Др Менгеле је жив!

Рођен је 1911. године у Гинзбургу, а студирао медицину и антропологију у Минхену. Титулу доктора антрополошких наука стекао је дисертацијом о расним разликама у структури доње вилице, а доктор медицинских наука постао је бранећи дисертацију о зечјој усни и доњој вилици. У свјетску историју ушао је као доктор из Аушвица гдје је имао прилику да проучава насљедност, нарочито се интересујући за близанце. Но, нису сва његова истраживања из Аушвица имала научни карактер. Неки од експеримената сатојали су се од убризгавања хемикалија у очи како би се промијенила њихова боја, те ампутације екстремитета, стерилизације дјевојака и шок терапије. Често се дешавало да убије пацијента само да би могао да га сецира.

Према званичним подацима Менгеле је умро у Бразилу 1979. године, од срчаног удара, а његов идентитет утврђен је на основу ДНК анализе. Др Менгеле и његов животни и „научни“ пут инспирисали су многа музичка и кинематографска дјела, а о њему су написане десетине књиге, најразличитијих жанрова – од биографиских биљежака до фикције. Можда је разлог његове „популарности“ управо његово мистериозно пребацивање у Јужну Америку и чињеница да је тамо живио више од тридесет година као слободан човјек. Нико га није препознао и нико није посумњао у његов идентитет више од четврт вијека.

И опет, утврђено је да је тијело човјека чији је узрок смрти био срчани удар заправо тијело злогласног др Менгелеа, и то на основу његовог ДНК који су испитали стручњаци с Кампина Универзитета. Али, шта ако је дошло до грешке и др Менгеле и даље живи, срећним случајем замијењен за неког несрећника са слабим срцем? Не би ли то била свјетска сензација? И шта ако је др Менгеле одлучио да настави с испитивањем граница своје еугенетике, вршећи опет генетичке експерименте и опробавајући и даље своју технику промјене боје очију, али овог пута не на појединцима и једнојајчаним близанцима, већ на читавим колективима? Просто изазива ледену језу таква помисао. Међутим, истина је. Др Менгеле је жив!

Више није у Бразилу. Не, тамо је постало превише вруће. Преселио се у једну такође топлу, али не одвећ врућу, земљу која није у Јужној Америци, већ у Европи али која воли да се представља својим шпанским именом. Ваљда да би доктору било лакше да запамти и изговори – Монтенегро. Како то егзотично звучи! Као да је у Јужној Америци, а не на Балкану. Тамо се наш добри доктор несметано бави антропологијом и медицином – наукама за које се и школовао... Врши замјену идентитета дјеце рођене од истих родитеља, мијења боју њихових очију и ствара нове људе. А с новим људима рађају се и нове нације. Па да видимо укратко план др Менгелеа и потешкоће на које наилази. Све научно и експериментално, да не буде забуне – баш онако како то доктор воли.

Наиме, национално одређење могло би се сагледати на два поља – теоријском и практичном. Теоријски аспект подразумијевао би национално одређење као научну категорију, док се у пракси јавља и политичка категорија нације. У научном смислу, детерминација идентитета нације темељи се на егзактним сазнањима више дисциплина – историје, етнологије, етнографије, лингвистике, генетике... У том смислу, национални идентитет мора имати своје јасно одређене специфичности које га разликују од осталих националних заједница. Основни услови за тако нешто су: државност, религија, језик и традиција (или мит). Од свих ових елемената црногорска нација има једино државност. Религија је православна, а њен носилац Српска православна црква, утемељена прије 800 година и у канонском јединству са свим осталим православним црквама. Језик је српски, о чему сте већ имали прилике да читате. Најзанимљивији и можда најмање научни елемент је мит – то су обично легенде утемељене на реалним историјским догађајима чији је значај нарочито потенциран у доба романтизма, када се и буде појединачни национални идентитети. Овакви митови обично су исплетени око једне личности – такви су Виљем Валас, Виљем Тел, Јованка Орлеанка, итд. У црногорској традицији то су кнез Лазар и Милош Обилић, личности чија је слава утемељена у народу, а која је свој најбољи поетски израз нашла у Његошу. Дакле, црногорски мит је косовско-видовдански мит.

