Анђелковић: Призивање нове фазе десрбизације Србије

На основу безочног лагања, медијског хипнотисања и плашења бирача да опозиција доноси дестабилизацију земље, али и, где год је то било могуће, прекрајања резултата избора – ДС је до 20. маја био убеђен да ће задржати власт на свим релевантним нивоима. Опет, врх те партије је у пуној мери био свестан ужасног стања у коме се налазе наша економија и државни буџет. Да убрзо не би дочекао експлозију народног гнева, са свим последицама које би то могло да има по њега, очајнички се спремао да ради све оно што би му омогућило да добије било какву помоћ са Запада, те да тако „купи“ коју годину опстанка док, како се надао, не прође глобална криза. После Тадићевог пораза на председничким изборима, буквално преко ноћи, много тога се променило. Наизглед монолитна пирамида моћи ДС-а почела је да се урушава уз све већу могућност да се не формира чак ни Влада чији би та странка била носећи стуб. Но, засигурно се није изменио став многих фактора у жутом естаблишменту према важним националним питањима, од заштите територијалног интегритета државе до области културе, односно непромењена је њихова бескрупулозна опредељеност да, ако ипак буду у прилици да воде земљу – до границе опасности за њих саме (што им је једина кочница) – тргују виталним националним интересима у функцији задовољавања лично-партијских потреба.

ИДЕНТИТЕТ И ГЕОПОЛИТИКА

Још док је трајао изборни циклус, оживеле су прича о уласку Србије у НАТО. Већ се шушкало и о новим државно-деструктивним уступцима Београда у вези са статусом Косова и Метохије, те положајем нашег народа на северу те покрајине. Ипак, сада примарно нећу да говоримо о томе. Нешто друго је чак и трагичније од поменутог. Србија, недај Боже, може да опстане и у суженим границама, и у окупационом атлантском оквиру у који још макар формално нисмо смештени, и још сиромашнија. Али, Србија без Срба, пука је љуштура без садржаја. А ако прихватимо национално самоубиство, људи који ће се звати Србима или ће их дуги тако именовати, то неће бити! О томе желим да кажем коју реч.

Подсетимо се: Византијци су у средњем веку наше претке неретко звали Трибалима. Они, иако су некада живели у неким садашњим србским крајевима, иако су делом били асимилирани од стране наших предака, ипак тешко могу баш да буду поистовећени са Србима. Нажалост, ако испадне онако како се надају перјанице Анти-Србије, непримереније него што је било називање Срба – Трибалима, биће именовање наших потомака – Србима. А многи у ДС-у се ради власти не устручавају да разарају наше идентитетске темеље како би одобровољили најекстремније евроатлантске кругове и њихове овдашње опуномоћене представнике из редова Анти-Србије, који желе да се убрза трансформација Срба у некакве тзв. Евро-Србе. У нови „народ“ чија су, примера ради, оличења Чедомир Јовановић или Никола Самарџић (који је одавно изговорио „брилијантну“ мисао да је Косово за нас небитно те да су једине међе које Срби треба да бране – границе ЕУ). Срби, макар и натерани да клече на коленима, у једном тренутку могу се одважити да покушају да се дигну са земље, али ако изгубимо идентитет, готовој је! Трајно ћемо бити евроатлантски зомбији!

НАГОВЕШТАЈИ ДОЛАЗЕЋЕГ?
Да би се ствари развијале у том самозатирућем правцу, ту су разне Борке Павићевић и њој слични евроатлантски „културно-идентитетски радници“. Један од њих, Светислав Басара, ликујући због неуласка СРС-а у Скупштину, после окончања парламентарних избора поручио нам је да предстоји општа „дерадикализација“ Срба. Како каже: „Нису, наравно, све српске елите биле, нити данас јесу радикалне као Шешељ и радикали, али ни сви немачки националисти нису намеравали да иду онолико далеко колико је отишао Хитлер. Решити се радикала показало се као релативно лак посао. Са дерадикализацијом србског друштва и политике, ићи ће много теже“.

