У строју се на литургију не води, или о потешкоћама васпитавања наследника Пересвета и Осљабе

По команди се може ићи на војну обуку, бавити спортом, чак и проучавати историја. Малтене све што хоћете можете радити по команди -- једино се ваљда не можете молити. Али управо то у клубу „Пересвет“ и није потребно. А све остало ти момци раде у строју. Нова година у шаторима на снегу -- ко од шале. Аутомат да расклопе -- очас. Узгред, и оружје да освете у цркви на молебну. Главно је да на крају крајева постану прави мушкарци. Православни. Руси. Витезови Отаџбине.    
     
Гостопримство Казанског Количевског манастира током новогодишњих и божићних празника нису користили само парохијани храма свете мученице Татјане и дописници „Татјаниног дана“. Првог јануара су се у манастиру појавили необични гости: дванаесторица дечака од којих је најмлађи имао осам, а најстарији четрнаест година, и двојица њихових руководилаца: отац Игор Тарасов и Павел Бељајев, наставник историје. Тако смо се упознали с војно-родољубивим клубом „Пересвет“ из Коломне. Стигли су пешице, попут богомољаца пређашњих векова. Ипак, на први поглед нису личили на ходочаснике: маскирне униформе, аутомати, а нису ни стигли тек онако пешице, већ у правом строју.

Момци су сложили ранце и кратке морнарске капутиће прожете мирисом логорске ватре, прислонили оружје на зид. Када је у трпезарију изнета чорба с печуркама, кувари су се мало снебивали: чорба је малчице загорела и такође је, премда и слабије од одеће момака, мирисала на дим. Међутим, извесну сметеност за столом, како нам је касније причала мати настојатељица, изазвало је нешто друго: момци су држали строги пост пред Причешће и прибојавали су се да ће добити рибу.

После вечере би свако ко је с тешким товаром превалио седам километара кроз снежну шуму, желео само да легне и заспи у топломе, поготово ако се има у виду да је одред новогодишњу ноћ провео у шаторима на снегу. Али када су сазнали да је недалеко од манастира свети извор, дечаци су се муњевито обукли и постројили у дворишту. Намеравали су да се окупају! Преостало нам је једино да им предложимо да понесу маљ да пробију лед у купалишту, а руководилац је момцима рекао: „Сада ћемо видети у коме је дух заиста надвладао тело“. Километар и по кроз мрак под сјајним звездама, скретање у шумарак, сноп светлости из лампе истргао је из мрака купалиште -- и момци су кренули за оцем Игором ка њему. Одатле се чуло појање тропара Казанској икони, потом пљусак, други, трећи -- и никакве вриске. А озебли пратиоци су кренули према манастиру, пошто су знали да деца између два села неће залутати.

Увече исповест, ујутру литургија, тринаесторица причесника -- то је за Количево јако много. „Исповест и причешће је, дабоме, сасвим добровољна ствар -- подсетио је отац Игор после вечерњег чаја. -- Али све могућности за то имамо: потрудили смо се путем, помолићемо се увече и на служби“. А после литургије су узбуђени дечаци доносили аутомате у цркву да их освећују. Строј наоружаних момака у цркви -- то се не види сваког дана.

Откуд ти момци, шта их обједињава, шта значе пришивци на рукавима „Православни војно-родољубиви клуб `Пересвет`“? Како се десило да дечаци у шуму не оду с неким другим, већ са свештеником? Одлучили смо да то упитамо самог оца Игора.
     
- Оче, испричајте о том клубу и о момцима.

