Заштита српског језика и његовог имена

Српски језик данас има четири имена: бошњачки, црногорски, хрватски и, напокон, српски језик. То је једини примjер у Европи и у свијету да један исти језик има четири различита имена.

Најприје су Хрвати српски језик прогласили хрватским, додуше не баш одмах само хрватским, него српским и хрватским. Тада им још није сметало да је то српски језик, само ако је "и хрватски".

Хрвати су иначе имали веома чудне и немогуће представе о језику и народу. Тако су почетком 19. вијека прогласили илирски језик, непостојећи језик, непостојећег, илирског народа. Није им сметало да све јужне Славене прогласе једним, илирским народом, а све јужнославенске језике једним, илирским језиком.

Тако, за њих су један, илирски народ чинили Словенци, Хрвати, Срби и Бугари. Других славенских народа тада није било на мапи Балкана. Исто тако за њих је један исти, илирски језик био словеначки, хрватки, српски и бугарски језик. Наука и историја показали су да су то посебни народи и посебни језици.

Пошто нису могли да све народе и све језике јужних Славена прогласе за један народ и један језик, потрудили  су се да се бар вежу за Србе, па да њих и себе прогласе за један народ који говори једним, истим, језиком. Избјегавали су да поставе питање чији је то језик, када је настао, у којој земљи и који га је народ створиo. За почетак било им је доста да је тај језик "и хрватски".

Пред тим хрватским настојањима подлегао је један од највећих српских филолога Ђуро Даничић. Под утицајем Ватрослава Јагића и хрватске средине у коју се преселио, он је у Загребу, у оквиру Југославенске академије знаости и умјетности, отпочео рад на великом "Рјечнику српског и хрватског језика". То је био почетак српских уступака хрватским интересима.

Не треба кривити Хрвате што су досљедно и упорно водили рачуна о својим интересима у својој језичкој науци и политици. Криви су српски филолози што су ту политику и ту "науку", олако прихватали, а касније чак и наметали.

Чудовишне илирске идеје о једном народу и једном језику васкрсли су сами Срби 1918. године. Југославенска идеја и држава није Србима могла бити наметнута да је Срби нису хтјели. Напротив, она је била саставни дио династичке државне политике Србије о уједињењу јужних Слаавено под круном Карђорђевића у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, касније у Краљевину Југославију. Хрвати су радо прихватили југославенску идеју јер су у њој видјели начин да преживе пораз Аустро-Угарске Монархије, на чијој су се страни борили против Срба у Првом свјетском рату.

Српској монархистичкој политици одговарала је теорија да су Словенци, Хрвати и Срби један народ, а словеначки, хрватски и српски језик један језик. Тако је настала једна јединствена држава, један јединствени "троплемени" народ и један јединствени "троимени" језик српско-хрватско-словеначки. У политичкој и друштвеној историји појавила  се неприродна вештачка држава, у  науци о језику неприродна, неспојива  и чудовишна мјешавина "троименог" језика српско-хрватско-словеначког.

Словенци су, додуше, први почели да истичу да су засебан народ и да имају засебан, свој, словеначки језик, тако да је у братском загрљају остао један јединствени, сада "двоплемени" народ Срба и Хрвата, и један јединствени "двоимени" језик, српско-хрватски или хрватско-српски.

Српски филолози нису се смјели супротстављати државним  политичким тежњама о једном "двоплеменском" народу и њиховом "двоименом" језику, нити су покушавали да рашчисте чији је то језик и ко га је створио. Од тада српска наука о српском језику постаје поданичка, тј. слушкиња династичке државне политике Краљевине Југославије, а касније покорна слушкиња државне политике и друштвеног уређења Социјалистичке  Југославије. Од науке ту није остало ништа.

Највећи српски филолози са лакоћом су премостили разлике режима којима су служили и наставили да служе политичким идејама братства и јединства,  једнакости и равноправности свих наших народа, а посебно Срба и Хрвата. Они су своју језичку политику учинили званичном кроз највеће националне институције Србије, као што су Српска академија наука, Матица српска, Вукова задужбина и друге установе. Запосјели су и добро покрили све установе, све важније часописе, листове, радио станице и касније телевизију. Имали су моћ и утицај државе и државних установа. Остаци те српске поданичке науке задржали су се до дана данашњег у свим тим државним установама.

Врхунац српске поданичке науке о језику остварен је 1954. године Новосадским договором Матице српске и Матице хрватске. Запечаћено је вјечно јединство једног јединственог и заједничког српско-хрватског, основно хрватско-српског језика.

До посљедњег даха водећи српски научници борили су се за заједнички двоимени језик, чак и онда кад су Хрвати одлучно отказали сваку везу и прогласили српски језик хрватским и само хрватским.

