Бојим се да ће Француска стићи до самоубиства

Константин Мељник, 84-годишња легенда међународне и француске обавештајне службе, координатор обавештајних служби Француске за у време де Гола, који је одиграо кључну улогу у окончању алжирској рата у интервјуу Александру Артамонову и Михаилу Куракину говори о томе да му је у каријери веома сметао руски менталитет, да комунизам није идеологија која личи на нацизам, већ права правцата религија, да је КГБ најбоља обавештајна служба света, и то зашто Русија не треба да се угледа на Запад...

Део први

Русију на Западу мрзе, не схватају и не желе да схвате! Када читаш француске листове и часописе, они увек критикују Русију, критикују систем... Овде је последњи број врло познатог листа Политик Интернасионал, где је читав чланак о Путину.

У Француској и на Западу људи заборављају да је Русија веома страдала, да је ипак била револуција, грађански рат, много убијених, емиграција, жртве репресије за време Лењина, за време Стаљина – 25 милиона, Други светски рат. И када је пропао комунизам нико Русији није помогао и не помаже. Све је заборављно у Француској. Они настављају да гледају на Русију као у време хладног рата. То је потпуна глупост!

Француска мрзи Русију, али то је јасно зато што је Русија разбила њиховог вољеног Наполеона. При томе Хрушчов није хтео да да новац које су француске банке добиле на суду још од царског режима (Примедба: реч је о државном зајму за изградњу железничке пруге, које су углавном изграђене од средстава француског становништва. Лњеинова влада није признала дуг, што је и довело до велике нетрпељивости према комунистичкој власти од стране француског становништва које су у суштини покрали. Јељцинова Русија је дуг делимично признала и водила преговоре о оптлати макар номинала). А затим је испало тако да су се француски интелектуалци испоставили углавном бившим комунистима и маоистима. Они имапк имају утисак да је Русија опоганила њихове комунистичке идеале. Ситауцију је тешко преломити у Руску корист у Француској. Да не говорим о Америци која такође мрзи Русију. Једина земља која се понаша пристојно је ипак Немачка. А други...

Сасвим тачно. И Путин има своје везе са Немачком, врло јасне и сада постоји покушај да се граде односи са Француском. Али то је врло тешко, зато што Франсоа Оланд нема никакву политику у погледу русије. Саркози је био проамерички председник.

Глас Русије: Са наше стране постоје покушаји да се повежемо са парламентарцима из Националног Сабора Француске. Разговарали смо са Иваном Блуом, прилично познатим политичарем. Он се залаже за суверену Француску и заједно да групомо посланика сам тражи контакте са Русијом. И нама се чини да је то исправно. Мисли ових људи су у сазвучју са вашом књигом, при томе Иван Блу и други посланици стално говоре о де Голу. Јер Француска из епохе генерала де Гола била је велика, а затим је почела да се повлачи. Митеран је већ залазак.

Мељник: Он је погубио Француску и бојим се да је Оланд још гори. Осим Немачке, читав Запад је крахирао. Веома песимистично гледам на будућност Европе. Али они себе воле и уверени су да су у праву и да је све одлично. Тим пре што је увек и за све крива Русија.

Глас Русије: Писали сте о исламу и о томе да су Французи својевремено покушали да изађу на крај са муслиманима и опасношћу која потиче од њих у епохи Алжирског рата. Ви сте управо онај човек који је помогао Француској да изађе из алжирског конфликта... Како вам је пошло за руком да достигнете такве висине у каријери?

Мељник: Тако је испало зато што сам Рус. Имао сам одличну каријеру, радио сам као саветодавац аналитичар. Познавао сам и језуитски орден Ватикана, кои је формирао организацију Русикум, она је проучавала комунизам (Примедба: Русикум је основни обавештајни центар Ватикана који тако успешно сакупља податке, да, по одређеним изворима, информације од њега купује чак ЦИА).

Ја сам једини човек на Западу који је у тако младим годинама достигао такве висине у области обавештавања и аналитике. Тако, на пример, анализирајући совјетске отворене изворе, између осталог лист Правду, формирао сам прогнозу да ће Хрушчов наследити Стаљина: ради се о томе што му је у новинским чланицма поклањано много више пажње него Маленкову или Берији.

Моја следећа дужност било је место представника највеће америчке организације Ренд корпорејшн (Примедба: многобројни аналитичари сматрају Ренд корп. делом полузваничне аналитичке структуре ЦИА у Европи, која врши сакупљање података за јачање америчког присуства на европском простору. См. К. Мељник, Савремена обавештајна служба и шпијунажа у сећањима човека-легенде специјалних служби, Рипол Класик, 2009). Био сам спреман да одем у Америку. Али имао сам и политичку каријеру у истој тој Франуској, зато када је де Гол дошао на власт и његов премијер Мишел Дебре са којим сам се дружио, замилио ме је за профилну помоћ и ја сам реаговао као глуп руски човек. Васпитан сам био „за цара, за Отаџбину, за веру“. Решио сам да преузмем овлашћења како бих завршио тај ужасни Алжирски рат и вратио Француској њену славу по рецпету Генерала. Истовремено, нисам се убрајао у присталице де Гола, остао сам за њих туђ. Зато чим се рат завршио они су погледали на мене као на Руса, рецимо, као на члана Легије странаца: у том смислу да ако је рат завршен, он више никоме није потребан.

И тако у то време моја званична каријера се приближила крају, и требало је започети нови живот писца и издавача. Ипак, наставио сам да се занимам за обавештајну службу, као уосталом и за Русију.

1972. године када је Брежњев почео преговоре са Западом о питању разграничења сфера, предлог Леонида Иљича је наишао на општу негативну реакцију. Заједно са адвокатом Ватикана напротив објаснио сам да је једина могућност да се растури комунистичко уређење та да се формулише трећи прилог уз основни пакет који је предао Брежњев.

У својим мемоарима Горбачов пише да је то био почетак краха комунистичког система: Русија није могла да пристане на увођње појма „људска права“ у међународну праксу, тим пре уз формирање режима слободног кретања људи и духовних вредности. Видела се апсолутна противречност са локалном правном нормом. За бих наишао на разумевање политичара, морао сам да се за то борим. Биле су ми потребне три године да Запад схвати да се једина могућност изградње нове Русије састоји у потписивању такозване „треће хелсиншке корпе“.

Другим речима, опет сам се понашао као типични некористољубиви Рус: јер никакву корист из тог посла за себе лични нисам извукао ни у Француској, ни у Америци. Напротив, гледали су ме као левог човека, тачније човека који има симпатије за комунизам.

Из тога следе два-три програмска закључка којих сам се придржавао. Прво: предидео сам да ће Хрушчов бити наследник Стаљина. Друго: помогао де Голу не само да изађе из Алжирског рата, већ и да избегне грађански рат у Француској, што се такође налазило у мојој зони одговорности. Да истакнем да је ситуација у земљи била ужасна. У то време под мојом компетенцијом налазиле су се све полицијске снаге земље, или како их ви називате, безбедносни ресори.

Као што знате, операција је овенчана успехом: грађански рат није започео. У основи мојих побуда лежала је руска линија: имао сам у виду ужасе 17. године, убиство мог деде доктора Јевгенија Сергејевича Боткина (Примедба: Ј.С. Боткин је био стрељан са члановима царске породице у Ипатјевском дому). Мрзим анархију и револуцију.