Штрбац: У магли светских промена

Упркос унутрашњим разликама између бивших комуниста, монархиста, републиканаца, салонских националиста, амерофила, германофила, Демократска странка је доласком на власт изградила препознатљив профил око којег је окупила све ове идеолошки супротстављене фракције. Благонаклон однос према десуверенизацији (било због објективно условљене немогућности да се одупре овом процесу било због тога што су идеолози странке сматрали да је десуверенизација објективан и нужан процес инхерентан савременом друштву опште), инсистирање на потпуној трансформацији својинских односа (потпуној приватизацији бивше државне својине),  деиндустријализацији, политици релативизације идентитета (инситирање на теоријском приступу конструктивизма, концепту фрагментваног, хетерогеног, релативног колективног идентитета), индиферентан однос према транзиционим ''губитницима'' (арогантан однос према људима који су услед приватизације остали без посла, незаинтересованост за проблем незапослености, оријентација ка интересу крупног капитала, пребацивање одговорности за социјални статус на инивидуу), све то је дефинисало профил Демократске странке као странке неолибералне оријентације. Усвајање неолибералне оријентације и обликовање идентитета Демократске странке у складу с кључним појмовима ове парадигме последица је интелектуалне и финансијске повезаности опозиције у Србији током 90–тих година са интелектуалним круговима западне Европе, институционалне доминације неолибералне парадигме на Западу и њене тадашње помодности, али и чињенице да је ова парадигма свим бившим социјалистичким државама наметнута као апарат коју легитимише и идејно, односно, субјективно подупире процесе који су названи збирним именом транзиција.

Давно пре него што је прихваћен у Србији као доминантан модел управљања друштвом, неолиберализам је деценијама био популаран у Европи и САД. По речима Мишел Фукоа, могу се разазнати две варијанте неолиберализма; америчка и немачка. Немачка варијанта неолиберализма или такозвани ордолиберализам настао је у кругу немачких интелектуалаца. Валтер Ојкен, Александар Рустов, Фридрих фон Хајек, Франц Бем, Вилхелм Рупке, Ханс Гросман, итд 1939. године, за време Вајмарске републике основали су тзв. Фрајбуршку школу (Валтер Ојкен, ученик Алфреда Вебера је 1939. године основао ревију Ордо у којој су своје радове објављивали антикејнзијански оријентисани интелектуалци углавном немачког и аустријског порекла). Основни задатак који су оснивачи Фрајбуршке школе себи поставили био је проналазак механизма легитимације Немачке као државе након другог светског рата, која, подељена са једне стране, и окупирана с друге стране, није ни постојала као држава. Одговор на комплексно питање легитимитета немачке послератне државности, представници Фрајбуршке школе су нашли у сфери економије и економског раста.

Апсолутизација економских категорија (економских слобода, права, својине, корисности, ефикасности) условљена тадашњом немогућношћу да се легитимитет Немачке као државе укорени у историјским правима, довела је до тога да савремена, односно, послератна Немачка, постане радикално економска држава у којој је непрекидни економски раст супституисао пропалу историју. Да би ордолиберали успели у свом пројекту легитимације државе у економији, било је потребно да претходно суспендују послератну кејнзијанску економску политику која је у Европи 1948. произашла из потребе за реконструкцијом, то јест преображајем ратне економије у мирнодопску економију, затим потребе за обнављањем економског потенцијала, увођења нових технологија, потребе за санирањем социјалних катастрофа насталих током рата. Ови захтеви за реконструкцијом, социјализацијом и планирањем подразумевали су политику државне интервенције на алокацију ресурса, равнотежу цена, ниво штедње, одлучивање о инвестицијама итд.

Након одбацивања кејнзијанске политике, неолиберална начела постала су инхерентна немачким политичким странкама укључујући и социјалдемократску странку, која се годинама пре доласка Вилија Бранта на власт приближила неолибералним тезама. Своју кулминацију ова политика доживљава након пада Берлинског зида. Амерички неолиберализам се појавио у сличном контексту послератне државне интервенционистичке економске политике чији су кључни елементи били: постојање Њу Дила, и критика Њу Дила, план Бавериџ и сви његови пројекти социјалног и економског интервенционизма који су разрађени током рата, и на крају програми о сиромаштву, образовању, дискриминацији који су настали у време Труманове па све до Џонсонове администрације, програми кроз које се развио државни интервенционизам и раст федералне администрације. Заједнички непријатељ америчког и немачког неолиберализма био је Џон Мејнард Кејнз и кејнзијанска послератна економска политика.

