Анђелковић: Полицентризам и Срби: између илузије и реалности

КРЕТАЊЕ КЛАТНА КА ИСТОКУ

Полицентризам је такав „светски поредак“ у коме постоји неколико, колико-толико равноправних, великих сила, које међусобно бар ограничавају простор за самовољно деловање. Свакако, он не значи да нека сила по својој моћи неће одскакати од осталих, већ да она спрам других великих играча није баш суперсила, те да је, у складу са геополитичком аритметиком, могуће обуздавање испољавања њених апетита. Полицентризам подразумева динамичне односе између више великих играча, са циљем да он буде одржан парирањем фактору који превише ремети равнотежу снага, што ипак не треба мешати са капацитетом за његово неутралисање.  

Већ сада живимо у свету који се битно разликује од оног пређашњег, из продужене деценије свеопште америчке хегемоније, као и оног готово полувековног, биполарне природе, који је претходио епохи коју је обележавала тзв. „Pax Americana“. Данас већ постоји тзв. „асиметрични полицентризам“. Иако једна комплексна сила, односно евроатлантски хијерархијски систем држава на чијем челу су САД, доминира већим делом планете, ипак већ  постоје моћне државе које су у стању да се томе у неким аспектима одупру. Оне имају и зоне свог преовлађујућег утицаја. Мада, и даље је „западни конзорцијум“ тај који води офанзивну политику, утврђује преседане, те путем разних „наранџастих“ и сличних револуција и других видова употребе класичне и „меке моћи“, настоји да сузи дворишта конкурентских великих сила, па и да на неки начин угрози сама њихова средишта. Међутим, скоро да је већ искључена могућност да ће то успети и када се радио Русији, а камоли Кини.

Тежиште економске моћи умногоме се већ померило ка Истоку, а са њом иде и јачање војно-политичких компоненти регионалног па и глобалног утицаја. Већ средином ове деценије земље групе БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) имаће већи Бруто домаћи производ (БДП) изражен према паритету куповне моћи, од збирног свих чланица НАТО-а (што значи скоро читаве ЕУ, САД, Канаде). Он је једини реални основ за поређење националних економија пошто се укупна вредност финалних роба и услуга створених у упоређеним државама исказује према тржишним ценама у једној од њих. У противном, ако се пореде номинални БДП-и, испада да је амерички и знатно већи од кинеског него што он стварно јесте (ако се посматрају робе и услуге), јер су цене у САД на много вишем нивоу него у далекоисточној сили у успону  (по којима се рачуна њен номинални БДП). Но, чак и када се сагледа номинални БДП, до краја наредне деценије БРИКС државе ће претећи НАТО земље. Ипак, то по аутоматизму нема онолики геополитички значај као што неретко мислимо.

ОТРЕЖЊУЈУЋА РЕАЛНОСТ

Док је НАТО војно-политички блок, БРИКС то није, нити ће постати. Евроатлантски концепт чија војна манифестација је Атлантски пакт, подразумева хијерархијски однос међу државама које га чине и које су му на овај или онај начин подређене, те асиметричну атрофију суверенитета од центра ка периферији. Унутар „евроатлантске породице народа“, суштински повезана политичка, културна и економска „елита“ договора се око заједничких смерница, са посебним утицајем америчких центара моћи. Наравно, као ни у једној породици, ни ту не влада идила и беспоговорна слога. Ипак се обично нађу нека решења. Међутим, док је простор за самостално деловање ЕУ и њених чланица сужен, САД имају много више маневарског простора. Америка је члан породице са посебним правима – великим утицајем на друге а малим упливом осталих у „њена посла“! Што се зависних држава ван базичног евроатлантског круга тиче, оне су на разне начин (клијентске елите, средства „меке моћи“, дужничко ропство, доминација страног капитала) споља и изнутра контролисане а њихов глас се не узима у обзир чак ни онолико колико држава са дна НАТО-а и ЕУ, као што су Бугарска или Румунија.

