Радун: „Преокрет“ напредњака и социјалиста

Одмах после завршетка другог круга председничких избора када је поражен режимски кандидат Тадић који је имао десетина пута веће медијске и финансијске ресурсе у кампањи у односу на редставника опозицијеТомислава Николића, се кренуло у формирање нове владе. Иако поражени и на парламентарним и на председничким изборима ДС је одлучио да исфорсирано поново формира мање више стару владу. Иако је у изборној ноћи Тадић обећао да неће бити премијер пар дана после тога је обзнанио „преокрет“ и сам себе кандидовао за мандатара. Од тада се неко време чинило да ће владу формирати стари партнери Тадић и Дачић, само са тим да још пронађу и трећег човека – у виду Чеде или Млађе. Но ту се ствар закомпликовала јер је чини се Чеда био превише за Дачића а Млађа за Тадића и окружење.

Многи су тада поверовали да ако се у одређеном периоду не формира влада ДС СПС да ће бити формирана влада „велике коалиције“ СНС и ДС. Но нама се чинило, да ни једна ни друга опција нису оптималне како за земљу тако и за поједине страначке позиције. Јасно је да је оптимална комбинација за ДС била влада са Дачићем и „прелетачима“ но то би било поразно како за Србију, тако и за политички живот који би се оголио у својој безочној корупцији и скупштинској посланичкој проституцији. Таква коалиција би била катастрофална јер би на власти и у тој комбинацији и даље остао доминантни ДС чиме би били „награђени“ за све поразе на националном и социјалном плану које су нам приредили. На крају та влада не би била добра ни за СНС који би био „мањински акционар“ у влади а истовремено би разочарао добар део бирача који је гласао „антитадићевски“. Ризиковао би да после доживи да ДС руши владу и иде на изборе на којима се не би могао надати оваквом резултату.

На жалост одустало се од владе СПС, СНС и ДСС као једине реално патриотске владе за коју је и на претходним изборима гласала већина у Србији. Очигледно је да би ова влада имала против себе одређене кругове на Западу, пре свега у Вашингтону, а то је већ довољно да неки одустану од саме идеје ове коалиције.
Није јасно у којој су мери заиста западне силе против овакве владе, али је јасно да то сигурно није ни изблиза онако интензивно као 2008. када се ломила судбина око признања Косова и српске реакције на то. Патриотска коалиција би имала против себе читав евроатлантски блок предвођен ДС, ЛДП и УРС, али и медијима и нво сектором. У времену очекивања другог удара кризе и даљег сиромашења грађана би таква влада би ризиковала «грчки сценарио».

Постоји још једна малигна појава српске политичке сцене која је утицала на овакве ставове, а то је да су ДС у страху да се формира оваква влада, њоме као «проруском» и «антизападном» плашили западњаке, па су и под њиховим утицајем ови били додатно мотивисани да ову могућност блокирају у зачетку. Шта је ту и колико утицало и на садашње „спречавање“ формирања патриотске коалиције тешко је рећи.

Тако је «системом елиминације» на крају остала опција владе СНС, СПС и УРС-а,о којој је аутор текста већ писао као о изгледној опцији. Наиме ова комбинација је оптимална са позиција СНС, са једне стране избегава челични загрљај режимског ДС у коме би били потиснути и у суштини на маргини, а са друге стране отпоре запада и јединственог евроатлантског фронта, ако би желели да иду са Дачићем и Коштуницом. У првој опцији би имали проблем са својим бирачима а у другој са „светом“.

Можда је и то допринело да се одлуче да уђу у владу са вештим Дачићем и омраженим Динкићем и да при томе препусте премијерско место и већи део важних ресора новим коалиционим партнерима. Пре свега јасно је да је интерес СНС и тандема Николић и Вучић да без обзира што су победници на председничким изборима не желе да их „изгубе“ при формирању владе јер би останком у опозицији били скрајнути и ризиковали нове ударе режима по „најјачој странци у Срба“.

Демократе су желеле да задрже власт, а да се не одрекну места премијера, као и да не дају важне ресоре другим партнерима па су због тога и на крају испале из игре.
СНС је могло би се рећи одиграо паметно,чекајући да се истроше у преговорима Дачић и Тадић, па да Дачићу дају понуду која се не одбија, пре свега место премијера. То је на Видовдан и озваничено, па се ова влада барем формално може назвати видовданском владом.
Но у игри није само „бинго“ у виду премијерске фотеље већ и други важни ресори и позиције које добијају социјалисти. Исто тако се види да је добро прошао и Динкић који је једва прешавши цензус „ризикује“ да постане «доживотни министар финансија» и да тако још ко зна колико времена буде задужен за контролу новца.

Медији су спекулисали са тим који је интерес Напредњака да праве коалицију са СПС и УРС-ом и да им дају и место премијера ивећи број кључних ресора. Први мотив јесте да се буде у власти и да се преузме одговорност као странка чији је председник постао председник Србије и која је освојила највише гласова. Ако су они изразили амбицију да преузму власт и обећали промене то сигурно нису могли ако формирање владе препусте другима. Дакле у очима својих чланова и бирача би изгледало неозбиљно да врх странке није изразио амбицију да преузме власт. Србија није благонаклона према оним политичарима који нису амбициозни. Уставне надлежности председника нису велике, а наставак власти ДС би за СНС био раван постизборном поразу.

