Дечja cиест: проблеми демонизациje

У последње време је у многим московским школама постало модерно прослављање такозваног Хеловина или сличних маскарада где главни учесници дешавања постају свакојаке нечисте напасти -- вампири, вештице, вешци, вукодлаци итд. Сваком је педагогу познат велики васпитни значај празника уопште и школских празника поготово. Они доприносе јединству школске заједнице деце и одраслих, испољавању радосних осећања и спознаја. На жалост, показало се да су данас изгубљене традиције организације и одржавања таквих приредби. Оскудност педагошке уобразиље, као и одсуство жеље да се уложи иоле стваралачког напора постало је закономерни узрок појаве новотарија из страних култура, налик на Хеловин, које немају ничег заједничког ни с моралношћу Хришћанства, ни с моралним представама и традицијама народа Русије.

По мишљењу научника, празник Хеловин, потекао из незнабожачких обреда приношења жртава злим дусима, постепено су преузеле у свој арсенал мрачњачке секте. Он садржи моћне психолошке, психосоматске и морално-духовне негативне утицаје посредством окултне символике и ритуала. Учитељи и деца пишу сценарије и смишљају духовите направе за садистичке трикове и ужасавајуће костиме. На пример, у школи број 1280 се купују клинови за закуцавање прстију (!) немарним ђацима и игле за зашивање уста онима што брбљају на часовима. Уз одобрење школске управе, тог дана часове по правилу прекидају разуздане групе деце утрчавајући у разреде у костимима монструма, вештица и осталих нечистих напасти. Прошле године је у школи број 1266 у фискултурној сали у присуству свих ученика, педагога и родитеља имитирано... погубљење вешањем једног “двојкаша”. Деца су се радовала насиљу, смрти, патњама, па макар то било у оквиру игре, у условима декларисане хуманизације образовања.

Међутим, играјући се демонског доживљавања света, као и у свакој игри, дете на себи испробава лик јунака. Деца копирају приношење људских жртава сатаниста, спрдају се с људским патњама и смрћу -- то ће неминовно оставити траг како у њиховом психичком стању, тако и у развоју личности. На Западу се зна за стотине деце -- жртава те чудовишне разуларености: отроване, убијене, обешене, изгореле тог дана. Укидање људској и поготово рањивој дечјој психи природних табуа и унутрашње цензуре зарад спрдања са смрћу и људским патњама, коришћења човекових излучевина и крви жртава као посластице, макар то било у виду игре, вандалских испада и др. доводи до озбиљних поремећаја психе и личности детета.

Учешће учитеља и школске управе у тим махнитањима укида стотинама година васпитаван учтив однос млађих према старијима, ученика према учитељима, доприноси испољавању најнижих нагона и потреба за разарањем, агресијом, развратом, уздиже одигравану представу у норму. По логици детета, присуство одраслих приредбу чини “законитом”, легитимном, нормалном. Није случајно што после таквог празника многи учитељи запажају да долази до знатних потешкоћа у одвијању образовно-васпитног процеса, и тек им недељама касније уз велики напор успева да децу врате у нормалан колосек општења и садејства на часовима.

Треба истаћи да се демонизација дечје свести одвија не само званичним -- школским -- каналима, него и неформалним путевима, између осталог кроз дечју поткултуру. Дечја поткултура је онај смисаони простор у коме се врши обликовање личности детета у “хоризонталној равни”, на равној нози. Дечја поткултура, осим функције социјализације, обавља и својеврсну психотерапеутску функцију, штитећи дете од негативних и каткад за њега погубних утицаја културе одраслих. Садржај дечје поткултуре чине игре, дечји фолклор, дечје стваралаштво, дечји цртежи...

Дечји фолклор је скуп усмених текстова који се преносе из поколења у поколење, од старије деце млађој, не само десетинама, већ стотинама и чак хиљадама година! Дете кроз фолклор долази у додир с животворним слојевима народне културе. То су разне играрије, бројалице, песмице с улогама, питалице, зачикавања и др. Сваки од тих малих облика обављао је своју функцију у саморегулацији дечјег живота, васпитну, комуникативну или забавну.

На пример, жанр дечјег фолклора као што је зачикавање има улогу регулисања дететовог понашања у складу с моралним нормама, развоја сталожености, стрпљења, сналажљивости. За традиционалну дечју културу су карактеристичне и такозване “страшилице”. То су мале приче из живота које деца, нашавши се заједно у болници, летњем логору, одмаралишту и др. обично причају касно увече у мраку.

