Кроз сву историју, с времена на вријеме, постојали су велики догађаји који су одређивали наредни дужи временски период. Они су се дуже времена припремали, а релативно кратко трајали. Свједоци смо да у свјетским медијима постоји критика, напади, па и хајка на велике религије. У медијима се објављује да у Ватикану постоји педофилија, прање новца преко Ватиканске банке, криминал, откривају се повјерљиви папини документи… Једном ријечју, компромитација. Не желимо да се у тексту бавимо наведеним криминалом и неморалним појавама, па ни њиховом осудом, она се сама по себи подразумијева, већ само инспирацијом која је произашла из питања ко је омогућио и зашто да све то оде у јавност. Одговора има више. Ми ћемо се бавити само једним као могућим.
Такве компромитујуће чињенице у свјетским медијима могао је објелоданити само неко ко је моћнији од Ватикана, који је и сам моћан, утицајан и богат. Тај неко је једна врста надгрупе која управља свјетским догађајима, финансијским токовима, и има механизме присиле. Пипци те надгрупе улазе и у Ватикан. Њихов атак на Ватикан, али и на друге велике религије, је само једно дјеловање у широкој лепези њихове активности, које воде ка једном циљу – рушењу садашњег свјетског поретка и успостави новог, који подразумијева и јединствену свјетску религију. Зашто јединствена свјетска религија? Да би се изашло из глобалне кризе.
Проблем опстанка данашње цивилизације је проблем промјене људске, колективне свијести, из које произилази нова глобалистичка етика. А, управо средство измјене свијести јесте религија.
Човјек у свом бивствовању никада, ни једног тренутка није самосталан (као лист на вјетру). Увијек је закачен за Бога или сатану, свјестан или несвјестан тога. У зависности од стања душе, пријемчив за добре или зле мисли које слободном вољом бира и по њима дејствује. Ништа лоше не би било у једној свјетској религији да човјек није склон паду и да кроз палог човјека сатана не успостави свој поредак.
Навешћемо још неке активности из широке лепезе дјеловања надгрупе: пројектовање економских криза које се одвијају у таласима и које ће довести до застрашујуће свјетске кризе, крах банкарског, финансијског и монетарног система, глад, ратови и хаос. А, прије тога, стварање потрошачког менталитета путем медија, уништавање домаће производње, сточног фонда и пољопривреде, тако што ће мултинационалне корпорације обезбиједити јефтину робу сумњивог квалитета, а њихова храна је скоро отров за човјека. Државе добијају неповољне кредите од ММФ-а и Свјетске банке. Новац одлази углавном у потрошњу и куповину стране робе. На тај начин, многе државе и народи упадају у живо блато и дужничко ропство. Региони се политички дестабилизују у процесу сучељавања два принципа – принципа права народа на самоопредјељење и принципа неповредивости граница суверених држава.
Намећу се лажне вриједности, људи остају без посла, постају незадовољни… А онда, у таквом амбијенту, лако је покренути велике ратове који доносе смрт, глад, хаос. Људима ће се све то згадити, биће на ивици снаге и пожељеће да само буде мир, те ће услиједити позив од напаћених, страдалних и очајних људи читаве планете да наметне мир ко год то био у стању. И, управо та надгрупа, која је све и довела у такву ситуацију, сада се појављује као „Спаситељ“ и са лакоћом успоставља нови свјетски поредак, који подразумијева једну свјетску владу, једну свјетску религију, једну монету, можда и виртуелну, један језик… Била би то побједа над човјеком и природом, којом се не би задовољио представник те надгрупе, желећи да се прогласи Богом. У таквом времену и поретку, без обзира на огроман научно-технички напредак, чија неслућена брзина развоја би изгубила смисао и довела до апсурда, постојао би човјек имитације, човјек би имитирао и самог себе и на тај начин изгубио своју суштину, од Бога добијену.
Све нам је дато на корист, и исто то можемо преокренути на штету. Све зависи од човјека, односно нечовјека.
Без обзира колико моћна та надгрупа била да човјека учини нечовјеком различитим техничким методима, механизмима и системима, човјек има једноставну одбрану. Одбрана је вјера, истинска љубав, Христос, Бог. Довољно је да у нашим мислима обитава име Христово и да се одбранимо од многих злих утицаја. Уколико желимо истинско добро човјечанству, потребно је пробудити и објединити истинске вјерујуће људе. У том смислу, значајну улогу има истинско хришћанство, на тај начин што ће његовати непролазне истинске вриједности у човјеку, дефинисати простор и оградити га, како би се спријечио утицај надгрупе и остваривање њеног циља. Колико год била велика искушења и опасности за човјека, његова будућност ће се сводити на избор Царства небеског или ада земаљског.
