Суђење Караџићу

Први део процеса, читање оптужнице, на суђењу бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу је завршено 4.маја. Он је трајао две године и шест месеци. Пред судом се појавило 190 сведока који је требало да докажу 11 тачака оптужнице. Процес је прекинут на пет месеци, а средином октобра ће почети део процеса на коме ће се појавити сведоци одбране Радована Караџића.

Шта је тужилаштво понудило и да ли је стварно успело да докаже „ван разумне сумње“ (beyond reasonable doubts) да је Караџић крив за геноцид, убиства, истребљења, депортације, сурово понашање, терор у односу на цивилно становништво и хватање таоца?

Прво, тачно трећина сведока је била тајна. У педесет шест случајева не само да нисмо видели лица сведока и да не знамо њихова имена већ не знамо ни о чему су они говорили. Наравно да то није урађено случајно. Увек постоји могућност да се каже да су Караџићеву кривицу доказали управо ти сведоци.

Што се тиче јавних сведока који су се појавили на Караџићевом суђењу, њих можемо поделити на четири основне групе: жртве злочина, страни војни и политички радници, сведоци-експерти и сведоци-инсајдери (чланови руководства и војна лица из армије босанских Срба). Први су имали задатак да докажу да су ови или они злочини стварно извршени; други – да су у вршењу тих злочина учествовали припадници армије босанских Срба, а трећи је требало да докажу да су злочини појединачно спадали у општу политику руководства Републике Српске. Међутим, ништа од тога не доказује кривицу баш Радована Караџића. Зато је главна улога додељена четвртој групи, сведоцима-инсајдерима који је требало да докажу везу између извршених злочина и конкретног оптуженог – требало је да се докаже да је баш Р.Караџић наређивао извршење злочина. Међутим, и само тужилаштво је повремено било свесно да такве доказе оно не може да поседује, те је у тим случајевима позивало потпуно „леве“ сведоке, например новинаре, који су као да се заклињу понављали „Караџић је све контролисао“, „Без Караџића није доношена ни једна одлука“, „Све је било потчињено Караџићу“, и т.д, и томе сл. Односно: циљ тужилаштва је био да се Караџић осуди без обзира да ли ће оно успети да докаже постојање његових конкретних наређења.

Посебну категорију сведока представљају новинари западних масмедија и сарадници „невладиних“ организација. Њихова сведочења немају никакву тежину, али су неопходна како би се формирао и одржао лик непријатеља. Тако је, например, сведок Т.Ибрахимефендић сведочила о томе да су жртве геноцида у Сребреници доживљавале тешке психолошке патње. Под „жртвама геноцида у Сребреници“ у Међународном трибуналу за бившу Југославију подразумевају искључиво Бошњаке, и ни у ком случају не и Србе, тако да је сведок говорио само о патњама Бошњака. Још један важан детаљ – од двеста сведока само је седморо сведочило први пут. Сви остали су били „професионални сведоци“ Хашког трибунала, који су се појављивали у њему и до 17 пута, на другим процесима!

Међу сведоцима – експертима треба издвојити Еву Табо, која је требало да докаже да је у целој Босни извршен геноцид. Он је то учинила тако што је искористила „иновациону“ методологију која се састојала у упоређивању процентног односа становника различитих националности у различитим општинама Босне до и после рата. Према тој методологији, ако је у Братунцу до рата било 90% Бошњака, а после рата их је остало 10% - то је за њу био доказ да је извршен геноцид. При том се при унакрсном испитивању утврдило да сведок припада варалицама. Јер она је међу избеглице убројала и раднике у иностранству, којих је у Југославији био приличан број. Шта више – сведок се направио да не зна да појам „пре и после рата“ подразумева и Дејтонске споразуме, којима је предвиђена управо подела Босне по националности и пресељавање представника различитих националности из једне општине у другу. А да не би падало у очи да је она лажни сведок - она је говорила само о неким општинама. Друге - на пример Грахово или Дрвар, у којима је пре рата било 99% србског становништва – она је из своје „анализе“ једноставно искључила.

