Анђелковић: УН димензија „Пројекта Јеремић“

Србски и светски медији посветили су значајну пажњу Јеремићевом избору на место председавајућег ГС УН. Србски министар спољних послова, у оштрој конкуренцији са литванским амбасадором у УН, успео је да дође на ту функцију, што је први случај да неки представник Србије, од кад је она поново постала пуноправна држава, заузме тако високу функцију у глобалним размерама. Претходни пут је један наш политичар и дипломата имао част да у име своје независне земље (први пут у новијој историји) делује у угледном међународном телу – далеке 1907. године. Тада је Милован Миловановић изабран за члана Сталног изборног суда у Хагу.


ВИЦ О СРБСКОМ ЛИДЕРСТВУ

На том положају Миловановић се показао изванредно, те је – како подсећа историчар Радован Калабић у својој студији о том чувеном србском теоретичару и практичару међународне политике – „доживео лични тријумф, јер су његови ставови примани са највећом пажњом и уважавањем“. Додуше, Миловановићеве предлоге већина великих сила није подржала. У међународним форумима важи правило: „колико моћи – толико резултата“, а Србија је у нововековној историји увек имала прилично ограничене потенцијале за деловање у ширим размерама. Ипак, запамћено је да је – настојећи да стварањем повољнијег глобалног амбијента допринесе бољој заштити мале земље каква је Србија – у односе међу државама Миловановић бар пробао да унесе нову, за мирољубиву коегзистенцију повољнију, димензију, залажући се за арбитражу у међународним споровима.

Остаје нам да видимо шта ће пробати да учини, те колико ће у томе успети, Јеремић. Међутим, немамо разлога за оптимизам. И не ради се ту примарно о томе да је он, макар интимно и био патриотски настројен, из каријеризма прихватио да буде део квислиншке Владе која је од 2008. године до данас нашој земљи нанела велику штету. Да је Јеремић показао знаке кајања, могли би и да кажемо: шта је било, било је. Но, суштински је проблем у томе што он смата да је режим чији је (био и остао) део, исправно поступао. О томе ћемо касније, али прво да кажем коју реч о покушају да претенциозношћу засени крајње коолаборационистичку истину.

Одмах после победе у УН, Јеремић је изјавио да свој избор за председника види као „одавање признања србском народу“ те да ће радити на очувању међународног мира и безбедности. Како је рекао: „То неће бити лак задатак, мораћемо да радимо за све чланице. Ово није место с којег можете да спроводите своју државну политику, наравно то је место с којег можете да промовишете државну политику. Свет од Србије очекује лидерство, предводништво и умереност. И ја сам уверен да ћемо ми као земља бити у стању да одговоримо на изазове“.

Овакав први наступ нашег а глобалног функционера, не делује озбиљно и не указује да ће и покушати нешто реално да уради за свет и своју земљу. Смешно је да дојучерашњи шеф дипломатије слабе државе чији још актуелни режим багателише националне интересе, те на коју због лично-партијски мотивисане колаборације властодржаца пада мрачна сенка – прича о нашем глобалном лидерству. И да имамо патриотску власт и јачу државу, то би било за подсмех, а камоли овако када онај у кога се Јеремић и даље куне, не да истински ништа није чинио у корист очувања територијалног интегритета Србије, већ је и асистирао његовом подривању.


РЕГИОНАЛНО ПОНИЖЕЊЕ

Иако је почетком 20. века Србија била и мања него данас, тада је била цењена али и снажнија држава. Неки су нас волели, други су нас мрзели, али су сви са нама рачунали као са респектабилним фактором, те су нас схватали озбиљно. То смо и били без обзира на величину. А зар јесмо данас не озбиљан, већ и какав-такав глобални „играч“, док услед дефетистичког и квислиншког понашања властодржаца, своје багателишемо и дајемо а причамо претенциозне приче о регионалном па и глобалном лидерству? Процените сами.

Како је истакао Јеремић – а чини ми се да је то од кључног значаја када анализирамо могућу националну корист од његовог глобалног аванзовања – Србија је под руководством бившег председника Бориса Тадића, „својим суседима пружила руку пријатељства и помирења“. Уз то је – како је нагласио – искорачила и ка свим другим чланицама међународне заједнице, укључујући и оне са којима је „имала горка неслагања“. Е, у томе и јесте проблем! Власт је Србију довела до тога да пред свима клекне и претвара се у „барицу“, а то никада и нигде, ни једној нацији није донело ништа добро. Једно је настојати да се, на принципима међусобног поштовања и уважавања потреба, дође до мирољубивих решења, а друго је понижавати се и жртвовати своје интересе. Када се тако ради, а баш то је радио Тадић кога Јеремић и даље хвали, они чију смо кривицу узели на себе, још више нас злостављају. Људска природа је таква да жртву обично више мрзи онај који је зло учинио, него она њега.