Природно је да неко ко добије председника и највише гласова на изборима, жели да буде на власти и да има мањи или већи део ресора у влади. Реално је да СНС уђе у владу па стога и да жртвује значајан део власти ради тога, јер да је ДС успео да формира владу са СПС-ом то би био наставак претходне владе. СНС би био у запећку и поред тога што има председника, јер код нас је такав систем да је ипак «власт код владе» и зато су били спремни да попусте пред захтевима Дачића и Динкића.

Подсећамо да се у сличној ситуацији налазио и Војислав Коштуница 2004. године када је желећи да избегне ДС као доминантну странку, а био је у немогућности да прави владу са Радикалима који су били омражени на Западу изабрао компромисно решење у виду Г-17 и СПС.

То су сада схватили Дачић и Динкић па су покушали да у„пакету“ преговарају са СНС-ом и ДС-ом. Дачић је вешто маневришући подигао цену преговарајући са ДС-ом, а при том изблегавајући да се веже претерано за њих. Како је време пролазило „демократски стисак“ је попуштао, а вероватно понуда од напредњака порасла, па је он направио „преокрет“. Исто тако како је притисак и ризик од уцена Демократа слабио из недеље у недељу јачао је маневарски простор за доброг тактичара Дачића. То му је омогућило да направи «дупли пас» сличан, али са супротним предзнаком, оном који је направио 2008. године. На тај начин је СНС капитализовала свој добар резултат на изборима, којим ће настојати да задовоље очекивања својих бирача и страначких активиста, а СПС се изборила за максимум у реалном политичком окружењу.

Неко би могао помислити да је СНС битно само да други мимо њега не формирају владу, јер председничка функција не гарантује реалну и конкретну власт као што је то био случај са Тадићем у његовом првом мандату. Но у стратегији «понуде која се не одбија» Дачићу се крије намера да се из игре избации Тадић и ДС, који су као странка режима имали до сада највише моћи. Вероватно је да ће у оквиру ДС наступити тешки дани у којима је могуће све па и распад странке. Тада би СНС остала једина велика странка на сцени. Стога је елиминација најјачег противника на првом месту, а затим ће се у другој фази видети шта ће са Дачићем и Динкићем. Ма колико деловало да плаћају претерану цену за улазак у владу у виду предаје позиције премијера овај потез напредњака може да се покаже и као стратешки добар и дугорочно плодотворан.

Можда у овом моменту то не делује баш паметно за СНС да толико ресора предају у руке другима, али на неки начин су Динкић и Дачић преузели и велики део одговорности. У случају неуспеха премијер сноси већи део одговорности, док ће председник остати релативно неозлеђен у случају значајно лошије економске ситуације, до чега може доћи због очекиваних захтева међународних финансијских институција.
Осим тога јасно је да су те институције и јасно лобирале да Динкић остане «вечити министар србских финансија», као што је то некада у деветнаестом веку био Чедомиљ Мијатовић и који је исто тако задужио земљу. Доласком на премијерско место Дачић добија историјску шансу, али и веома ризичну позицију да у време очекиваног другог таласа кризе буде најистуренији и у очима грађана и најодговорнији.

Расплет односа унутар ове владе ће показати у којој мери је то паметна одлука за било кога од њих да преузимају власт. Може врло лако да се покаже да је то добра одлука СНС-а. СПС добија већу власт, али и много већу политичку одговорност. Дачић је раније уз нека хапшења и мало народњачке реторике успео да неометан од других значајно профитира, а сада као премијер неће бити у таквој, да кажемо лагодној, политичкој позицији.

Са друге стране у случају великог удара кризе и новог удара по стандард грађана, што може да се очекује од јесени, Дачић би могао да се нађе под двоструким притиском – са једне стране захтеви међународних банкара са друге притисак огорчене јавности. Тада би иако на формално најјачем месту у држави да буде значајно попустљивији према захтевима Напредњака, да не би ризиковао „реконструкцију владе“ у којој не би био премијер или пак нове изборе на којима вероватно не би тако добро прошао. Но ако се сетимо како је Дачић и 2008. и 2012. направио два изненадна «преокрета» и да се фудбалски изразимо предриблао јаче играче од себе, не би смо се ни кладили против њега.

Kaко би смо оценили нову коалицију? Она је влада која неће никог задовољити – европејце јер у њој нису Тадића и Јовановића, а патриоте јер у њој нема Коштунице. То барем формално значи да ће то бити влада баланса не само у овоме, већ и у другим сферама. Владајућа коалиција у којој су СНС и СПС окосница ће бити, ако не проруска, а оно сигурно мање једнострано прозападна но што би то била владајућа коалиција у којој би били ДС и ЛДП. Нова коалиција представља баланс жеља проевропске и патриотске Србије и баланс интереса истока и запада. Компромис је постигнут и између захтева за континуитетом и жељом за променом. Да је опстала окосница ДС - СПС то би био поразни „статус кво“ прозападне и елитистичке власти која игнорише патриотски део јавности који не жели даљну ерозију суверенитета кад је Косово у питању и жели да се уравнотежи спољна политика. За почетак успех за ову владу је да у њој неће бити Тадића и Јовановића, а да ли ће касније остварити и неке друге „подвиге“ зависи од изазова и одговора на њих.
Извор: Фонд стратешке културе, Моква