноме, чак ако би нас силом и укротила. Свака примена силе а поготово немогућност да се ни њом оствари своје интересе – а мислим да је сада у Европи такво духовно стање да више није могућа масовна војна акција пропраћена са много проливања крви, а без ње, тј. са мањом применом силе, нема сламања србског отпора на северу Косова – када сукоб доспе у фокус регионалне па и светске јавности, нарушава углед „Империје“. А он је већ озбиљно начет глобалном кризом и, са тим скопчаном, све мањом вером у идеолошке постулате са којих наступа. Све то Вашингтон зна али рачуна на деморалисаност наших политичких структура и великог дела народа.


ОХОЛОСТ И РАЦИОНАЛНИ ОТПОР

Американци су натерали очајног Тадића да оде на „Кроација самит“ и да се тамо ритуално рукује са Х. Тачијем. Тако су желели да поставе нове стандарде гажења наших виталних интереса. Порука је: ако је то могао Тадић, пре или касније, мораће и други србски политичари (поготово владајући), са свим импликацијама које то има на „нормализацију“ односа Београда и Приштине. И тако би миц по миц, и дошли, и док де јуре признања Косова не дође, стигли тамо где Вашингтон жели. Да је то у питању, недавно нам је у Приштини потврдио Ф. Гордон. На конференцији за медије, после сусрета са „председницом“ косовске сецесионистичке творевине (А. Јахјагом), он је изјавио – да је србском председнику Николићу рекао да „САД снажно подржавају територијални интегритет и суверенитет Косова“, те да га је позвао „да прихвати реалност постојања демократског и сувереног Косова“.

То што су председник Т. Николић, као и лидер СПС-а те актуелни мандатар И. Дачић, осудили Тадићево понашање, има велики значај под условом да није намењено само умиривању јавности и сопствене савести. Да су прешли преко тога, и сами би ускоро морали да ураде исто. Овако, исказали су државотворан став. На њему морају да истрају и када се ради о северу Косова, тј. упорности Србије да тамо очува своје институције и настави да пружа одговарајућу финансијску потпору локалним Србима чак иако они дођу у сукоб са КФОР-ом (НАТО-ом).

Ако тако буде, односно ако се наши кључни политичари који ће преузети кормило државе не уплаше од разних претњи (нпр. да ће нам затворити капије ЕУ или да ће нас Запад пустити да банкротирамо, што може да се деси с обзиром на стање државне „касе“), Вашингтон и Брисел ће стати бар када се ради о „походу на север“. Тако ће поступити да не би рескирала свој престиж отварањем неизвесне серије нових сукоба на Балкану. Крене ли НАТО силом на Србе на северу Косова, неминовно ће отворити „Пандорину кутију“ у региону, а не само да ће засигурно наићи на оружани отпор, те изазвати хуманитарну кризу, што би све изузетно негативно одјекнуло у европском јавном мнењу коме је, док се економски темељи ЕУ љуљају, јако битно да у сваком кутку Европе буде мирно. Уз то, потпаљивање ватре у Србији и њеном окружењу или бар наше гурање у економски суноврат, драстично лоше ће се одразити на овдашње инвестиције евроатлантске елите (која је купила „пола“ Србије) те генерално пословни амбијент у нашем делу Европе.


СТАРА И НОВА КРИВИЦА?

„Империја“ неће ризиковати да се наведено деси. Она сада гази напред, иако се плаши турбуленција, само зато што рачунају на србски страх и неодлучност. Чим виде да то у Београду више није у првом плану – стаће! То је логика „империјалног“ понашања. Ми смо много мање важни од њених ширих интереса, а њих неће због нас да поткопава. Зато, наш будући естаблишмент, не сме снисходљиво да попушта пред америчким и ЕУ изасланицима, иако мора да им укаже сву дужну част (шта год о њима мислили). Иначе, следећи пут ће нам послати шофера или кућну помоћницу заменика помоћника државног секретара САД, да нам прави владу и на некој другој страни црта границе!

Тадић је крив што смо стигли до тачке где смо сада, односно наслеђе које нова влада добија од старе, у много чему је спутало простор за њено деловање, али ипак све то није изговор да се дигну руке од КиМ. Бар север Косова можемо да одбранимо и макар косовску квазидржаву не морамо да прихватимо као праву „државу“. Једно је коегзистенција а друго је свестрана нормализација односа. Ако наставимо да идемо ка њој, и тим пре север Косова буде препуштен сам себи (укидањем неких институција и ограничавањем финансирања), за то ће бити крива нова власт колико и стара која је те процесе отпочела. Но, верујем да се то неће десити. Охрабрујуће звучи Николићево инсистирање на националном консензусу око КиМ-а, те, и после сусрета са Гордоном, његово понављање става да Приштина никада неће владати севером Косова.

Референце:

1 О томе, и то на основу америчких извора, упечатљиво говори књига Н. Врзића, „Викиликс – тајне београдских депеша“, Фонд Слободан Јовановић и Печат, Београд, 2012.

2 Шире: М. Хард и А. Негри, „Империја“, ИГАМ, Београд, 2005.

3 Видети: Х. Минклер, „Империје: логика владавине светом од Старог Рима до Сједињених Држава“, Албатрос плус и Службени гласник, Београд, 2009.
 
Извор:
Фонд стратешке културе, Москва