Положај српске етничке заједнице у републици Словенији

Увод, са чињеницама и статистиком.

Положај српске етничке заједнице у Републици Словенији, у апсолутном и релативном смислу, положај је којег треба сматрати, новим. Новим, како у историјском смислу који се јавио после разбијања заједничке државе (СФРЈ) почетком 90 година прошлог века и формирања држава које су настале после разбијања заједничке државе, тако и политичко/правној  позицији у којој се, противно својој вољи нашла, српска етничка заједница.

Зашто треба истаћи чињеницу ''противно својој вољи''? Из једне доста једноставне и логичне чињенице, ако су све нације, некадашње заједничке државе, почетком 90 година прошлог века, у оквиру општег  схватања, права нација на самоопредељење, као универзалног  права, формирале своје сопствене државе, једино је Србима то право ускраћено, односно ниједну од новоформираних држава, није посебно интересовало: шта је са неотуђивим српским правом на самоопредељење. Помоћу, свих могућих и немогућих. међународних арбитража, из споменутог времена, српско је право на самоопредељење, у потпуности игнорисано, а фаворизована су сва друга, национална питања (словеначко, хрватско,бошњашко, албанско...), а према потреби, коришћене су и вештачке правне конструкције, само да би се задовољио пре свега: доста конкретни политички интерес. Део српског народа, у новоствореној држави Словенији, стављен је пред принуду и свршен чин, прихватања или неприхватања, опредељења или неопредељења за држављански али и (убрзо се то показало!) национални идентитет. Тим поступцима намерно је створена  једна, правно конфузна ситуација у којој су се пре свега формирала правна ''правила'' и ''средства'' која су имала јединствен циљ: убрзати процес асимилације српског живља  али под окриљем магловитих правних конструкта о: аутохтоним и неаутохтоним мањинама у Републици Словенији, о економској емиграцији и слично, што све је допринело једној немогућој ситуацији, у којој се од разбијања некадашње заједничке државе, нашла српска етничка заједница у Републици Словенији.

Без обзира на импликације којима ћемо се бавити у овом тексту, ипак ред налаже да се крене од званичних статистичких података које користим онако, како су презентовани на интернетним страницама Статистичког бироа Републике Словеније (Статистични урад Републике Словеније), а односе се пре свега на српску етничку мањину у Републици Словенији.

Традицију пописа становништва, Република Словенија, ''наследила'' је од Аустро-Угарске монархије, Краљевине СХС и СФРЈ. Знаћи, Аустро-Угарска монархија извела је свој први попис становништва 1857.године и завршила је са пописом становништва 1910.године, убрзо иза тог датума, после завршетка Првог светског рата, Аустро-Угарска монархија, као државна творевина се распала. Наставак пописа становништва вршен је у Краљевини СХС, али је тек пописом из 1931.године постављено питање националне припадности, пре тога, пописивачима много битнија је била верска припадност. У време Другог светског рата, због рата, није било пописа становништва, што је и разумљиво. Први попис становништва, после завршетка Другог светског рата, према подацима Статистичког бироа Републике Словеније, био је 1948.године али у веома скромном обиму, што се односи наравно на релевантне податке, значајне за српску етничку мањину у Републици Словенији. Без обзира на све, према попису из 1948.године на подрочју Словеније, било је 7.000 припадника српске националности. Ако узмемо у обзир, и то да су сви пописи становништва који су вршени на територију данашње словеначке државе, били до 1991.године, пописи становништва држава, у оквиру којих се налазила Словенија, (Аустро-Угарске Монархије, Краљевине СХС и СФРЈ) онда је попис и број Срба из 1948.године, три године након завршетка  Другог светског рата, када је број укупног становништва био мањи због ратних страдања, итекако значајан у укупној популацији Словеније, а уједно није могуће говорити о неким значајним економским миграцијама, на које се данас, тако често позивају словеначки политичари.