 Војно-родољубиви клуб је настао из потребе да се у Цркви задрже момци који су одрастали у недељној школи. Постојао је такав проблем, он постоји у свим недељним школама, када деца до дванаесте године још нешто и слушају, долазе, моле се и причешћују, а после дванаесте почињу да се осипају. И управо је у ту сврху и прихваћен овакав облик који, наравно, нисмо ми измислили. Има клубова који и дванаест година постоје -- у Тројице-Сергијевој Лаври, у Рјазању исто већ десетак година. Преузели смо њихово искуство, нешто мало изменили, нешто сами придодали том појму, и пре само годину дана је отворен наш клуб. То је војно-родољубиви православни клуб у који смо у почетку примали децу из православних породица, то јест огласи су били окачени само у градским црквама. У почетку никог „с улице“ нисмо примали, а сада већ долазе сви, и никог не терамо, премда сваког упозоравамо да је код нас главно Православље. Обавезне су молитве, обавезно је учешће на богослужењима, обавезно мора бити извесног напредовања у оцрквљавању – о томе одмах разговарамо са родитељима, јер је оцрквљавање без родитеља немогуће. Деца се код нас баве борбом прса у прса, проучавају историју, ратну вештину, имамо школу опстанка -- алпинистичка и просто туристичка обука. Често идемо у походе, одлазимо у шуму. Можда се по тој особености разликујемо од других клубова, а још је код нас велика оптерећеност: трудимо се да момке што више оптеретимо, колико год школа дозвољава, да не би имали времена за свакојаке глупости. Имамо три тренинга недељно и два збора, то јест пет дана недељно се окупљамо: тренинзи су после школе, а суботом после ручка и недељом ујутру. Дођу на литургију, моле се, неко се причешћује, онда је трпеза и настава негде до пет сати увече. Ако идемо некуд или у поход, то је на читав дан, па чак и на два дана. Често одлазимо у ходочашће и по светим местима, и по местима ратничке славе: Куликово поље, војни музеји, манастири. Некад то и спојимо: рецимо, путовали смо у Сретенски манастир, а онда у Музеј оружаних снага. Врло складно је испало: помолили смо се, провели су нас кроз манастир и дали објашњења, па смо отишли у музеј.
     
Сада је у клуб учлањено 36 момака од осам до шеснаест година, реално се на зборове окупља њих 22-25, а свега њих 12 се одважило да крене у поход. Остали засад нису могли да се отргну од куће, од традиционалног дочека Нове године.

- Или их родитељи нису пустили?

-- Не, управо су родитељи на састанку који смо одржали пре похода (мислио сам да нам уопште неће дозволити тај поход, било је и оштрих мишљења, та то је породични празник) сви углас одобрили идеју и рекли: водите децу у шуму, даље од свих ових безобразлука и саблазни. Родитељи су дали благослов, али ми не приморавамо момке да све раде по наредби. Објаснили смо им све потешкоће и само су се дванаесторица одважила да крену. Али то није тако мало. Мислио сам да ће их бити мање.

Поход се прилично сурово одвијао. Ишли смо пешице, а испоставило се да је у шуми много снега. Кренули смо без смучки пошто време код нас у Коломни није за смучке, и снега уопште нема. А ту смо морали да правимо пртину кроз снег, и кретање кроз шуму је било прилично отежано. И поред тога што нисмо много преваљивали -- сваког дана отприлике по седам километара, осећало се да их то исцрпљује. А и ноћење. Момци су у шатору имали пећкицу (док су одрасли били у хладном шатору), али је ипак било искушења: једна смена пожарних је заспала и пећкица се угасила. Дошао сам тамо и видим: нешто је сумњиво тихо. Свако спава као топ. Морала се поново наложити пећкица. Природно је што су заспали: тешко је то. Пожарство траје сат и по, по двојица одржавају ватру у пећкици. Не само у том походу, већ на свим нашим излетима и логоровањима има ноћног стражарења. Све у свему, момци су се добро показали: нико није цмиздрио, цвилео. Премда је свима било тешко, то се видело, те смо слабе растерећивали, помагали им. Ми носимо оружје, аутомат -- три и по килограма -- виси око врата, осим ранца. Није то лако, али су се момци достојно држали.
     
- Видели смо како момци напољу поред строја праве склекове -- је ли то била дисциплинска казна?

 -- То је уобичајена војна и предвојничка ствар. Има разних казни, врло озбиљна је -- скидање униформе током месец дана. Због тога врло пате и тога се боје. Засад још никога нисмо искључили, премда је и то могуће. Морају се навикавати. Код нас је пробни рок два месеца, после тога се момку облачи униформа. Два месеца ми посматрамо момка, он посматра нас. Ако се покаже достојним и жели да буде са нама -- онда већ облачи униформу и носи је мање-више свесно и одговорно. Многи су долазили, гледали, али им се није све свидело; један дечкић је два месеца долазио, већ је требало да обуче униформу, али је рекао мами: „Све је у реду, врло је занимљиво, али не могу са њима да се молим“. Чучао је у њему ђаволак, ваљда, који га није пустио. Али је то био једини случај. Чешће се дешава да момци осете да им то није потребно: тешки тренинзи, одласци у шуму по свакаквом времену -- не свиђа се то баш свакоме. Онај ко је навикао да буде опуштен и просто би желео да се покаже у униформи и с оружјем -- врло брзо отпадне. Остају они од којих заиста може нешто испасти.