Хрвати су први још 1967. године у својој "Декларацији о називу и положају хрватскога књижевног језика" прогласили "неотуђиво право" да туђи, уствари спски језик, прогласе својим, хрватским језиком. То није било никакво право, поготово не неотуђиво, него један самовољан чин, без покрића у науци о језику  и без примјера у свијету.

Одговор српских научника био је у скаладу са њиховом поданичком улогом. Истина, они су се противили томе што је језик проглашен само хрватским, али нису смјели рећи да је тај језик српски, него су се свим силама борили да тај језик буде и остане и даље хрватски, али, сада, "и српски", тј. српско-хрватски. Тада нису били у стању да владајућим идеолошким и  политичким опредјељењима супротставе научне, лингвистичке разлоге о стварном српском поријеклу српског језика. Али то је био коначан крај њихове науке о српскохрватском језику.

Појава нових "језика", тј. нових назива за српски језик, потпуно их је збунила. Бошњаци и Црногорци позвали су се на оно исто "неотуђиво право" да и они, попут Хрвата, свој језик назову својим именом, тј. бошњачким и црногорским језиком. На ту појаву наша поданичка лингвистика није могла дати одлучан и јасан одговор. Једино до чега je на силу дошлa било је да, ето, и Срби имају то "неотуђиво право" да језик којим говоре назову српским, кад већ не може бити српскохрватски. Тада их је већ сам Устав Републике Србије присиљавао да српски језик у Србији, тешка срца,  назову српским именом.

Побједа обновљене српске науке о језику
Сада се у свој озбиљности поставља питање заштите српског језика и његовог имена.

На почетку смо имали три језика са једним "троименим" српско-хрватско-словенским именом, а на крају један, српски језик, са четири имена. Врзино  коло српске поданичке науке о језику затворило се  потпуним историјским, правним и моралним  поразом.

Пораз српске поданичке науке о језику је побједа  нове, обновљене српске филологије и србистике.

Историјски је поданичка наука поражена тиме што је историја показала да никад није постојао један "троплемени" народ, него три засебна народа, словеначки, храватски и српски, а у вријеме комунистичке власти  излегла су се још два, вјештачки створена народа, црногорски и бошњачки народ.

Српска поданичка филологија поражена је научно, јер је научно и историјски доказано да није постојао један "троимени", нити "двоимени" српскохрватски  језик, него три језика, словеначки, српски и хрватски, при чему хрватски језик чине кајкавски и чакавски хрватски језик, које је српска поданичка наука прогласила дијалектима  српског, тј. српскохрватског језика.

Српска поданичка филологија поражена је и законом, Уставом Републике Србије, којим је у тачки 10 утврђено да је у Србији у службеној употреби српски, а не српскохрватски језик. Тиме је свака расправа о томе како се зове језик српског народа заувијек  окончана.

Морални пораз представника српске поданичке науке о језику је очигледан. Они су  зарад својих положаја у државним и националним  установама  били и остали слуге разних .режима, изневјерили су науку због политике и издали српске националне интересе у тако важној области коју представља српски језик као суштински израз српског националног бића.

Збуњени пред великим промјенама у историји и науци, пред појавом нових држава, нација и нових имена за српски језик, наши званични лингвисти остали су  пасивни, као  што  су, вијерни својој поданичкој природи, увијек били спремни да с невјероватном лакоћом прихвате све што се од њих тражило.

Наши водећи филолози, одани својим ранијим поданичким ставовима, нису се противили да се српски језик у Хрватској прозове хрватским, у Босни бошњачким  и у Црној Гори црногорским језиком. Прихватили су, без противљења и  отпора, да се српски језик, по налогу ћата из Брисела, прозове чак и  бе-ха-есом, па и бе-ха-це-есом, тј. босанско-хрватско-црногорско-српским језиком. Тиме су се вратили у илирска времена и на илирски језик, или на "троимени" језик "троплеменог" народа из времена Краљевине Југославије. Нема тога што они не би прихватили, када је у питању српски народ и српски језик.

Они лако и олако прихватају "право" сваког народа да језик којим говори назове како хоће, тј. својим националним именом, иако је то, по своме поријеклу и настанку  српски језик

Срећом, појавили  су се нови српски научници који су стали  у одбрану српског језика и његовог имена."Покрет за обнову србистике"  обновио је изворну српску научну мисао о српском језику  Вука Караџића и Стојана Новаковића и допринијела је да  српска поданичка филологија претрпи потпуни  научни пораз. Појавила су се незаобилазна имена у новој српској науци: Петар Милосављевић, Милош Ковачевић, Радмило Маројевић, Слободан Костић и још много других научника и књижевника.

Свуда у свијету штите се називи  разних важних и неважних предмета, попут патика, шерпа, сирева,  вина, доњег рубља, хаљина, одијела и других ствари. Штите се заштитним знацима, маркама, заштићеним именима, која нико не смије мијењати. Само српски језик остао је незаштићен, једини незаштићени језик на свијету. Њега може употребљавати ко хоће под именом које сам изабере.