Уствари, Статистички биро Републике Словеније, узима 1953.годину као годину систематског праћења/пописа становништва са свим релевантним подацима. Према попису из 1953.године у Словенији је било 11.225 припадника српске националности или 0,77 посто целокупног становништва. Следећи попис  био је 1961.године када бележимо 13.600 припадника српске националности или 0,86 посто целокупног становништва Словеније. Пописом из 1971.године број припадника српске националности  знатно је повечан и то на  20.209 или 1,20 посто целокупног становништва. Године 1981 број припадника српске националности у Словенији износи 41.695 или 2,27 одсто целокупне популације Словеније. Године 1991, број припадника српске националности износи 47.401 или 2,48 одсто становника Словеније, што представља апсолутно највеће учешће припадника српске националности у укупном броју становника Словеније.

Задњи попис становништва из 2002.године донео је следеће податке који се односе на припаднике српске етничке заједнице у сада, самосталној држави Словенији. Према попису који је вршен 2002.године, у Републици Словенији, сада живи 38.964 припадника српске етничке заједнице. Српски, као матерњи језик наводи 31.329 становника Републике Словеније, а као другу категорију, матерњег језика, иначе непостојећег језичког облика, српско-хрватског, навело је 36.265 становника Републике Словеније. Припадност православној вероисповести, навело је  45.908 становника Републике Словеније.

Ако покушамо само делимично и не исувише дубоко анализирати, споменути, задњи попис становништва Републике Словеније из 2002.године, долазимо до многих запањујућих контрадикторност и нелогичности која су пратила сам попис али су итекако припомогла вештачком и смишљеном смањењу реалног броја припадника српске етничке заједнице. Као прво, сав попис и сакупљање података, вршен је искључиво на словеначком језику, који сем српске етничке заједнице, није матерњи језик и многим другим, непризнатим етничким заједницама у Републици Словенији. Због тога треба оправдано сумњати у објективност, на тај начин сакупљених података, ако само поредимо укупан број припадника српске етничке заједнице, кориштење матерњег језика и вероисповести, видимо да се подаци не слажу и да протурече, једни другима. Томе треба додати још и ткз.категорију ''избрисаних'' из  централног регистра становништва Републике Словеније која није обухваћена пописом, а ту категорију у већини чине припадници српске националности. Држава Словенија (званично) признаје да је њихов број 18.305, мада је  број вероватно већи и никада уствари и није верификован.

Упућујем заинтересоване да у попису становништва Републике Словеније за 2002.годину, погледају рубрике које се односе на старосну доб популације српске етничке заједнице у Републици Словенији и кориштење српског језика као матерњег. Слично важи и за број припадника српске етничке заједнице по (статистичким) регијама Републике Словеније.

Закључак до ког можемо доћи,  и то без претеривања, искљућиво на основу статистичких података који су нам на располагању је следећи. Број припадника српске етничке заједнице у Републици Словенији, знатно је већи од 38.964 становника и 1,98 посто целокупног становништва Републике Словеније. Реалан број припадника српске етничке заједнице, у случају објективно вођеног пописа становништва, вероватно би се кретао око 80 хиљада становника. Такође треба констатовати, да се креће удео српске етничке заједнице у Словенији, од 1971.год до 2007.године, значи 36 година, константно између 1 до скоро 3 посто укупног становништва Словеније. Ако се томе додају и припадници осталих, непризнатих етничких мањина, то чини знатан део становништа Републике Словеније.

Све споменуто, када се пореди са правима припадника српске етничке заједнице у Републици Словенији, наводи нас на скепсу, када се рецимо, у разним међународним извештајима, са много претеривања, нетачних података и улепшавања реалне ситуације, говори о стању: човекових, националних и политичких права у Републици Словенији. Колико се сећам, ниједну међународну организацију (од Амнестy Интернатионала, Хелсинки Wатцха, Европског чувара човековекових права или Министарства иностраних послова САД у годишњим извештајима о кршењу човекових права итд), никада до сада није интересовало да чују или барем позову представнике српских и осталих непризнатих етничких мањина у Републици Словенији да они кажу како стоје ствари са кршењем њихових, елементарних права. Само узгред речено, сви су словеначки Чувари човекових права (Омбудсмани) досада обавештавани о нашој ситуацији у Републици Словенији, међутим ни у једном извештају Чувара човекових права, барем досада, наша ситуација није споменута. Рецимо, Америчко министарство за иностране послове (Стате Департмент) у споменутом годишњем извештају, већ низ година, у потпуности се искључиво ослања на извештаје о стању човекових права у Републици Словенији, које пишу чиновници словеначких министарстава, поготово Министарства иностраних послова Републике Словеније. Што је својеврсна фарса и спрдња са поштовањем човекових права.