- Синоћ су се момци неустрашиво бућнули у извор, а све је под снегом…
     
- Ни сами нисмо очекивали: мислили смо да ћемо се само ми окупати, и још најстарији -- он је већ искусан купач. А окупала су се шесторица -- двојица чак по први пут у животу! И ја сам се зачудио. Некако их је покренула овдашња атмосфера.

- Шта мислите, оче, до које границе може ићи такво „оцрквљавање у строју“? Принудне молитве и учешће у богослужењима могу изазвати и одбојност.

 -- Тема оцрквљавања је збиља врло сложена, немогуће је било кога оцрквити у строју, то искуство нам је познато из посета другим клубовима. То је једноставно погрешно, и познато је да је такво искуство врло негативно. Ми „у строју“ не оцрквљавамо, премда, дабоме, улажемо напоре за оцрквљавање. У цркву принудно не водимо, посета Литургије је код нас добровољна, они се тек после службе у строју окупљају за трпезу. А на Литургију долазе они који желе, и ми не грдимо нарочито оне који не дођу на службу, већ тек после, на збор. Има таквих, али су мањина.

Имамо систем војних звања -- они су код нас кадети, па после полажу испите за које је потребно извесно знање и физичка припрема -- и добијају звање витеза трећег, другог и најзад првог степена. Највише звање је Витез Отаџбине. Стицање вишег звања је природно повезано с напредовањем у оцрквљавању. Док је обичном витезу потребно да напамет зна само основне молитве и тек поједине ствари из Свете Историје, за другу категорију витезова се тај круг већ проширује. Природно да, ако се не причешћује редовно, то јест није оцрквљен, момак никад неће достићи ступањ витеза прве категорије, ма колико да је спортски припремљен. Засад имамо само двојицу витезова треће категорије, док су сви остали просто кадети, али је клуб тек почео са радом. Тек летос су полагали испит, а још око петоро њих се спрема да га полаже у фебруару. То је унутрашњи подстицај: они желе да напредују, желе да добијају разноразне пришивке на униформи.

А мислим да се оцрквљавање још делотворније постиже када посећују манастире, када се друже са осталом православном децом (имамо сусрете са другим клубовима). Веома су важна ходочашћа: она пружају нестандардне и врло упечатљиве утиске. Трудимо се да их водимо без журбе: да то не буде ескурзија, већ да обавезно преноће у манастиру, буду на служби. Ескурзија у манастир и одраслима мало тога пружа, а деци -- практично ништа.

Одабиремо такве облике да бисмо покуцали у њихову душу, да се она одазове и дође у цркву -- свесно и добровољно, не присилно већ из сопствене побуде. Са њима, осим обичних часова Закона Божјег, читамо добре књиге. Једна жена најмлађима предаје земљопис, а са старијима се бавим ја. Читамо поезију, књижевна дела -- недавно смо читали Шмељова, Љескова. Много филмова гледамо -- сада се може добити благодетна помоћ и од те уопште смртоносне кутије, телевизије, ако се помно одабере. Они су просто већ навикли да појме телевизијску слику, та сви то гледају, још се нису ослободили тога – само се они најстарији и најсвеснији већ одвајају од рачунара и телевизора. Успева нам да им много тога покажемо -- филмове о чудесима, о светим местима, добре филмове на војну тему, већином совјетске.

Одабиремо разне облике и још не можемо рећи да већ знамо како децу оцрквљавати. Још трају оглед и потрага, тражимо туђе искуство, на пример Ново-Алексејевске пустиње код Переславља (тамо је сасвим аутономна заједница од 200 људи, од тога 120 деце). Учествовали смо у Великорецкој литији – и то је потресно средство за оцрквљавање -- тамо је седам хиљада православаца на окупу, то се чак ни у цркви не може видети, сасвим неописива атмосфера. Она тринаесторица која су са нама тамо била, сада се за главу разликују од осталих по озбиљности.

- Дванаесторица дечака који у униформи долазе на литургију -- то је упадљива скупина. Како на то гледа парохија у коју одлазе?