То важи и за народе. Довољно је сетити се садистичког односа Хрвата према Србима и нашег сулудог мазохизма. А судећи по „позитивном“ истицању Тадићеве политике привлачења нових невоља Србији, што смо од Јеремића пре који дан чули, она ће и даље „красити Србију“ ако ДС успе да формира Владу. Нема везе што је чак и гласање у ГС УН пораз Тадићеве политике (а Јеремићева победа не треба да нас завара да није тако), он и његова екипа су већ предалеко отишли странпутицом, да би сада могли нешто суштински да мењају. Ма колико да их вређа омаловажавајући однос (према њима а не Србији), западних ментора и оних које су у региону задужили, немају више куд. Или им остаје да иду све даље и даље путем колаборације, или да се повуку са јавне сцене, што добро знамо да нису спремни да ураде.


ИМПЕРИЈАЛНИ ШАМАР КВИСЛИНЗИМА

Све водеће чланице ЕУ и НАТО-а којима се „жута“ Србија скрушено клања, као и гро земаља из нашег региона са којима нас је режим на нашу штету мирио – и не крију да су гласале против Јеремића. У свету се зна „ко коси а ко воду носи“. Када неко прихвати подређену улогу, од њега се очекује да се ње доследно држи, а не да храни свој его и покушава да превари јавност своје земље којештаријама о великој улози коју игра у свету. Испод кулиса многи србски политичари имају личну корист од квислиншког статуса, али ни њима се не допушта да дигну главу у функцији представника Србије. Без обзира колико са државних позиција радили против свог народа, те били спремни да то чине и као међународни „чиновници“ – простор им се ограничава. Када наступају у име државе третирају их као Србе, а то значи негативно. Тек да се и тако зна да је по НАТО стандардима место Србије у неком најгорем запећку.

Но, они „Срби“ који то прихватају (па и да их страни заштитници понекада јавно, са последицама које то има, сматрају „Србима“), те су показали и да су спремни да иду и много даље од Јеремића, праве се слепи и одмах су похитали да му честитају његов и дворски „успех“. Први је то урадио Б. Стефановић, шеф преговарачког тима Владе Србије у „дијалогу са Приштином“, односно, да ствари назовемо правим именом, Тадићев повереник за издају Косова. Он је оценио да Јеремићев избор „потврђује углед Србије“. С друге стране, Стефановић је ових дана оптужио новог председника Србије „да се игра са муком Срба са Косова“. А то он, по том Тадићевом пулену, ради тако што тражи да се „косовска политика“ убудуће не води народу иза леђа, те жели да му се отворено каже шта је официјелни Београд до сада поклонио Приштини, али срећом није успео да јој испоручи.


УГЛЕД И СРАМ

Нема сумње да Стефановића и компанију, боле потези срачунати на пуно разоткривање нашој, великим делом, хипнотисаној јавности, онога што су учинили Србији (односно обећавали Вашингтону и Бриселу да ће чинити). Тиме би постепено били доведени до потпуне пропасти ако се избори поново, а смањује им се шанса да образују Владу. Њихова политичка будућности умногоме зависи од тога да ли ће успети да, пацификујући Николића, ућуткају институционализовану критику и тако покажу оним који су их из иностранства ангажовали, да и даље могу да буду корисни.

То што САД, ЕУ и НАТО, не желе Јеремића или било ког нашег владајућег политичара на међународној функцији, далеко је од тога да су дигли руке од њихове унутрашње употребе. Свако ко је спреман да служи и способан да то чини, има своје место у систему евроатлантске доминације. Зато НВО, медијски и нескривено партијски јуришници ДС-а, интензивирају нападе на Николића а, с друге стране, без обзира на неке несугласице са „газдама“, истичу регионалну и генерално спољну политику Бориса Тадића, иако изворни принципи такве политике свакако нису допринели избору Јеремића на чело ГС УН.

Напротив, томе је погодовала чињеница да је због курса одбране КиМ-а, којим је наш национални брод енергично покренула Влада коју смо имали до избора 2008, и расположења јавног мнења које није допуштало да се радикално све то одбаци (што је Тадићев режим покушавао постепено да уради) – министар спољних послова Србије успео да победи кандидата Литваније. Официјелни Београд је, и пред својим народом и пред светом, морао да се прави да се опире насиљу над својом земљом и међународним правом, па су државе које се противе евроатлантском насиљу и хегемонији, гласале за мање зло.

