Отворени универзитет џихада

Убиство Беназир Буто одјекнуло је у виртуелном интернет свету подједнако снажно као и експлозив привезан за тело исламског фанатика који је, упркос неколико „прстенова” обезбеђења, некако успео да joj приђе смртоносно близу. Та жива бомба је и овога пута, као и у, нажалост, много ранијих, успела да погоди два циља: да ликвидира мету и изазове глобални публицитет.
После 11. септембра, који је показао да лудило Ал Каиде нема граница, публицитет је за џихадисте постао подједнако важан као и „учинак на терену”: диверзије никад нису до краја успеле ако нису добиле адекватну медијску експозицију. По некима који их детаљно проучавају, акције на терену се и предузимају само зато да би изазвале медијску пажњу: исламски фанатици знају да не могу да добију велики рат, али се задовољавају победама у малим биткама у којима регрутују и индоктринирају нове следбенике.

За то им је на располагању идеално средство: интернет. Покрет који се бори против сваког модернизма, здушно је пригрлио најмодернију комуникациону технологију. Природа светске рачунарске мреже, њена отвореност, флексибилност и тренутност комуникација, погодност да се поруке могу шифровати, а они који их размењују (бар неко време) скривају своје праве намере и идентитет, послужила је као плодно тле да се створи нови тип „светих ратника” који нису испалили ниједан метак, али су ипак у првим борбеним редовима.

Једна студија овог феномена, на коју се позива Ројтерс, наводи 5.600 интернет сајтова који шире идеологију Ал Каиде. Притом, они нису обавезно међусобно повезани нити координирани – нову димензију овом феномену даје чињеница да расте сазвежђе независних оператера, док је по некима Ал Каида престала да буде само група чврсто повезаних исламских фанатика и завереника, већ да је постала и „бренд” – идеологија са много самостално делујућих следбеника.

Интернет је, за оне који умеју да се сналазе у његовим лавиринтима, препун свакојаких садржаја са екстремистичким отровом: од савета како да се направи бомба, до описа раја у којем самоубице чекају лепотице чија се невиност стално обнавља. У складу са порастом пропусне моћи интернет веза, ти садржаји нису више само текстуални, већ су постали и мултимедијални: камере су такође постале оружје. Први који је међу утицајним џихадистима схватио важност слика био је Абу Мусад Ал Заркави (лидер Ал Каиде у Ираку, убијен 2006.). Он је својевремено издао наредбу да свака група снима сваку своју операцију и да снимке што пре постави на интернет. „Више од пола битке се води на бојишту медија”, поручивао је он у једном пресретнутом писму. „Будите свесни да је сваки кадар који снимите подједнако добар колико и ракета испаљена у нашег непријатеља и његове марионете”.

И главни штаб Ал Каиде, уосталом, шаље своје редовне видео „билтене” на којима маскирани џихадиста у студију набраја постигнућа са многих фронтова, од Ирака до Чеченије, уз навођење броја убијених Американаца, који је по правилу двоструко већи од оног у званичним америчким саопштењима. Грозоморни призори погубљених талаца су такође свету предочени на неком од интернет сајтова.

Могућност да се преко светске мреже промовише и популарише тероризам је, разуме се, велика главобоља за оне којима је посао да му се супротстављају. Једна процена америчких обавештајних служби из априла 2006. тако констатује да се „процес радикализације у ери интернета збива много брже, много распрострањеније и много анонимније, што повећава вероватноћу изненадног напада непознатих група чије је чланове и следбенике тешко идентификовати... Мреже унутар мрежа, везе у оквиру веза и контакти између појединаца превазилазе националне и интернационалне границе”. Холандска обавештајна служба интернет пак описује као „турбопуњач” џихадистичке радикализације, а лондонски „Економист” наводи оцену једног експерта за тероризам да интернет џихадистима омогућава да одржавају свој „отворени универзитет”.

Интернет провајдери додуше затварају џихадистичке веб сајтове кад год их лоцирају, али они се појављују негде другде, под другим именом и са другим оператерима. Један експерт је то упоредио са „инвазијом из свемира”, популарном игрицом са почетка компјутерске ере: „Кад екран једном очистите од нападача, појављује се нови, са новом војском агресора”.

Наравно, погодности интернета користи и друга страна, па су терористичке мреже све чешће инфилтриране. Борба против тероризма у сајбер простору производи међутим и колатералну штету: очи и уши Великог брата читају и нашу пошту и евидентирају куда све свраћамо кад год изађемо на дигиталну аутостраду.