Политичко одређење нације спада у домен људских права – свако је онакав каквим се осјећа. У том свјетлу треба сагледавати и потребу одређеног броја људи да се декларишу као Црногорци. Њихово право на тако нешто и њихова биолошка егзистенција не могу се оспоравати. У том смислу, лично ми је жао што своје мјесто у новом Уставу нису нашли и они који су се на посљедњем попису изјаснили као Марсовци, јер, у свјетлу нових „демократских“ тенденција свакоме је требало дати право да буде заступљен и поменут, па су црногорски Марсовци заиста обесправљена група у Црној Гори. Ово поготово зато што савремена наука још није утврдила да ли има живота на Марсу и ако га има, у којој се форми и на који начин јавља. Дакле, научно је немогуће утврдити да ли су црногорски Марсовци заиста Марсовци, али с друге стране, немогуће је и негирати њихово постојање. Др Менгеле се о њих огријешио. Но, има времена да се поправи...

Али, оно што др Менгеле јесте урадио, то је фалсификовање елемената нације и њихово насилно гурање у вјештачки створени калуп црногорства. О томе свједоче промјене имена језика, заставе, химне, као и глорификација 21. маја 2006. као најсвјетлијег датума црногорске историје. У суштини се ради о задовољењу ефемерних потреба одређене групе људи без принципа и здраве идеологије, који своје апетите задовољавају играјући на карту националног пубертета једног дијела народа у Црној Гори. Али, не губимо из вида ни потребе др Менгелеа. Оваква појава могла би се назвати и црногорским неороматизмом, мада јој више приличи црногорски неофашизам, јер наша савремена реалност неодољиво подсјећа на ту деструктивну идеологију. Наиме, фашизам је у основи политичка идеологија која индвидуалне и друштвене интересе подређује држави или партији. Његови основни елементи су популизам, тоталитаризам, националшовинизам. Зато и имамо идентификацију партије на власти са државом, зато се сви противници режима по аутоматизму стигматизују као противници државе. Пошто за овакве потребе носиоци црногорског неофашизма нису могли врбовати тзв. традиционалне елите, тј. Цркву, потврђене интелетуалце (ЦАНУ), струковна и културна удружења, они су морали да прибјегну оснивању паралелних институција и креирању нових елита, које се састоје од рашчињених свештеника, „интелектуалаца“ без референци и факултетског, а често и средњег, образовања, неостварених књижевника, полуписмених бизнисмена и разних других самозванаца. У таквом нездравом окружењу, уз сталну гебелсовску пропаганду, дошло је извртања основних људских вриједности, губитка слободе, нестајања појединачне и колективне самосвијести, те индуковане историјске амнезије. Национални хероји постају људи који су свој приватни и друштвени живот обиљежили бескрупулозношћу и политичким преварантсвом (Јован Пламенац), те отвореним стављањем у службу фашистичке идеологије (Крсто Поповић, Секула Дрљевић). Фантастични доказ оваквог идејног егзибиционизма црногорске олигархије је и инсистирање једне од партија на власти да по сваку цијену у државној химни сачува стихове С. Дрљевића.

Све ово подсјећа на вријеме када је др Менгеле био на врхунцу своје славе. Његова генетичка лабораторија опет ради пуном паром! Овога пута превазишао је самог себе – није се ограничио само на концетрациони логор, већ на цијелу једну државу. А стерилизацији, промјени боје очију и ампутацији екстремитета, додао је и нове елементе – брисање памћења, испирање мозга, убацивање нових сјећања, клонирање живих бића (а не ради се о Доли!) - једном ријечју, промјена индивидуалног и колективног идентитета.

Читали смо сви које су посљедице губитка памћења. А памћење је чувар нашега идентитета. Дакле, ко изгуби идентитет, изгубио је себе, а ако изгубимо себе, изгубили смо све. Зато, чувајте се, др Менгеле је међу нама и вреба погодне жртве.