Било им је ближи и представник Србије који глуми отпор „Империји“ него њен јавни литвански експонент. Поготово што Русија на спољнополитичком плану енергично подржава, формално исказану иако у пракси од стране режима у многоме обесмишљену, борбу државе Србије за Косово и Метохију. Отуда, Москва је заложила свој ауторитет код многих земаља које сумњају у искреност српске власти, да ипак не релативизују потпору Србији. То се одразило и на подршку дату Јеремићу.


ОПРОБАНИ РЕЦЕПТ

У међународним односима сви гледају интересе. Симпатије за симпатије али интереси су ту важнији од традиционалног пријатељства међу народима. Али, и на основу њих, Србија може да нађе партере. Али прво морамо да знамо шта хоћемо и да будемо спремни да у прилог тога радимо, а не да допуштамо да имамо власт која тргује националним интересима. Како је говорио мудри Милован Миловановић, „само народ који хоће да се брани наћи ће у коначном часу сукоба браниоце своје стране“. Народ који неће да се брани – да парафразирам тог нашег дипломату – не може да очекује да ће тај терет преузети него други.

Док србски режим ради против Србије, нико нашој земљи не може да помогне и да хоће (а на спољњем плану Русија је показала да је спремна да нам помогне док, нажалост, избегава да буде активнија у србској унутрашњој политици и тако допринесе бржим одговарајућим променама). Опет, када будемо имали национално посвећену власт, ма колико биле тешке околности, наћи ћемо продуктивне партнере и у региону (где сада изгледа да су сви против нас) а не само ширем окружењу. Речено је почетком 20. века добро знао Миловановић, човек који је прави творац Балканског савеза који је 1912-13. до ногу поразио Турке. Без обзира на све противречности, Србија је уз посредовање Русије – испољавањем флексибилности али и чврстине око онога што је сматрала виталним за нашу нацију – прво нашла заједнички језик са Бугарском, а онда су се „пакту“ Београда и Софије, прикључиле и друге православне земље Балкана.

После тога није прошло много времена пре него што се србска застава завијорила над Призреном, Приштином и Скопљем, што се десило захваљујући нашем оружју и вештој спољнополитичкој комбинаторици, а не било каквим међународним институцијама које су по правилу у функцији интереса великих сила. А која ће се застава дизати изнад Ниша, Београда и Новог Сада – ако наставимо да водимо досадашњу (не само спољну) политику? Пре или касније – не заваравајмо се – Атлантског пакта, који од 90-их наовамо спроводи оружану или тзв. меку агресију против Србије, са циљем да је до краја покори (и територијално прекроји).


МЕЂУНАРОДНО „ПРАЊЕ“ ИЗДАЈЕ КОСОВА

Сетимо се тога сада када славимо сто година од круне дипломатског и политичког рада М. Миловановића, а то је почетак коначног ослобођења србског народа од вековне турске окупације, те када је, као контраст томе, ових дана његов наследник на функцији шефа српске дипломатије у Влади која није радила за своју државу већ против ње, дошао на чело ГС УН. Јеремић је, од стране Тадићевих маркетиншких магова и НСПМ квазипатриотских аналитичара, прво пројектован као лидер измишљене националне фракције ДС-а, са циљем да колико-толико компензује петоколонашки карактер естаблишмента те странке. Данас, када је уз његову асистенцију „Империја“ направила велики помак у вези са признањем самозване косовске државе (коју је до сада неоспорно признало 89 држава док је спорно да ли су то учиниле још две земље), Тадићев двор је успешно лансирао Јеремића у УН на основу и даље немале међународне подршке начелном ставу државе Србије у вези са одбраном свог територијалног интегритета.

Тадић и његови добро знају да је, макар због умањивања казне „суда историје“, потребно политици симулирања одбране КиМ-а, коју је врх ДС водио од средине прошле декаде, дати додатни међународни легитимитет. Јеремић ће и даље, сада већ у функцији председавајућег ГС УН, причати празне патриотске приче, што ће – како се он и његов ментор надају – додатно прикрити политику фазне издаје Косова коју су, као надокнаду за тотално довођење на власт 2008. године, систематски спроводили (а вероватно и даље намеравају да реализују). Додуше, због нашег јавног мнења и Русије (а не патриотизма), то су радили спорије него што су Вашингтон и Брисел очекивали, што је њих револтирало, па су се повремено искрено љутили на своје коолаборационисте – калкуланте.

Толико о УН димензији рециклираног „Пројекта Јеремић“. Остаје ми још експлицитно да подсетим да спољнополитички препород сваке државе (разуме се на реалним а не претенциозним основама) почиње од унутрашње политике. Стога, ако желимо да Србија поново буде успешна и цењена у свету, наставимо борбу да превазиђемо свестрано национално штеточинску политику коју наша земља, тек са мањим паузама, води од краја 2000, са кулминацијом исте пре четири године.
 
Аутор: Драгомир Анђелковић