Наши званични лингвисти ни данас не помишљају да заштите највеће богатство српскога народа, српски језик и његово име.

Бућкуриш звани кока-кола заштићен је у цијелом свијету својим истим именом, истим писмом и истом врстом слова у свим државама свијета.

Грци, на примјер, штите име једне своје покрајине из које потиче Александар Македонски. Грчка држава и дипломатија не дозвољавају да то њихово име  дају Македонији, па се Македонија у Уједињеним нацијама званично не зове Македонија, него Бивша Југославенска Република Македонија. Грци не дају Македонцима једну једину своју ријеч Македонија,  а код нас може свако преузети све наше ријечи, преузети цијели српски језик и преименовати га у свој, по имену своје државе и своје нације.

Један од великих задатака обновљене српске науке о језику јесте рад на  заштити српског језика и његовог имена. Тај посао треба пренијети на српску државу и  државне установе, владу и српску дипломатију. Само они могу  заштити српски језик и његово име, најпре у Србији, а онда и у међународним установама и организацијама. Само тако може се очувати идентитет српског народа и његовог језика.

Право једног народа да језику другог народа даде своје име није потврђено нигдје у свијету. Исто  тако не постоји право ниједног народа, па ни хрватског, бошњачког и црногорског, да српски језик назову  хрватским, бошњачким и црногорским. Још мање ниједна међународна организација нема право да српски језик преименује у некакав језик бе-ха-це-ес. Све то не спада у  појединачна или међународна права, него  управо у најгрубље кршење унутрашњег и међународног права.

Тек што је у уставу Србије и Републике Српске српски језик напокон проглашен званичним, јавили су се представници бошњачке, хрватске и црногорске националне мањине да истакну оно исто своје "неотуђиво право" националних мањина да и у тим српским државама говоре и пишу својим националним бошњачким, хрвтским и црногорским језиком. Позвали су се на "Повељу Савета Европе о регионалним и мањинским језицима". Тако су се у Србију и Републику Српску као кукавичија јаја вратили бошњачки, хрватски и црногорски језик као мањински језици.
Заступници права националних мањина, па и Министарство за мањинска права у Влади Србије, сматрају да Бошњаци и у Србији имају право на бошњачки језик, Црногорци у Србији на црногорски језик, а Хрвати у Србији  на хрватски језик. Позивају се на "Повељу Савета Европе о регионалним и мањинским језицима", усвојену 2005. године у Стразбуру, по којој националне мањине имају право на употребу свог језика.

Наша званична лингвистика није се огласила о томе питању.

Међутим, проф. др Милош Ковачевић, један од оснивача "Покрета за обнову србистике", истиче да поменута повеља Савета Европе није добро прочитана. Изостављена је главна реченица, у којој се изричито каже да језици националних мањина морају бити "различити од званичног језика државе" у којој живе и да  то  "не  укључује дијалекте званичног језика државе".  А језик Хрвата, Бошњака и Црногораца у Србији и ван Србије није различит од језика Срба, него је исти, српски. Само оне националне мањине у Србији и Републици Српској чији је језик друкчији од српског, па га не могу разумети, попут Мађара, Чеха, Словака, Русина, Рома, Румуна, Бугара, Албанаца и других, имају право да у Србији говоре и пишу својим народним језиком.

Истим језиком говори се у Србији и новоствореним државама. Језик којим говоре поменуте националне мањине у Србији не разликује се од језика којим се говори у Србији.

То једноставно не спада у грађанска права нити у право националних мањина, нити у људска права и слободе. Напротив, то спада  у кршење националних, грађанских и људских права српског народа.

У крајњем случају сваки од поменутих народа може на силу именовати српски језик како хоће, али то је онда силеџијство, отимачина српског имена, кривотворење научних и историјских чињеница, противприродно и противправно присвајање туђег власништва.

Битно је да српска наука о језику и српска држава никада не могу пристати на насилно преименовање и отимачину имена српског језика, као што никада не могу пристати на отимање било којег дијела српске земље.

Језик се брани као земља. Сила може отети земљу и градове, али  нико међу Србима никада не може пристати на такво отимање.

Српски језик је свуда гдје се њиме говори, у Хрватској, Босни, Црној Гори или било на којем мјесту у свијету. Вријеме је да се у српској науци о језику поведе отворена борба за заштиту српског језика и његовог имена.

Српска држава и дипломатија дужне су српском језику  да у свијету заштите српски језик и његово име као највредније благо српског народа, као израз његовог бића, историје, културе и умјетности.

Важно је за почетак да нова  српска наука о језику и српска држава не могу пристати на то да отимачина српског језика и његовог имена дају свој благослов.