Суштина страшилице је у колективном доживљавању страшнога, налик на грчко трагично позориште -- ослобођење и очишћење кроз катарзу, а такође у развијању начина саморегулације и норми понашања, у разумевању вечних истина живота и смрти, у тежњи да се заједно савлада страх.
      Прве страшилице су “откривене” и забележене средином 60-их година нашег столећа и вероватно представљају нови савремени жанр, премда се открива њихова веза с познатим облицима играрија-“бабарога” типа “Иде коза рогата...”. Крајем 70-их година се појавио најмлађи жанр дечјег фолклора -- “садистички стихчић”. Премда постоји мишљење да су садистичке стихчиће испрва смишљали одрасли и свесно убацивали у дечју средину зарад дехуманизације дечје свести.

Док “бабароге” које на крају крајева изазивају смех, поседују продуктиван стваралачки потенцијал, наводећи децу да се смеју сопственим страховима, појава садистичких стихчића се повезује с поетизацијом суровости, то је такмичење у светогрдној духовитости када се исмевају све вредности -- породичне, пријатељске и др. Ту смех није добродушан већ агресиван. И у тим стихчићима видимо и разарање унутрашњег склопа породице, и опозицију деце и одраслих, и разарање друштвених табуа:
    
      Бака је унуку из школе чекала
      Калијум-цијанид у авану туцала,
      Дека је баку претекао
      Унуку за тарабу прикуцао.
    
      Девојчица Света је пиштољ нашла.
      Нема више родитеље Света наша.
    
      Деца се у подруму играла гестапоа.
      Зверски усмртила мајстора Потапова.
    
      Мали је дечко митраљез пронашо.
      Нема више живих у селу нашем.
    
      И тако даље. Има стихова с друштвено-политичким садржајем:
    
      Колено уз колено, звездице у реду.
      Трамвај је прегазио пионира одред.
    
      Тихо је напољу, чисто у стану,
      Реактору број три реците хвалу.
    
      На пољу је неутронска бомба лежала,
      Девојчица је тихо дугме стиснула.
      Нема ко да девојчицу прекори:
      Вечним сном спава свет васцели.
    
Готово. Круг се завршио. Жанр савременог дечјег фолклора гради такву концепцију развоја човечанства у којој је сличан крај неминован. Такав “црни хумор” с елементима ироније и духовитости постављеним изнад захтева савести и одговорности има своје узроке на социјалном и психолошком плану, између осталог у утицају СЈИ, али је једно јасно: деца узраста 9-12 година осећају потребу за сличним колективним такмичењем и вербализацијом ужасног. Додајмо томе да су у моди атрибути и одећа с приказама смрти, разарања, дисхармоније (лобање, монструми, црне мајице, играчке-чудовишта и др.).

С чим је та потреба у вези? Какви то фактори на њу утичу -- генетски, психолошки, социјални? Прво ћемо истаћи резултате дехуманизације дечје свести која се у друштву одиграва: то је и познати пораст злочина које врше све млађи малолетници, па и малолетнице, то су и страшна злодела извршена с нарочитом суровошћу и истанчаношћу. Деца из такозваних добростојећих породица све чешће постају малолетни злочинци. Како пише амерички психолог Ејчхорн, “неуротично дете у доброј породици, обуздавајући своје нагоне, у сукобу је са самим собом, док је преступник чије нагоне породица не обуздава -- у сукобу с околином”.

Упоредо с акумулисањем унутрашње суровости у самом дечјем друштву, одвија се сатанизација духа наше деце “одозго”, од стране одраслих, намерно изопачивање дечје природе. Поред познатог храма Св. Николе у Кленицима старинари су изложили на земљи књиге. На најистакнутијем месту су велике живописне књиге, сличне све донедавно најомиљенијим издањима: “Руске народне бајке” или ”Црвенкапа” или ”Муха-Цокотуха” и др.

Издавач “Тера” је објавио серију књига (10-12 комада) за децу: “Легенда о ужасима”, “Вешци и вештице”, ”Утваре”, ”Чини и уроци”, ”Тајне вештине” и др. по за тако гиздава издања смешној цени -- 50 рубаља. По речима продавачице, промукле од пића и дувана, та роба има најбољу прођу, поготово код младих мама и деце млађег школског узраста, као и малолетника. У књижицама нису безазлене дечје “бабароге” типа “Иде коза рогата...”. У њима су текстови и сличице који изазивају страхове, неурозе, психичке поремећаје, немотивисану агресију, одакле проистичу дечја самоубиства. Данас су опседнутост, ноћни кошмари, “гласови”, на жалост, оно с чиме се суочавају свештеници на исповести и дечји лекари.