Сродност, различитост, асимилација, интеграција или заштита.

У новијој историји српског народа налазе се два покушаја формирања заједничке државе Јужних Славена. Оба су покушаја завршила неуспехом. Од 1914 до 1941 и од 1945 до 1991 године. Том приликом треба констатовати следеће. Српски народ, у споменута два покушаја формирања заједничке државе, ако се изразимо економским речником, ''инвестирао'' је од свих народа који су учествовали, апсолутно највише. Српски народ је у први пројекат формирања заједничке државе, Краљевине СХС (1914-1941), да се тако изразим ''унео'' је своју сопствену, међународно признату државу, што није био случај са осталим, придруженим нацијама, а све је то резултирало процесом формирања нових држава, процесом који се делимично завршио крајем 20. века, а један се део тог процеса пренео и у 21.век. Додајмо тој чињеници и то, да је српски народ из Првог и Другог светског рата, изашао са огромним људским губицима. Мало је познат извештај Мировне конференције у Версају, после завршетка Првог светског рата, да је Србија у Првом светском рату изгубила  милијон и 247 хиљада људи, од тога 845.000 хиљада цивила и 402.000 хиљаде војника. Академик Милорад Екмећић наводи да је Србија у оквиру старих граница имала 2 милијона и 900 хиљада становника, што знаћи да је изгубила 43 посто свог становништва. Досада још нису израчунати српски губици у Другом светском рату, што је симптоматично, ако се узме у обзир инсистирање на утврђивању, пре свега броја жртава, на страни оних који су у оба рата били на губитничкој страни. И прва и друга, заједничка држава Јужних Славена, није у свом остварењу била плод историјски губитничких нација, него управо супротно. Државе после Првог и Другог светског рата, формиране су на основу услова које су диктирале победничке нације. Све је остало прекрајање историје и историјских чињеница. Данашња Европска Унија је настала као резултат антифашистичке коалиције, а не губитничких псеудонаучних теорија које су рецимо пропагирале државе чланице Осовине(Нацистичке Немачке, фашистичке Италије и Јапана).

Можемо разумети да словеначки историчари, а поготово словеначки политичари, воле истицати значај којег је имао програм Зедињене Словеније ( Уједињена Словенија) сачињен још у 19.веку, на стварање данашње словеначке државе. Међутим, да би се програм Зедињене Словеније остварио, у многоме, пре свега полагању темеља словеначке државности, заслужан је како српски народ, тако и српска држава која је томе допринела. Само за потсећање, у 19.веку и раније, у време настанка програма Зедињене Словеније, словеначки народ је постојао само у оквиру регионалних одредница Аустро-Угарске монархије (Крањска, Корушка, Штајерска, Приморска, део Војне Крајине), а никако као одређени и самостални национални субјект. Као такав јавио се први пут тек приликом формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. О конкретном доприносу појединих Срба ка оћувању данашњег националног и касније државног територија Словеније, као предпоставке за формирање било које државе, и словеначке, пре свега заслужни су: аустријски генерал, Србин, Светозар Боројевић и српски научник Михајло Пупин, а не заборавимо при томе и улогу мајора Швабића и многих других у току Другог светског рата. Без генерала Боројевића и Пупина, данашњи словеначки национални териториј, објективно би био много, много скромнији, од данашњег.

У периоду споменута два покушаја формирања заједничке државе Јужних Славена, посебно су истицани, као неке врсте вредносних одредница ''словенска сродност'', а касније ''братство и јединство''. Категорија ''југословенства'' ионако била је неприкосновени камен темељац, у оба покушаја стварања заједничке државе Јужних Словена.