Фридрих фон Хајеково учење је основа неолибералне економске полтике. У кратким цртама суштина његове економске теорије своди се на тезу да слободно тржиште и сопствени интерес појединаца препуштених самима себи ствара спонтани ред у привреди. Вера да тржиште ствара спонтани ред владала је у три ранија периода: период физиократа, период од 1840 до 1847. и период након пада Берлинског зида. У сва три случаја доминација ултралибералне економије, завршила се с револуцијама, потресима, ратовима. Ерик Рејнарт, норвешки економиста познат светској стручној јавности по књизи: Глобална економија у којој је критиковао преовладавајући модел економске глобализације, и одбацио  тезу нобеловца Пола Семуелсона о глобализацији као процесу који дугорочно води ка ублажавању разлика између богатих и сиромашних земаља, изједначавања цена фактора производње, односно цена рада и капитала на глобалном нивоу, у најновијој књизи: Спонтани хаос, поново анализира неолибералну економске политике, њен екстремизам, фаталности последица њене имплементације у стварности, епохалност њеног слома. На питање како је могуће да нико од светски реномираних економиста није предвидео светску финансијску кризу која је избила 2008. године, Ерик Рејнарт сматра да се одговор налази у чињеници да је економија од краја 70-тих година све мање била наука а све више идеологија. По мишљењу овог норвешког економисте, економија је постала утопијска, неолиберална, псеудонаучна, идеолошка дисциплина теоријских модела заснованих ма метафорама преузетим из физике (метафора невидљиве руке), негацији стварности, и игнорисању чињеница. У анализама Ерика Рејнарта осећа се доза огорчености због скоро тоталитарног црте неолибералних економиста који су прогањали посткејнизајенце из научних института и универзитета као и оправданог подсмеха њиховом епохалном промашају у предикцијама економске будућности света.. Управо тим прогоњенима и изопштенима- посткејнзијанцима припада заслуга антиципације избијања светске финансијске кризе.             

Од пада Берлинског зида до 2008. године, овај тоталитарни карактер манифестован у прогањању неистомишљеника и инсистирању на монолитном приступу карактерише скоро целокупну теоријску мисао, не само економску, него и социолошку и филозофску. Имали смо или производњу слика стварности које су у сукобу с чињеницама то јест с реалношћу, или с друге стране, лажну критику. Научне заједнице, опијене осећањем тријумфа након распада СССР и социјализма, уживљене у слике деструкције ''злих држава'' и ''злих диктатора одметнутих држава'', игнорисале су стварност мултипликованих индикатора социјалне, економске и политичке кризе. Већ почетком 21. века, сви показатељи дубоке кризе, економске и политичке, били су присутни у источној и западној Европи; неповерење у институције, раст стопе незапослености, пад стандарда живота, социјално раслојавање, слабљење средње класе, међуетничке тензије, културна регресија, пораст броја неписмених итд.

Једна од метода која је коришћена у свим кризним друштвима 2008. године, од Грчке преко Шпаније до САД, била је реторичко дистанцирање од парадигме која је, сада већ јасно, условила светску финансијску кризу али и једну дубљу и можда још озбиљнију политичку кризу (унутар ЕУ и САД) која се налази у позадини финансијске кризе и која још увек није у фокусу пажње. Добар аспект реторичке трансформације састоји се у чињеници да је сама та трансформација представљала коначно признање реалности, то јест суочавање с чињеницом да је садашњост далеко од оне будућности која је некада, годинама и деценијама уназад, обећавана.Лош аспект је тај што је она послужила као средство да се сакрије, или непособност за решавање економске и политичке кризе, или жеља за пролонгирањем опстанка државних олигархија успостављених током последњих деценија.

У контексту којег је карактерисали: слом Хајекове економске теорије и политичке филозофије, избијање светске економске кризе, појава масовних насилних протеста у  престоницама од Атине преко Рима, Берлина, Париза, Мадрида до Лондона, Вашингтона, Торонта, у Србији су 2008. године одржани председнички и парламентарни избори. У Демократској странци су, схвативши коначно шта се дешава у Европској Унији, САД; затим шта се дешава с глобалном економијом, покушали да, свесни скоро стопроцентне кризе идентитета и сопствене парадигме, редефинишу профил странке и прилагоде је тренутним унутрашњим друштвеним процесима као и светским променама. Од свог настанка, Демократска странка је кроз највећу унутрашњу кризу, после кризе након убиства премијера Зорана Ђинђића, прошла 2008. године. Криза њеног идентитета суштински је увукла ову странку у вртлоге кризе легитимитета глобалне псеудоелите.