 -- Не, ми се молимо у саборној цркви, они скупа стоје на месту које им је одређено, али се због њих ништа не мења: црква је велика, нису нарочито упадљиви у њој. А ево шта практикујемо на плану њиховог оцрквљавања: тешко им је да одстоје читаву службу, те их ми када празник пада у радни дан окупљамо увече после школе. Они у храм долазе на полијелеј (део празничног богослужења који се врши у средишту храма -- ред.), моле се, после помазања одлазе у звоник где се организује свечана трпеза. Певамо песме, па и он духовне -- они воле да певају, то им се свиђа. Гледамо нешто на телевизији, причамо о догађају или свецу којих се Црква тог дана сећа. Та њима је просто немогуће да одстоје два сата у цркви, а дечја варијанта додира с празником уз читање Јеванђеља и такав наставак -- мислим да је то добро погођен начин. Иначе просто нису запажали празнике који падају у радни дан, пошто су пре подне у школи. А неопходно је прикључити их црквеном календару -- па и читајући житија за трпезом.
- Ко предаје у клубу и који се предмети дечацима нуде?

 Историја, Закон Божји, земљопис, војна и спортска обука… Засад имамо четири наставника, још увек тражимо, али је то врло сложено: долазе нам, поготово војна лица, па онда оду -- испоставља се да су „слабо православни“. Засад се не ширимо, зато што нема ко да се бави децом: потом ће требати да се поделимо, та с гомилом од њих шездесет се не може одлазити у поход. Значи, потребно је још људи.
     
- Клуб је настао на вашу личну иницијативу?

-- Само делимично. Био сам старешина Јовано-Богословског храма, па сам премештен у саборну цркву Коломне. У храму сам имао одред извиђача и са њима сам три године радио. То је извиђачка организација „Норд-Руса“, и ми смо били у оквиру ње. Када сам премештен у саборну цркву, старешина ми је одмах предложио да оснујем такав клуб. Идеја је његова, али је остварујем ја, док нам он обезбеђује све, па и спонзоре проналази, бави се општим руковођењем. Покрет извиђача има забавну обојеност, тамо нема војног и спортског саставног дела, све саме игре, зато је то недовољно за васпитавање родољуба и за оцрквљавање. Трудимо се да у нашем клубу отклонимо те недостатке.

- Ваш клуб је војни, а опште је познато да се у наше време родитељи често -- и дај Боже да је то безразложно -- плаше да дају своју децу у војску.

 -- Да, има тога.

 - Неће ли се момци из „Пересвета“ бојати да иду у војску?

 -- Можда они који избегавају војску имају неко оправдање -- то ће се они сами пред Богом оправдавати. Наравно да ми своје момке припремамо управо за то да служе војску. То им је унапред речено: чему уопште војна обука ако потом не служе војску? Свакако, многи долазе с унапред увреженим мишљењем, али их ми припремамо да је то сасвим неопходно, пошто ће у супротном ко зна ко ићи у војску, и не зна се на кога ће она уперити своје оружје. Потешкоће које сада у војсци постоје сасвим су реалне, ми то схватамо, али се надамо да ћемо тако припремити момке да ће уз Божју помоћ -- ту је немогуће физички се припремити -- све издржати. Ако буду умели да се моле, ако се буду уздали у Бога, сматрам да се могу слати у војску, и ништа лоше им се неће десити. Достојно ће проћи кроз потешкоће, и Отаџбини ће служити, и постаће мушкарци. Истина, родитељи често имају другачија мерила… Ми их заправо спремамо за рат, за то да ће можда морати да с оружјем у рукама бране Отаџбину, и могу их убити, то је природно. Потребно је да се они не боје смрти за Отаџбину -- оне смрти која води у вечни живот. На историјским примерима им много показујемо и причамо, васпитавамо родољубиво осећање. Ратнички подвизи наших предака говоре да се за Отаџбину треба борити до последњег даха и не жалити што се живот, чак и млад, може прекинути.

- Да ли је родољубивост религиозна вредност?

-- Родољубивост је без религиозне категорије увек изопачена. Познајем многе родољубе који не верују у Бога -- то су ужасни људи. Ужасно је такво родољубље, можда је чак шкодљивије од западњаштва. Све у свему, такви људи у случају било какве пометње могу постати најљући непријатељи. То су већ одавно рекли великани, и ја могу само поновити да је Рус без Православља -- ништарија, ма какав да је родољуб или ура-патриота. Убеђен сам да ће Русију спасти само Православна монархија. Премда је сада, наравно, долазак цара сасвим нереалан. Ми то деци не намећемо, али им причамо и показујемо какво је било самодржавље, како је живео и пострадао цар-мученик.

- Вама и вашим младим витезовима желимо успеха и нека вам Бог помогне!