Представници српске етничке заједнице у Републици Словенији данас, решавање свог статуса као непризнате етничке мањине, не видимо; ни у''славенској сродности'',  ни у''братству и јединству'',  ни у''југословенству'', него на принципима који произлазе из следећих чињеница: припадности српском етничком  корпусу са свим правима и обавезама која произлазе из важећих међународних и посебно европских споразума и конвенција, а подписник истих је држава Словенија.

Ми, припадници српске етничке заједнице, у Републици Словенији, за разлику од споменута два покушаја стварања заједничке државе, у којима се инсистирало на: ''етничком сродству'',''братству и јединству'' или ''југословенству''.
                                                       
Констатујемо следеће. Срби у Републици Словенији су историјска чињеница и вековна константна, а не плод економске емиграције(види  Јанез Вајкард Валвасор-Слава Војводине Крањске 1689.година). Због тога, ту и данас, захтевамо од словеначке државе да коначно призна нашу етничку, верску и културну различитост, условљену цивилизацијским и историјским развојем, као и да створи услове како би се наша етничка различитост оћувала и поштовала. Не желимо и не прихватамо одрицање од наше етничке различитости и посебности, у име било ког вида јавне или прикривене асимилације. Због тога, све расправе о:  ''етничкој сродности'', препуштамо; било историчарима, етнолозима, антрополозима, или лингвистима али никако политичким или правним манипулацијама, било које врсте. Такође сматрамо као неупитну нашу држављанску припадност словеначкој држави коју смо наши преци и ми, заједнички стварали. Данашња словеначка држава и њене институције (Универзитет) нису резултат залагања искључиво једне нације (словеначке) и њених настојања, него је сплет многих околности (цивилизацијских, историјских, политичких) у којима је српски удео изузетно велик, значајан и обавезујући.

Однос матичне државе са српским етничким мањинама у окружењу.

Распадом некадашње заједничке државе, успоставила се нова, по мени, квалитетно другачија структура српског националног корпуса, а пре свега његовог третирања.

У већ споменутој, некадашњој заједничкој држави, такав однос није постојао, што не знаћи да није постојала потреба по његовом осмишљавању.

Распад некадашње заједничке државе којим  су створене нове државне творевине у окружењу Србије донео је са собом, односно заоштрио је никада до краја постављено и решено: српско национално питање. Ако је већина држава насталих после распада заједничке државе имало право да своје, било националне фрустрације и историјска кашњења, претвара у ''цондитио сине qуа нон'' стварања националних држава крајем 20.века, онда се поставља најозбиљније али легитимно питање: зашто то исто не важи за Србе? Неубедљиво је данас, само одређене нације убеђивати у процес светске глобализације ( и постепеног прелажења на наднационалне форме опстанка!), а велику већину осталих храбрити у свим и најретрограднијим формама националне државе!

Матична држава, српског етничког корпуса, сада треба да створи односе са следећим деловима свог етничког корпуса у: Македонији, Црној Гори, БиХ, Хрватској и Словенији, ради се о аутохтоним деловима српског етничког корпуса са подручја некадашње Југославије. Посебна је ситуација са деловима српског етничког корпуса у: Мађарској, Румунији и Албанији. Као трећу могли би споменути српску дијаспору у ЕУ, САД, Аустралији и осталим земљама света. Сва три споменута дела српског етничког корпуса имају, на различит начин дефинисан свој етнички статус. У првој групи, држава насталих распадом бивше СФРЈ, приметна је изузетно јака тенденција асимилације српске етничке заједнице, без озбиљних, мада формалних гарантија да се уопште призна постојање српске етничке заједнице у тим државама. Најкритичнија је ситуација са српском етничком заједницом управо у Републици Словенији и Македонији. Из друге групе држава посебно би издвојио Албанију у којој постоји српска етничка заједница истог реда величине, према званичној статистици, као у Републици Словенији, око 40 хиљада. Мада Албанија није чланица ЕУ, са жаљењем морамо констатовати да се ситуација српске етничке заједнице у Словенији, не разликује суштински, од ситуације српске етничке заједнице у Албанији, што је обзиром на све већ набројане историјске, политичке и остале околности, и више него трагично. Српска дијаспора била би трећи део у коме се поставља питање дела српског етничког корпуса али на другачији начин од новонасталих држава у окружењу Србије. Срби су у већини споменутих земаља, или економски емигранти или потомци некадашње политичке емиграције.