Додатна околност која је утицала на тежину и комплексност избора 2008. године, била је проглашење независности Косова и Метохије. Заказивање митинга након (а не како је требало пре тог чина), проглашења независности од стране Косова и Метохије и присуство неколико стотина хиљада људи који си дошли да искажу своје незадовољство због овог чина, био је још један знак да грађанство Србије не прихвата још један аспект политике Демократске странке који јој је до тада био својствен можда не у потпуности али свакако њеним радикалнијим фракцијама, а то је став да Србија треба да прихвати ову независност, и да се добровољно одрекне сопственог дела територије и тиме укине резолуцију 1244.

Упркос скоро сопсвеном слому, енормној кризи легитимитета неолибералне парадигме која је била кључни део њеног профила, ова странка помоћу разних механизама остаје након 2008.године на власти (контрола медија, санкционисање стварних неистомишљеника, корумпирање итд), она конституише власт са СПС, странком која је и сама прошла кроз промену профила-одбацивање анти-европског и усвајање проевропског спољнополитичког опредељења. Након 2008. године на власти у Републици Србији имали смо две политичке странке које су најодговорније за све оно што смо као народ и као грађани ове земље прошли. Након конституисања ове коалиције, политичку власт у Србији од 2008 до 2012. године константно карактерише легитимацијски дефицит и стални покушаји да се овај дефицит отклони симулираним патриотизмом и симулираном социјалном бригом, симулираним европејством. Жеља да се представи као државничка, патриотска (реторика идентитета као одраз намере да се увери грађанство да је странка истински одустала од старе парадигме о идентитету и да се приближи оном делу грађанства које националном идентитету придаје већи значај него шту су то класични бирачи дс), визионарска, лева па и либерална странка, дошла је у поптуно јасан сукоб с стварношћу која је постајала тегобнија.

Од 2008. године до 2012. године, сви индикатори су указивали на то да не само што се друштво налази у стању кризе, него је оно кренуло к амбису. Уместо 200.000 нових радних места обећаних у време изборне кампање 2008. године, социјалне стабилности и напретка, добили смо драстично повећану стопу незапослености, инфлацију, пропадање малих и средњих предузећа, политички хаос, псеудопарламент, пораст броја убистава која запањују својом морбидношћу, пораст броја самоубистава, пораст броја неписмених, дезинтеграционе, плански произведене, процесе (Војводина-централна Србија, четничка-партизанска Србија, итд). Политика потпуне (често пљачкашке) приватизације, ослањања само на инвестиције као извор ''потенцијалног'' економског развоја, лоше регулисана економска политика у односу на мала и средња предузећа, монополи на тржишту, деиндустријализација, довели су земљу на ивицу глади. Свакако да унутрашњој економској и политичкој кризи доприноси и светска економска криза, као и регионални, глобални контекст којег тренутно карактерише турбулентност, но у много чему она је резултат пре свега унутрашње политике.                                        

Резултати избора 2012. године логичан су исход катастрофално вођене политике на свим пољима, а пораз Демократске странке вероватно је већи него што на то указују званичне бројке. Без обзира од којих странака ће бити конституисана коалиција, уколико се буде понављало с старим грешкама, обрасцима и шифрама у области државне политике, шансе за стабилизацију и развој Србије ће и даље бити мале. За почетак, потребно је схватити да ово није 1989. година или 1999. година, или 2001. Ово је 2012. година, много тога  се у свету озбиљно променило. Било би добро, ако би наши универзитети, научни институти, медији, то коначно схватили и то веома озбиљно.
Данас, након свог овог нихилистичког вишедеценијског циркуса, најважније, или једно од најважнијих питања савременог друштва опште, не само нашег, јесте питање да ли постоје аутентични политички субјекти који су у стању да артикулишу незадовољство које преовладава међу нижим слојевима? Да ли постоје политички субјекти, затим интелектуалци који су у стању да теоријски артикулишу ову кризу на начин који није ауторитарно-тоталитаран или манипулантски наспрам социјално незадовољних, који се не креће у границама препознатљивих и историјом прегажених идеолошки клишеа? Да ли постоје политички субјекти који су у стању да пронађу адекватне механизме који воде решавању економске кризе у којој се већина европских држава данас налази?

Литература:
1.   Видојевић, Зоран (2005); Куда води глобализација, Филип Вишњић, Београд.
2.   Видојевић, Зоран (2010); Демократија на заласку, Службени гласник, Београд.
3.   Лакићевић Д., Стојановић Б. Вујачић И.(2007), Теоретичари либерализма, Службени гласник, Београд.
4.   Рејнарт, Ерик (2006); Глобална економија, Чигоја штампа, Београд.
5.   Рејнарт, Ерик (2010); Спонтани хаос, Чигоја штампа, Београд.
6.   Фуко, Мишел(2005); Рађање биополитике, Светови, Нови Сад.


Аутор: Лорна Штрбац
Извор: Видовдан