Најважнији сведоци су били, наравно, инсајдери, најпре Момир Николић (заменик команданта за извиђање у братуначкој бригади Армије Републике Српске) који је већ осуђен у Трибуналу на 20 година и казну издржава у Финској. Међутим, његово сведочење се односи на наређења другог оптуженика Трибунала – пуковника Л.Беаре, а не на Р.Караџића. Осим тога – истинитост његовог сведочења је потпуно дезавуисана тиме, што је М.Николић својим сведочењем себи купио скидање оптужбе за геноцид, уколико би пристао да гласно изјави да су други окривљени чинили злочин геноцида. То се у Хашком трибуналу може, чак се и подстиче. Зато треба обратити пажњу да се на процесу Караџићу нису појавила два кључна сведока-инсајдера: један од руководилаца босанских Срба у Братунцу - Мирослав Дероњић, и бивши председник Републике Српске - Биљана Плавшић. Сведочење Дероњића представља базу за изрицање кривице десетинама других оптуженика. М.Дероњић је тврдио да је он лично слушао како је Караџић наредио да се убију заробљеници у Сребреници. Међутим – ето малера: он, тај једини сведок је умро док је своју десетогодишњу казну издржавао у шведском затвору. А и кривицу је и признао да не би био оптужен за геноцид! Што се тиче Биљане Плавшић – она је жива и здрава, иако је одслужила комплетну казну, и опет – каква подударност – своју је кривицу признала без суђења како је не би оптужили за геноцид, и како би пресуда била блажа.

Најзад, још један важан сведок-инсајдер је Дражен Ердемовић. То је једини сведок МТБЈ који је учествовао у стрељању око 1200 заробљеника, од којих је он лично убио око сто њих и чијим се сведочењем „доказује“ да је наређење о стрељању заробљених Бошњака Сребренице дошло баш од стране руководства босанских Срба. Међутим , и Ердемовић, који је своју кривицу признао без суђења и у замену за скидање оптужбе за геноцид, па чак и за … убиство(!!!) је осуђен на пет година затвора од којих је реално, одслужио само три и по. Све је постало јасно када је овај сведок почео да се појављује на процесима, једном за другим, окривљујући друге за геноцид. Тако је он учинио на процесима генералу Крстићу, генералу Перишићу, генералу Толимиру, па чак и на процесу Слободану Милошевићу. На процесу Р.Караџићу Ердемовић се појавио два пута: 1996. и 2012.г. 1996. је баш његово сведочење постало база за издавање међународних потерница за хапшење Р.Караџића и Р.Младића. Интересантно је обратити пажњу да је своју невероватно благу затворску казну Ердемовић, као већ оптужен од стране МТБЈ, добио тек пошто је сведочио против Караџића и Младића. У то време Ердемовић је могао да прича шта год је хтео, јер на клупи за оптужене није било ни Караџића, ни Младића. Крајем фебруара 2012. Ердемовићу је постало много компликованије: морао је да издржи унакрсно испитивање Караџића који је тачно знао да овај лаже. На крају је истинитост његових сведочења не само пољуљана, већ је доказана и њихова лаж.

Тако произилази да су први резултати који се могу извести по завршетку оптужног дела процеса јадни за тужилаштво: нису понуђени докази за кривицу Радована Караџића „изван сваке сумње“. То не значи да сведоци нису сведочили против њега. Таквих је сведочења било много. Али ни један сведок није могао да прође чистилиште унакрсног испитивања: сваки се саплео или на лажима у експертизи, или на противуречним тврдњама, или на очигледним лажима. А најважније – у овом случају лаж не представља „споредни производ“, већ је она добро организована од стране самог тужилаштва.

Без обзира на двадесет година масовних покушаја да се ауторитетом суда „осветли“ фалсификовање историје, Хашки трибунал није успео да изведе ни један судски процес у коме би доказао кривицу највишег политичког и војног руководства Срба за вршење злочина на територији бивше Југославије.

Александар Мезјајев,