За нас је посебно значајно питање: да ли има, односно да ли постоји одговарајућа стратегија државе Србије, према споменутим деловима свог етничког корпуса у окружењу? То можда изгледа на први поглед '' питање националног романтизма'', међутим то је веома горуче и конкретно питање које захтева и конкретне одговоре. Као прво, ради се о значајном броју људи који сами нису у стању, без одговарајуће подршке матичне државе одржати и сачувати тај велик део српског етничког корпуса. Споменута стратегија, уопште није питање у коме би се стицала политичка предност, појединих политичких странака у нашој матичној држави, него је њена израда и реализација предмет политичке и остале сагласности, а поготово свести, оног дела српског друштва који себе сматра; културном, политичком и осталом, елитом.

Српској етничкој заједници у Републици Словенији, као фундаментално, поставља се следеће питање: може ли и сме, српска културна, политичка и остала елита у нашој матичној држави, дозволити себи, етничку асимилацију који се интензивно и несметано врши над српским народом, у новонасталим држава  окружења? То, уопште није идеолошко питање, то такође није позив на рат са државама у окружењу или позив на прекрајање граница, него је пре свега позив да се пронађе такво међусобно решење које имплиците неби подржавало асимилацију, као ''природно стање ствари''. Не видимо никакав логичан разлог да се припадници српског етничког корпуса ''интегришу'' у било коју већинску популацију у окружењу, због тога да би се и на тај начин ''решило'', српско национално питање. Ми јесмо за разумну сарадњу са свим нацијама у окружењу али на равноправној основи али такође нисмо за никакав вид доминације, асимилације или увођења принципа културно-идеолошких матрица, познатих из не тако удаљене, прошлости.

 Досадашња пракса организовања српске етничке заједнице у Републици Словенији.

Досадашњу праксу организовања српске етничке заједнице у Републици Словенији можемо сасвим слободно сматрати као, ''високо ризично'' и строго контролисано организовање, које је ''допуштало''искључиво два вида. Организовање на принципу вероисповести у оквиру Српске православне цркве и такозвано 'културно удруживање'' (формирање искључиво културних удружења и асоциација). Морамо да приметимо да је организовање на принципу вероисповести (СПЦ) много старије од словеначке државе, а било је дозвољено, како у Аустро-Угарској монархији, тако и Краљевини СХС, и СФРЈ, значи ништа посебно ''ново'' у правима које даје словеначка држава. Када знамо да словеначка држава званично не признаје постојање српске етничке заједнице у Републици Словенији, онда је контролисано ''допушта'' религиозног и ''културног удруживања'', уствари виртуелно право које се може сврстати у исти ред права маргинализованих друштвених група (хомосексуалаца или ретардираним особама). Сматрамо да је број припадника српске етничке заједнице, то потврђује и званичан статистички (не и стварни број!) број 38.269 становника или скоро 2 одсто целокупне словеначке популације толико велик да га не можемо третирати као ''маргиналну групу'' са  ''посебним потребама и правима''.

У хаотичној правној еуфорији приликом стварања словеначке државе урађен је и доминантно национални Устав са јасном дефиницијом искључиво ''словеначке државе и само словеначког народа'', као и са поделом на ''аутохтоно и неаутохтоно становништво'', што је фалсификат стварног стања али који није сметао ЕУ да га прихвати као одраз ''словеначке политичке реалности'' после распада некадашње заједничке државе. Нормално је да је из тако сачињеног Устава могуће изводити и такав ''степен права'', унутар којих словеначка држава смешта српску етничке заједницу.

Пођимо дакле ''логиком'' садашњег словеначког Устава. Ако важећи словеначки Устав констатује да словеначку државу сачињавају искључиво Словенци (са ''аутохтоним'' Талијанима. Мађарима и можда Ромима), онда долазимо до ситуације у којој су словеначкој држави ''везане руке''. Не могу се давати права, некоме или некој етничкој заједници, која уставно не постоји. И, тако  је максимум права који се (још) може ''допустити'' српској етничкој заједници у Републици Словенији; удруживање на основу вероисповести и културно удруживање.

