Деца у Србији треба да сачекају неко повољније време да се роде

У недавном коментару смо доказали, служећи се математиком и статистиком, да ће у Србији, ако се ништа кардинално не промени, за само 15 година сви људи у земљи бити незапослени. Ако мислите да је то најгоре што се једној држави може десити, онда се варате. Још горе од државе са незапосленим становништвом је то да становништва уопште и нема. Ни једног јединог човека у целој држави. Па како би то могло да се деси, сигурно се питате? Десиће се Србији, ако се ништа не предузме и ако све остане као и до сада. Неумољива рачуница нам говори да ће за мање од два века нестати и последњи грађанин  земљe. 

Пођимо редом, и опет ћемо се служити само чистом математиком и статистиком. Наиме, ситуација је следећа: према првим званичним подацима републичког завода за статистику са недавног пописа становништва, у Србији данас живи 7.120.000 људи, а на претходном попису из 2002. године, било је око 7 и по милиона становника. То значи да за само 9 година апсолутни пад броја становника у Србији износи запањујућих 380.000 људи. А то опет значи да се становништво Србије смањује за 42.000 људи сваке године. Да бисмо илустровали слушаоцима о каквој бројци се ту ради, рецимо само да је то губитак једног града величине Сремске Митровице, Јагодине или Зајечара сваке године. Односно, то значи да је Србија сваког месеца малобројнија за један град величине Косјерића. Или ако вам је још једноставније – то је свакодневни губитак 115 људи.

Сада треба само да видимо колико је потребно да прође година, па да тим темпом смањивања популације, од постојећих 7.120.000 становника Србије, не остане више ни један једини. И одмах видимо да је за то потребно да прође само 170 година. Другим речима, ако број људи у држави настави да се смањује као и до сада, а чињенице и статистика говоре да хоће, онда ће и последњи становник Србије изумрети већ у следећем 22. веку, или тачније 2182. године.

Да ли вам се то чини нереално? И да ли верујете да ће у последњи час ситуација почети сама од себе да се мења у позитивном правцу? Нажалост, неће. Досадашње искуство говори да се наталитет неће повећати без одлучних државних мера. Хајде зато да видимо какво је стање по том питању не само у Србији, већ и у нашем ближем окружењу – у Европској унији и Русији.

У земљама Европске уније је брига о материјалном благостању знатно важнија од бриге за национални опстанак, и у том смислу се минимизира институција породице у вечитој трци за материјалним добрима. Деца се углавном посматрају као реметилачки фактор у борби за личним ужицима и што вишим животним стандардом. Једном речју, у савременој западној култури преовладава уверење да је већа несрећа ако немате новац, него ако немате децу. Зато у просеку сваки брачни пар у Европској унији има само по 1,38 деце, што је далеко мање него што је потребно за просту репродукцију. Што је најгоре, то је на самој граници сигурног нестанка, зато што није могућ демографски опоравак једног народа ако наталитет падне испод 1,3 детета, из простог разлога јер не постоји економски модел који би тада омогућио преживљавање нације у будућности. И мада је наталитет у Европској унији у тако катастрофалном стању, државе чланице не успевају или можда не желе, да нешто поправе на том плану, и да спасу своје народе од природног нестанка са лица земље. Па тако званична статистика говори да ће се становништво, рецимо Немачке, најмногољудније земље у Европској унији, ако не рачунамо прилив имиграната, смањити до 2060. године са садашња 82 милиона становника на 65 милиона, а најмање сваки пети становник Италије је старији од 65 година. Иако поједине од тих земаља улажу и знатна средства за стимулисање рађања, чини се да им то ипак не педставља приоритетни проблем, и стога је бројност ових старих, а богатих европских народа, све мања и мања.

С друге стране, у Русији, која је после распада Совјетског Савеза, такође имала изузетно ниску стопу рађања, дошло је до значајног повећања наталитета, и он наставља да расте узлазном линијом, поготово у последњих неколико година. Како је дошло до тога да се ситуација тако успешно промени, и то у релативно кратком року? Одговор је у системским државним мерама, које су дале позитивне резултате. Дакле, ради се о следећем: приликом рођења другог, трећег или сваког следећег детета, руска држава поклања тим породицама такозвани мајчински капитал у износу од 10.000 евра. Тај новац може бити потрошен само за образовање детета, за поправљање животних услова или за куповину радног стажа у пензионом фонду, чиме се искључује свака могућност злоупотребе ових средстава. До сада је мајчински капитал добило око 3,5 милиона руских породица. А поред наведене значајне суме новца, руске породице приликом рођења трећег детета бесплатно добијају и грађевински плац за изградњу куће. И то није све. Из државног буджета је само током 2011. године финансирано преко 10.000 операција вантелесне оплодње, а широм Русије су отворена 22 перинатална центра у којима се новорођеној деци пружа најсавременија медецинска помоћ. 

И какви су резултати тог државног програма за повећање наталитета у Русији? Од 2007. године, када је програм почео да се примењује, па до 2011. године, према званичним подацима, стопа рађања у Русији је порасла за више од 21 процента. Тако се 2011. године родило чак 300.000 деце више него ли 2006. године. У тој 2006. години једна жена у репродуктивном узрасту је у просеку рађала свега 1,3 детета, а већ 2011. године - охрабрујућих 1,6 деце, са тенденцијом раста и у следећим годинама. По први пут у новијој историји Русије стабилизовао се број становника. Ти подаци нам говоре да је захваљујући одлучним државним мерама Русија данас полако, али сигурно на путу свог демографског опоравка. Дакле, показали су се оправданим напори и новац који су потрошени на стимулисање рађања.

Међутим, разуме се да је опоравак могућ само тамо где су људи свесни тежине проблема, и где постоји истинска, а не само декларативна воља да се он и решава. 

Напослетку, погледајмо каква је ситуација по том питању у данашњој Србији. Недавно је челни човек у србском министарству рада и социјалне политике признао да је стратегија за подстицај рађања, коју је то министарство усвојило на почетку свог мандата 2008. године, остало само мртво слово на папиру. Притом је додао да ни тада није било новца за њену реализацију, а поготово не након светске економске кризе, те да зато није могло да буде примењено ништа од оног што је било замишљено у тој стратегији.

И други високи званичник из истог србског министарства је поручио да се за сада у Србији једнократно исплаћује тек нешто мање од 300 евра, а и то само за прво дете, док за остале мере подстицаја рађања нема новца.Такође је додао да у овогодишњем буџету нису предвиђена већа издавања за ову намену.
Према томе, изгледа да деца у Србији треба да сачекају неко повољније време да се роде. Онда када ће у буџету бити предвиђена средства и за њих, у обиму који је потребан. А до тада часовник за становнике наше земље откуцава. Јер подсетимо, ако нас и даље буде по 42.000 становника мање сваке године, у Србији за 170 година неће живети више нико. Осим једино птица и паса луталица.

Ратко Паич,