Други пример. Репински паркић (Мочварни трг). Сунце сија, дечје игралиште с љуљашкама. Слева -- златне куполе Кремља, здесна -- куполе цркава с Ординке и Пјатницке, храм Христа Спаситеља. Ту је и нови објекат отворен 1. септембра: споменик деци -- жртвама људских порока: наркоманије, проституције, алкохолизма, садизма, сиромаштва (зар је сиромаштво порок?) и др. У средини је алегорична фигура равнодушности. Све то на постољу. Испод сваке је натпис на руском и енглеском (!?) језику. Деца -- дечко и девојчица с лоптом и књижицама Пушкинових бајки -- малецки и беспомоћно прекрасни, стоје ниже од “порока” и -- ко зна зашто -- везаних очију, као пред погубљење, као да су намењена жртвовању.

Пороци су, као што и приличи, одвратни: одурне њушке, фигуре с роговима, кљовама, демонским крилима. Око читаве композиције је превисока метална ограда. Отварању споменика присуствује аутор -- вајар Шемјакин -- мрачна фигура сва у црном: црна кошуља, јахаће панталоне, високе црне чизме и качкет, метални крст уместо кравате. У маестровој свити: руски нераст, обешене доње усне, белосветског иностраног изгледа и оматорела дама.

На питање “може ли се демонстрирати победничко зло” скулптор довитљиво одговара: “Пребацују ми глупост и неукост и упућују ме на иконе на којима су приказани зли дуси из Страшног суда, а такође на бајке браће Грим. На икони Страшног суда постоји алтернатива паклу -- рај и Христос Спаситељ”. Али, у бајкама добро побеђује зло! И Христос је победио смрт!

А дама -- странкиња -- сместа прича о монахињи англиканске цркве која успешно васпитава и лечи децу, малолетне преступнике, на негативним примерима -- фотографијама монструма. Је ли то могуће? Та зло рађа само зло. Прљавштином се не може опрати прљавштина.

Маестро на питање користи ли деци да виде такве приказе одговара да му је споменик наручио лично градоначелник Лушков. Прилази седокоси интелектуалац и дуго тресе маестрову руку, захваљујући се. Маме са малом децом, омладина, малолетници, пензионери, придошлице, студенти -- сви се радују што “виде талентовано и веродостојно дело“. Двојица ђака-малолетника без устезања постављају питање: “Мој брат има 5 година, хоће ли после тих скулптура сањати ужасе?”. Маестро узрујано надмено одговара да су, као, “знатно већи ужаси -- на ТВ-екрану”. Али, психолозима је познато да су опипљиве фигуре у тродимензионалном простору, урезујући се у дечју свест, у стању да произведу немерљиво снажнији ефекат од дводимензионалних ликова с екрана.

Сада су ТВ-екране преплавили филмови и емисије о свакојаким не-људима (“Телефонирајте Кузји”, ”Теветрбоњице”, ”Покемони”), продавнице -- монструми и чудовишта, књижице -- неземаљски разум, свемирски дошљаци, ванземаљци. Са свих страна покушавају да читаоце, слушаоце, гледаоце убеде: “они су добри, ваљани!”

У суштини, нама наочиглед -- и то врло брзо -- одиграва се замена хришћанских вредности и представа антихришћанским. И испада да, уместо иконе што је над вратима сваког храма с представом Христа како благосиља и апостолима с обе стране, у савременом друштву данас имамо шемјакинских 12 демона и у средини гордог сатану руку скрштених на грудима.

На крају бих желела да истакнем да је, изговарајући се причама о уметности и стваралаштву, као и о борби за “срећно детињство”, Шемјакин приказао и оваплотио оне пороке (грехе) који су побројани у “Даласовој доктрини против СССР” 1945. г. Према тој доктрини, у свест наших суграђана средствима књижевности и уметности треба укуцавати, утувљивати: култ секса, насиља, издајништва, садизма, лаж, пијанство, наркоманију, мржњу. Програм се већ одавно спроводи. Његови су објекти и жртве -- наша деца и малолетници. А скулптор није учинио ништа друго до припремио учило...