Сасвим је ''логично'' да се на споменути начин, словеначкој држави не постављају два, такође универзална човекова права, а то су: право на образовање и политичко удруживање.

Припадници српске етничке заједнице  дакле, могу; ''неограничено''исповедати своју вероисповест и такође могу се ''неограничено'' бавити фолклором, што је вечински садржај рада српских културних удружења који је спремна ''толерисати'' словеначк држава. Право на систематско образовање на матерњем језику потпуно је различито, од не обавезног бављења фолклором. Фолклор, као и вероисповест, у грађанској држави, су у суштини приватне ствари сваког појединца. Претпоставка, да би човек веровео или се бавио фолклором, не укључује (нужно) писмености и образовања. У словеначкој држави очито се ''подразумева'', систематско школовање искључиво на словеначком језику.

Много је гора ситуација са правом на политичко организовање. Досада се у ниједном ''српском културном друштву'' или асоциацији у Републици Словенији, није озбиљно поставило питање: остваривања права на политичко удруживање. Што врло индикативно говори на ком се нивоу налазе споменута ''српска културна друштва''. Сасвим је јасно да они који воде споменута ''српска културна друштва'', свесно или несвесно, што је уосталом свеједно, пристају на оквире које им је својим Уставом и правном праксом одредила словеначка држава, а то је: да нема систематског образовања на српском језику и да нема политичког удруживања. И један, и други став су за српску етничку заједницу, неприхватљиви.

Говорећи сасвим отворено. Без званичног признања статуса српске етничке заједнице у Републици Словенији и остварења права на школовање и политичко удруживање, српска етничка заједница у Републици Словенији, осуђена је на асимилацију и нестајање.

Заговарање садашњег стања, у коме се налази српска етничка заједница у Републици Словенији, равно је сагласности да се процес асимилације ''обави'', и то што скорије, и да се на следећем попису становништва у Републици Словенији, број Срба сведе на ниво, статстичке грешке.

Закључак.

Постојање коректних дипломатских односа између наше матичне државе Србије и државе Словеније је нормалан међудржавни однос. Развој тих и таквих односа је цивилизацијска тековина  коју практикује вечина држава, било унутар Европске Уније, било шире. У том смислу Републику Словенију, не можемо посматрати као изузетак на који би се могло применити било какво друго решење, познато из периода пређашње државе, односно примену некаквих мешовитих правних и осталих, више пута дуплих стандарда, непознатих у уобичајној пракси међудржавних односа. Уосталом, себе доживљавамо као грађане Републике Словеније који желе у оквиру права који јим признају међународно важеће конвенције, максимално заштити и очувати свој етнички опстанак и етничку различитост. Словеначка држава, барем досада, није нам пружила никакав конкретан доказ да разуме нашу ситуацију и да жели придонети њеном  скором решевању. Циљ нашег опстанка у Републици Словенији, није ''кварење'' успостављених међудржавних односа али такође није цена тих односа и нашег опстанка, наша што бржа асимилација. То треба да схвате, и наша матица, и држава Словенија. ''Покриће'' добрих међудржавних односа, не лежи искључиво у интензивној привредној сарадњи у чију ''цену''  је (очито) укалкулисана и наша асимилација и нестајање. Међудржавни, а поготово међунационални односи, у данашњем свету, по правилу, нису односи (колонијалне) доминације, него се траже облици сарадње. Сарадње између цивилизација, култура, религија и не на послетку,нација. Наравно да смо свесни да су међудржавни и међунационални односи, динамичка категорија, изложена променама, такође смо свесни да не постоје ''идеални'' међудржавни или међунационални односи, односно ако се проглашавају таквим, онда то одговара пре одређеним политичким интересима, а не стварности. Вероватно ни Србији, а ни Словенији, није у интересу, када говоримо о међудржавним и међунационалним питањима, затварање очи, пред проблемима који се годинама гомилају и остају отворени. Један од тих проблема је и свакако отворено питање, признања статуса српске етничке мањине у Републици Словенији.