У складу са реченим прерасподела економске и са њом повезане војно-политичке снаге, није до краја валидни показатељ нових глобалних односа. Са једне стране, без обзира на извесне унутрашње турбуленције, имамо уређени велики савезничко-клијентски конгломерат под вођством Вашингтона, а са друге, независне играче а не хомогену групацију. Додуше, неке од сила у успону имају своје савезнике (као што су чланице ОДКБ у руском случају) али не и систем подређених држава ограниченог суверенитета са, чак ни у тим макрорегионалним оквирима, дубински интересно и вредносно међусобно прожетом елитом колико је евроатлантска (и у периферним земљама) која преставља додатни кохезивни фактор. Стога, ни ту – упоредно око сила као што су Кина, Русија, Бразил или Индија – не препознаје се могућност настанка блокова који би са разних страна глобално маргинализовали формални и неформални НАТО (парцијална америчка војно-политичка савезништва ван Европе и Северне Америке, која се надовезују на атлантске структуре).

Међутим, речено не значи да у појединим регионалним оквирима ОДКБ и потенцијално други војно-политички савези, не могу да постану истинска противтежа евроатлантском блоку. Тим пре што ће у светлу нових глобалних економских и политичких кретања неминовно долазити до вишеслојних промена на штету Америке и евроатлантске „елите“ чији је она кључни експонент. Русија, Кина па и Индија јачаће интегративне чиниоце у зонама свог утицаја, па ће неке од њих свој простор превласти (који, да не заборавимо, неће бити хомоген као евроатлантски) и проширивати чак и ван континената на којима се налазе (примера ради то већ наговештава драматично повећање присуства Кине у Африци). С друге стране, реални су процеси са извесним центрифугалним ефектом у оквирима „евроатлантског света“. Примера ради, очекује се да ће у наредним годинама доћи до продубљивања односа између Русије и ЕУ, а посебно Москве и Берлина. Иако ће ЕУ у догледно време, уз извесна одступања, политички пратити САД, економски, а поготово енергетски и други ресурсни интереси, тераће водеће земље Уније да се у већој мери приближавају Русији и државама у средишту чијег повезивања се она налази.

БОЛНА ИМПЕРИЈАЛНА ЛОГИКА

ЕУ, иако преживи садашњу кризу, до 2020-25. године неће превазиђи суштинске унутрашње слабости, односно неће постати способна да ефикасно води заједничку одбрамбену и спољну политику, али без обзира на то, извесна унутрашња функционална побољшања, као и ограничену еманципацију у односу на ослабљену Америку, реално је очекивати. Но, и тада, као и у случају прекомпоновања Уније (сужавања или поделе на неколико концентричних кругова интеграције) или чак њеног распуштања, са нешто умањеном америчком улогом у корист сила „Старе Европе“, атлантски блок ће наставити да постоји, док ниједан други по опсегу и целовитости односа налик њену, на другој страни неће бити створен. Уосталом, велике силе ван евроатлантксог круга, иако на разне начине сарађују и теже обуздавању америчке моћи, у много чему међусобно зазиру па не постоји простор за њихово потпуније повезивање, односно стварања система држава око више њих удружених (или бар функционалне мреже њихових савеза). И те како је битно и то што без обзира на тактичку сарадњу међу њима ради умањивања евратлантских изазова, ништа дубински њих не повезује („елите“ су им пре повезане са оним евроатлантским него међусобно, имају другачије геополитичке интересе, немају цивилизацијско-вредносни оквир независан од „западног“ који би их спајао)

Друга ствар је нехегемонистичко јачање њихових савезничких и разноврсних партнерских односа са мањим државама, односно подстицање процеса који би довели до настанка чак и од дела периферних држава које су сада под доминацијом евроатлантских центара моћи, својеврсних „тампон зона“ у којима би се избалансирано укрштали утицаји, нпр. НАТО односно појединих значајнијих држава из његовог састав и Русије. Али, да би и тако било – односно да би се бар асиметрично лимитирао делокруг дејства евроатлантксог војно-политичког конгломерата ако он већ у видљиво року не може да буде суштински поткопан – без оклевања, данас мора озбиљно да се ради, и то како у домену свега онога што спада у „меку моћ“, тако и озбиљног економског присуства. Енергетика је – у контексту простора у коме се ми налазимо – битан елеменат тога, али ипак не и довољан да би компензовао неактивност на другим пољима.

