Теорија заблуде. Крах руске империје

Тема нашег програма је Залазак Руске царевине. То је крај 1916, почетак 1917. године. Наш гост је доктор филозофоје, руководилац Центра за историју уметности Института за општу историју РАН Семјон Екштут.

У време Совјетског Савеза постојало је одређење да је то буржоаска револуција са свим последицама које отуда прозилазе. Распад Совјетског Савеза донео је известан плурализам историјског мишљења и код нас су почели активно да издају, читају и цитирају читав низ емигрантских аутора.

Пре него што почнемо да говоримо о заласку империје, хтео бих да поставим можда једноставно, а можда и реторичко питање. Шта је то било? Касастрофа и безумље, како су говорили у емиграицји, или закономерни резултат хаоса?

Склон сам да сматрам да је то био закономерни резултат хаоса. При томе овај закономерни резултат предвиђали су најпаметнији и далековиди људи убрзо после убиства Александра Другог. Таквих далековидих људи је било мало, али они су постојали. Шта више, ако ћемо сасвим тачно, залазак Руске империје је постао очигледан негде 1876. године, када је Русија чврсто решила да ратује са Турском и објавила мобилизацију.

Када је објављена ова мобилизација, постало је јасно да ће Русија ратовати. Армија је под оружјем стајала отприлике пола године, не ратујући. То је коштало много. У целини, то је био онај новац који је могао да оде на реформе, на завршетак великих реформи, на моднеризацијау, како бисмо ми рекли, а био је потрошен на рат.

При томе сви су схватали: схватао је цар Александар Други да Русија не треба да ратује, схватао је министар војни Миљутин да рат није потребан. Министар финансија Рејтерн, као Касандра, говорио је да ће то одбацити Русију 20-30 година уназад. Нико га није слушао. Да Русија није тада ступила у рат, развој би био принципијално другачији.

А прве револуционарне партије, народовљци, да ли су утицали некако на тај надолазећи хаос?

Да, у извесној мери, зато што су они показали немоћ власти да се брзо обрачуна са њима. На крају са њима су се обрачунали, али не брзо. И ма колико то звучало чудно, симпатије друштва су биле на страни тих терориста, бомбаша.

Тако како се ми данас односимо према терористима према њима се нису однослили чак ни пре 20 година. Јер још пре неколико деценија излазила је блистава серија Пламени револуционари. Жељабов, Перовска били су перципирани као хероји. Многи савременици су их примали као хероје, у сваком случају унутрашње су се са њима саосећали. Дозволићу себи да цитирам познати дијалог Суворина са Достојевским, често га цитирају.

Вероватно Суворина старијег.

Да, наравно. Када му је Достојевски рекао: Замислите да ви и ја стојимо ипсред литографије... (поред лука Гленералштаба, тамо је сада по мени антикварница). Ми чујемо разговор да сам „ја темпирао машину у Зимском дворцу, за неколико минута ће одјекнути експлозија. Да ли ћете отићи да оцинкарите?“. Он каже: Не, нећу отићи. У томе је сав ужас. Има људи који чак када би знали да се припрема злочин, морално не би били спремни да стану на страну власти.

Али то и поред тога што је Достојевски у својим Злим дусима све једнозначно приказао.

Да, о томе се и ради. Тачније саосећање образованог друштва није било на страни власти. Између образоване Русије и власти била је већ провалија, и то врло велика.

Захваљујући режисеру Говорухину који је својевремено снимио филм Русија коју смо изгубили, код нас се формирао мит да је то била сасвим идеална земља која се развијала корацима од 7 миља. Није било никаквих проблема. Оне малобројне критике у том тренутку били су зли језици који постоје у сваком друштву.

Армен Гаспарјан,