Срицање Божјих заповести

Тест колико им је православље на срцу Срби ће полагати сутра увече за препуном трпезом. Многи ће се у „најлуђој ноћи” наћи пред великим искушењем. Како одолети хрскавој прасетини или мрсним сармицама од киселог купуса. Да ли да барем на кратко забораве да је Божићни пост и препусте се греху чревоугађања. Тешко је направити празнични штимунг уз барено поврће и сок од парадајза, али онда може да се постави и питање шта је важније – вера или вечера. Судећи по последњем попису становништва, рекло би се да се Бог поново високо котира у нашем народу. Тако се 95 одсто грађана изјаснило да су верници, а од тога 85 одсто православци. Овако плебисцитарно испољавање конфесионалне припадности заправо још не открива колико су грађани Србије стварно религиозни и у шта заправо верују.

Социолози истичу да, ако се у Србији од почетка деведесетих година прошлог века ишта променило, онда је то однос према религији. Можда је децембар на измаку најбољи пример за то. Прославу верских празника започели су прво Јевреји са Хануком, празником слободе и светлости, паљењем по једне свеће током осам дана. Уз освештано жито и славски колач, половина православаца је 19. децембра честитала оној другој половини крсно име Светог Николу. Дан касније муслимани, иако подељени у две исламске заједнице, прославили су највећи муслимански празник Курбан-бајрам молитвом и симболичним приношењем жртве (овна). Католици и протестанти радовали су се Рођењу Христовом на миси у црквама 25. децембра.

Али, када се загребе испод ових празничних верских ритуала које су и телевизије почеле ревносно да преносе, види се да већина грађана, барем оних који тврде да су православци, тек сриче десет Божјих заповести и да о својој вери врло мало зна. Када је један таблоид својевремено на препад преслишао посланике у скупштини који се декларишу као верници колико познају Библију дошао је до поразних закључака. Ретко ко је могао да наброји колико јеванђеља има Нови завет, а неки су тврдили да је Бог свет стварао чак осам дана.

Иако су цркве на велике празнике ка Божић и Васкрс пуне, сва истраживања показују да је број оних правих, теолошки речено, „уцрковљених верника” веома мали. Према неким проценама, оних који се труде да свој живот ускладе онако како Црква учи, а то значи да одлазе сваке недеље на Свету литургију, редовно посте и причешћују се, обављају јутарње и вечерње молитвено правило, има око седам одсто. Из свега се може закључити да просечан Србин верује у Бога, али је нецрквен. Цркву и свештеника доживљава више као „сервис” који му служи да задовољи одређене духовне потребе. Али због свеопште секуларизације то није само наш специфичан случај. Њујоршки професор психологије Пол Виц је проучавајући однос Американаца према религији закључио да је данас преовладало „потрошачко хришћанство”. Данашњи верници купују од хришћанства само оно што им одговара, а свештеник је ту задовољи потребе „потрошача”.

Али, Срби су отишли и корак даље тако је у време владавине Слободана Милошевића забележено да су се неки изјашњавали чак као „православни атеисти”.

Да повратак вери не иде без проблема и да појединци још нису склони да послушају свештенике потврђује из свог пастирског искуства и свештеник Владимир Замахајев.

„Скоро сам имао разговор с једним човеком који је хтео да слави Светог Алимпија Столпника (9. децембар). Објасним му шта треба да припреми и напоменем да слава пада у време Божићног поста и да трпеза треба да буде посна. А он мени, ма какви, па код мене на селу се никад није постило. Слава је, колач, жито и свећа, а остало је гозба и ја то могу да спремим како хоћу”, прича отац Владимир и наставља:

„Кажем му, човече, време је поста и ручак и вечера треба да буду посни. Али убеђивање није вредело. Није ме послушао”.

Све ово показује да је од приближавања до повратка православљу још дуг пут који ће потрајати деценијама. Зато се пре може рећи да је у Србији уместо праве духовне обнове на делу још процес ретрадиционализације друштва.

Вера је у својој суштини пре свега подвиг и начин живљења, а то није увек лако. „Српски златоуст”, свети владика Николај је то поодавно лепо запазио: „ Неко идентификује народност са вером, од чега пати и народност и вера. Вера човекова није друго него отварање врата душе и допуштање Богу да уђе”.