Настанак истинског полицентризма, сам по себи, неће довести до слабљења притиска на периферне, зависне државе евроатланског блока. Тим пре неће повећати простор за офанзивно деловање са циљем повећања утицаја конкурентских великих сила – које за то благовремено (значи сада) не створе снажна упоришта – у појединим од области евроатлантнске доминације. Како је с правом, на основу сагледавања бројних историјских примера, истакао Х. Минклер, аутор сјајног дела „Империје: логика владавине светом од Старог Рима до Сједињених Држава“ – што је већа конкуренција других великих сила, то је извесније да ће свака од њих у зони сопствен доминације много жешће бранити своје аспирације, односно вршити притисак на подређене државе да доследно следе курс који им намећу. Тада ће, у конкретном случају који имам у виду – а то је наравно србски – противницима евроатлантизма бити још теже и по индивидуалним последицама скупље (а можда чак и опасно) да се опиру Вашингтону и Бриселу, ако им до тада бедеми и куле Кремља не постану много „ближе“.

ОД ИЛУЗИЈЕ ДО УСПЕХА

Када све речено још опсежније пројектујемо на србски случај, то што компаративна моћ Америке и њених савезника у глобалним размерама слаби, не значи да ће наш положај постати бољи. Налазимо се у НАТО дворишту, а оно, ма колико се томе надали, тешко да ће у наредним деценијама нестати. Штавише, биће подигнут још већи зид који ће нас унутар њега држати. Ако се, у најскорије време, на направе бар неки канали који ће нас озбиљно спајали са јаким центрима моћи који су ван евроатлантског круга – а то је у нашем случају Москва – за то ће, вероватно, касније бити касно. Карте ће бити подељене а постојеће консолидоване позиције браниће се још жешће него што је сада случај. Опет, иако је Србија дубоко унутар евроатлантске зоне превласти, још није преведена у сферу трајног плена (консолидоване доминације). Ако би се убрзаним темпом у наредном периоду повећало руско медијско, НВО, културно и економско присуство у Србији, она би, без обзира на своју геополитичку локацију, и досадашњи евроатлантски продор (укључујући и стварање релативно бројне клијентске „елите“ и хипнотисање „народних маса“), брзо добила карактер зоне преплитања руских и евроатлантских утицаја.

То би већ било довољно да руски интереси, не само у Србији већ и читавом нашем региону, буду асиметрично много боље заштићени, а положај наше државе постане знатно лагоднији, са значајнијим маневарским простором за борбу за све оно што за Србе има витални значај. Међутим, ако руски активизам изостане, вероватно ће ток ствари бити такав да ће Србија, на разне начине притиснута, бити натерана да иде путем који води ка цементирању евроатлантског утицаја. Престоји нам, ствари су већ у том погледу јасне, читава серија евроатлантксих удара са намером да софистицирана окупација Србије буде завршена, те да добије и неке елементе класичне (војне) димензије. Разуме се, говорим о сукцесивном увлачењу у НАТО, прво у виду повезивања са војним структурама ЕУ а онда и као пуноправно чланство у Алијанси, што ће пре или касније бити представљано као услов да капије Уније буду отворене за Србију. Такав развој догађаја би по Русију носио штету која произлази из нестанка бар српске пукотине у атлантској позадини, која иако нема војни значај, несумњиво представља сенку на НАТО-вској политици „похода на Исток“.

Дубинска русофилија великог дела србског народа и жесток отпор српске патриотске јавности, ма колико да коче нежељене евроатлантске интегративне процесе, без подршке из Москве неће бити довољни да они буду спречени. Уосталом, све чешће ћемо чути разне гласове који нам поручују: „Боље бити за НАТО столом него на том столу“. Другим речима, да је за Србе исплативије да буду и међу најмање битним члановима „евроатлантске породице“ него у зони њене потпуне неоколонијалне експлоатације. Којим случајем да нас скину са стола пре него што поједу и север Косова и још неке угрожене наше територије, можда би и било тако. Али, знамо да нам НАТО ништа не нуди а свашта од нас тражи. Стога, морамо непоколебљиво да се опиремо његовим разноразним офанзивама којима смо изложени. А ако буде далековидости у Москви, у томе ће нам помоћи и све стабилнија и моћнија Русија. И то не превасходно због традиционалног србско-руског пријатељства већ својих интереса. Јер, србска капитулација би и за Русију била вишеслојно штетна, док сами по себи глобални трендови који воде ка полицентризму, шта год мислиле српске патриоте и руски званичнии, њу неће спречити! Ту се налази само шанса да нам буде поље, а на нама – Србима и Русима – остаје да је искористимо!

Аутор: Драгомир Анђелковић