Али, посветиће се „они“ том задатку. А јасно је шта је за припаднике Анти-Србије национално претеривање. Њихова логика је – када се ради о Србима који су, по њима и њиховим НАТО спонзорима, генетски оптерећени великодржавним тежњама (читајте: нису спремни да буду блато које се лепи на атлантистичке чизме) – свако заговарање националних интереса представља девијантну појаву. Све док самопонижавањем и самонегирањем не успемо да „прочистимо“ своје душе, осуђени смо да будемо парије. Накарадна конструкција је следећа: сваки вид србског патриотизма постепено прераста у национализам а са њим је поплочан пут у нацизам. Следствено, Срби морају да се одрекну себе, да се идентификују са интересима својих непријатеља и онда ће престати да буду „фашисти“ а постаће „цивилизована“ нација. Наравно, на начин који нам прижељкује Бора Ћосић са својим компањонима.

Тај „наш“ писац, да се подсетимо, почетком 90-их – у епохи када је сепаратистичка бура потапала Југославију – стао је на страну неоусташких хрватских бојовника и других србских непријатеља. Напустивши Београд, преселио се у Ровињ, односно Берлин. Што се нас тиче, нама је, ради нашег „цивилизовања“, желео чемер и јад, огањ и дим. Када је 1999. почела НАТО агресија на Србију и Црну Гору, он чак није био ни међу оним Анти-Србима који су само аплаудирали бомбардовању, већ је отишао много даље. О томе најбоље сам сведочи: „Ја нисам био за бомбардовање, него за инвазију. Онакву какву су савезници извели на дан Д у Нормандији, а потом, годину дана доцније, руске снаге када су прешле Одру“.

Бора је желео да нам „цивилизација“ и нови евроатлантски идентитет, уз „отрежњујуће“ проливање српске крви, стигну уз помоћ америчких тенкова. Пошто се то, захваљујући храбром отпору наше војске, није десило, отпочела је нова фаза „цивилизовања“. Организована је „наранџаста револуција“ па је после њеног „успешног“ епилога 5. октобра, постепено, интензивирано деловање у циљу културно-идентитетске контаминације Срба, те разарања наших институција које томе треба да се супротставе, односно негују изворне националне вредности. Но, све што је на том пољу учињено – а нажалост много је урађено – није довољно оним који нам прижељкују самозаборав. Срби су тешко рањени али идентитетски још нису дотучени.

КРОАТОЦЕНТРИЗАМ НА ДЕЛУ

То домаћи Анти-Срби и њихови НАТО заштитници, очито, што пре намеравају да измене. По њима, како каже више пута поменути писац, у Србији има сувише много Србије „са свим њеним препознатљивим особинама“. Да тако не би било „проевропска“ власт мора енергично да се обрачуна са свим „ретроградним и затуцаним“, „отворено антиевропским и националистичким“. То Б. Ћосић очекује од његовог познаника, и њему „симпатичног Бориса Тадића“. А да Борина љуба према Борису није неузвраћена, могли смо да видимо ових дана. Тадић и његови, да угоде  Б. Ћосићу и сличнима, већ појачавају деловање како би у Србији било што мање Србије а што више Хрватске.

Културни центар Београда – важна институција чији је оснивач и покровитељ наш престони град који за сада још води Драган Ђилас – од 10. маја до 10. јуна организује вишеслојну манифестацију посвећену хрватском писцу Мирославу Крлежи (1893-1981). Намера је да „изложбама, перформансима, дебатама, разговорима, кроз стрип, позориште, радио-драме, филм и радионице“, буде осветљено дело тог писца. Да се сада шире не бавимо нашим национал-мазохизмом који се испољава и тако што се у оквиру државног културног, образовног, медијског подсистема, али и ван њега, посвећено бавимо хрватском културом док „наша браћа“, свугде и на све начине, потпуно ниподаштавају нашу. Довољно је да констатујем да, без оспоравања домета његовог дела, описано снисходљиво обожавање лика и дела Крлеже одише националном инфантилношћу ако не и мазохизмом. Или можда није тако? Да ли се ради о томе да нисам обавештен а у Хрватској сада дувају за Србе топлији ветрови, те се и у Загребу одржавају сличне манифестације посвећене делу Милоша Црњанског или Добрице Ћосића?

Но, вратимо се поново из спољне зоне родомрзачког круга у његов централни део. Веровали или не, београдски фестивал посвећен Крлежи, између два круга председничких избора отворио је нико други до поштовалац америчких бомби бачених на Србију и призивач неостварене војне инвазије на њу. Јасно Вам је о коме се ради – дошао нам је Бора да покуша да нас на темељу „хиљадугодишње хрватске културе“ „цивилизује“, када смо се већ спасли од најезде, њему драгих, НАТО челичних немани на гусеницама.

ГЕНОЦИДНО „СПАШАВАЊЕ“ СРБА

То је оно што би нас задесило да је Тадић по трећи пут сео у председничку фотељу и у синергији деловао са жутом Владом, а могло би, уз извесна ограничења због нешто мање власти ДС-а, да нам се догоди и ако та странка без свог председника Републике, „смућка“ парламентарну већину. Тада би јој се, у формалном смислу или путем неког индиректног али ништа мање штетног модалитета, још више приближити и ЛДП, најекстремнији заговорник антисрпске идеологије, са свим консеквенцама које то има.

Ако би ствари у домену културне политике наставиле да иду истим током као између два круга избора, Анти-Србија би у наредним годинама спроводила идентитетски геноцид над србским народом. Она се, за рачун својих евроатлантских господара, труди да српску културно-идентитетску политику води по вијетнамском рецепту једног америчког мајора. Он је почетком 1968, за време „Тет“ офанзиве вијетнамски ослободилачких снага (које су тада продрле у низ градова те су тек после жестоких уличних борби биле потиснуте), био задужен за одбрану неког градића у делти Меконга. Дописнику агенције „Асошијетед прес“, покушао је да образложи последице деловања америчке авијације и артиљерије по насељу које је „бранио“ следећим речима: „Морали смо да уништимо овај градић да би га спасли“. Е, баш тако и Б. Ћосић и њему слични, уз помоћ њиховог њихових „жутих“ пријатеља, хоће да цивилизују и на друге начине спашавају србски народ.

Зато, каква год да буде формирана Влада, збијмо редове. Ако добијемо Владу на челу са ДС-ом, одлучно бранимо оно што морамо да одбранимо.  Охоле „демократе“ су, пошто су добиле председнички шамар, постале много осетљивије на притисак јавности. С друге стране, ако Влада буде формирана око СНС-а, инсистирајмо да се око културно-европске политике не праве баш никакви компромиси са иностраним центрима моћи, односно да се ту енергично крене путем дистанцирања од Анти-Србије и националне обнове. На пољу културно-идентитетске политике више не сме да буде било каквог попуштања. У вези са тим патриотска јавност мора да буде врло осетљива и спремна да снажно реагује. Јер, ако изгубимо изворни идентитет, онда „нови“ Срби неће бити наши већ „њихови“.

За утеху, уверен сам да се то ипак неће десити. Добићемо културно-идентитетску битку и на њеним темељима затим и ону државно-геополитичку. Јер, како је говорио велики руски филозоф, Владимир Соловјев: „Идеја нације није оно што она мисли о себи у неком периоду, већ шта Бог мисли о њој у контексту вечности“. Колико год да нас нападају НВО и други Анти-Срби и њихови политички помагачи, наша национална мисија је много већа него да се носимо са њима.
Аутор: Драгомир Анђелковић
Извор: Печат