Зашто приватизовати

Фридрих фон Хајек, аустријски интелектуалац, добитник Нобелове награде 1974. године, који је највећи дио своје каријере провео у САД-у, је још 1944. у дјелу «Пут у ропство (Road tо Serfdom)» дефинисао пут који води у тоталитарно друштво. С обзиром да смо ми до скоро живјели у тоталитарном социјалистичком систему, није нам непознато како то функционише. Тоталитарна држава контролише многе сегменте друштва. Што више контролише, тоталитарнија је. Тоталитарна држава није задовољна контролом репресивног апарата, медија, образовања, трговине, већ је од посебног значаја контрола такозваних командних висова економије (Commanding heights). У таквој је држави скоро цјелокупна привреда контролисана од стране самопроглашене политичке елите, коју народ није изабрао на слободним изборима. Та елита је у бившим социјалистичким државама била Комунистичка партија. Дакле, Комунистичка партија је из својих редова бирала министре, амбасадоре, директоре и остале функционере. Да би постигли одређени статус у таквом друштву било је неопходно да будете члан Партије. Није било неопходно да знате да радите посао. Штавише, ако сте знали да радите посао (у области хуманих наука) и ако сте савјетовали савремену науку, највјероватније би сте завршили у затвору или би сте емигрирали у либералне демократске државе. На челу државних предузећа, или у случају бивше Југославије друштвених предузећа, би бивали послушни кадрови Савеза комуниста. С обзиром да је бивша Југославија добијала значајну помоћ од западних земаља како не би приступила варшавском блоку, социјализам у њој није био прави какав су осјетили остали источно-европски народи. Међутим, та предност је постала велики проблем, јер су многи повјеровали, многи и данас вјерују, да је такав систем могао бити успјешан. Управо је то била највећа кочница развоја земаља са овог подручја. Кочница коју су користили многи демагози, манипулатори и популисти који су били или су и даље на власти.

Питаћете се зашто сам текст почео помињањем Фридриха фон Хајека. Одговор би био зато што је он био први који је доказао да што је мање области живота које контролише држава, већа је слобода појединца. Наиме, појединац који је образован и вриједан али који не жели да прихвати вриједности које нису у складу са његовим/њеним убјеђењима неће моћи достићи одговарајући друштвени статус у тоталитарном друштву. Једноставно зато што не може да прихвати да му неко намеће своју вољу. Тај исти појединац ће у слободном друштву достићи највиша друштвена признања, или барем признања у области којом се бави. У тоталитарном друштву владајућа олигархија контролише све, или скоро све, ресурсе и не дозвољава улазак било коме ко се не повинује њеној вољи, или вољи поједница који се налази на самом врху режима.

Црна Гора је на путу изласка из једног тоталитарног режима, али са посебним течкоћама, чак и у поређењу са осталим источно-европским друштвима, јер у њој није постојала демократска традиција. Још у кнежевини, затим краљевини Црној Гори, апсолутни владар је одлучивао о свему што је сматрао битним. Кратак период вишестраначја током периода Краљевине СХС није био довољан да политичке слободе пусте коријене. Потом, долазак на власт комуниста, ликвидације које су спровели и репресија према својим противницима су за дуги временски период Црну Гору оставили ван токова савремене цивилизације.

Последњих година је овај тоталитарни дух искоришћен у сврху обнове «независности» тако што је режим принудом, уцјенама, подмићивањем и осталим инструментима убиједио «већину» да је независност боље решење.

Средином деведестих година прошлог вијека господин Ђукановић је схватио да социјализам није ефикасан и да своју моћ може на дуже стазе одржати, а богатство значајно увећати ако се супротстави Милошевићу и у начелу прихвати вриједности западне цивилизације. Мало затим креће са приватизацијом предузећа у државном власништву и прањем новца зарађеног шверцом цигарета, нафте и осталих роба широке и «мање широке» потрошње. У протеклих десет година су приватизовани Југопетрол, Телеком, КАП, Жељезара, банкарски сектор, хотели и многа друга предузећа. Већински власници су постајали како стране фирме тако и нови домаћи капиталисти. Иначе, већина ових приватизација је протекла у најмању руку под сумњивим околностима.

У државном власништву је остало пар предузећа, са значајним бројем запослених и учешћем у бруто друштвеном производу РЦГ: Електропривреда, Рудник угља, Аеродроми, Монтенегро ерлајнз, Жељезница, Плантаже, Црна Гора пут, Ловћен осигурање и још неколико. Као што је фон Хајек предвидио, директори, предсједници и чланови управних одбора ових предузећа су функционери владајућих странака, који сигурно нису највећи стручњаци у својим областима. Запослени на одговорним позицијама су такође чланови владајућих странака којима је побједа на изборима донијела благодети какве они сигурно не би могли заслужити у случају да су ове фирме приватне. Не могу их заслужити чак ни у предузећима чији су власници блиски пријатељи господина Ђукановића, јер без обзира на љубав и политички интерес, приватног власника изнад свега занима профит. Овдје већ долазимо на основну идеју овог текста. Приватног власника предузећа занима да шири и развија свој бизнис, да зарађује више и на тај начин увећава своје богатство и статус у друштву. Због тога ће потражити најбољег могућег стручњака да би постигао те циљеве. Чак и у случају када најбољи кандидат није исте страначке, идеолошке оријентације и што је посебно битно у РЦГ, националне припадности, власник фирме неће штедјети новац и бенефиције да га доведе. У приватној фирми власник, сем на микро нивоу, неће бирати политички и национално подобног сарадника, већ оног који ће му највише увећати капитал и најбоље обављати посао. На супротној страни и даље имамо државна предузећа гдје је страначки и посебно национални критеријум примаран. У исто вријеме државна предузећа обезбјеђују многим функционерима режима бесплатне услуге (бесплатне или јефтиније карте Монтенегро ерлајнзом) или производе гласачима режима (опраштање плаћања рачуна за струју, воду, чистоћу, и слично). Отуда, би било сасвим логично да се представници мањинског народа, који је дискримисан и осталих опозиционих странака, чији симпатизери плаћају ове услуге и производе и на тај начин субвенционишу оне прве, залажу за приватизацију. Али, не лези враже, народни представници СЛ, СНП, НС, ПзП су жестоко против приватизације. Они су највећи борци за интересе, на примјер, господина Војина Ђукановића, који захваљујући и њима прима око 5.000 евра у Управном одбору Електропривреде. Ту су и остали функционери ДПСДП режима, који би ухљебљење морали да нађу негдје другдје, на примјер у јавној управи.

Јасно је, као што сам изнад поменуо, да је приватизација у РЦГ била скандалозна, али као што бивши хрватски генерал, кандидат за предсједника на прошлим изборима, рече: Ко је лапио, лапио! Ако неко може да ми понуди рјешење како се тајкунима у РЦГ може одузети стечени новац, радо ћу се прихватити посла. У исто вријеме ти исти тајкуни већ запошљавају младе, образоване Србе који у њиховим фирмама добијају позиције о којима би могли да сањају да су та предузећа државна.

Представници СЛ и осталих опозиционих странака се залажу за повећање плата запосленима у ионако превеликом јавном сектору, који су, иначе, најзначајнији ослонац постојећег режима. Умјесто да се, у складу са својим конзервативним начелима боре за мању и ефикаснију јавну управу са одговарајућом заступљеношћу Срба у њој, они предлажу бесмислене и по своје интересе штетне предлоге. Зар не би било логично својим гласачима рећи: Ми се залажемо да се неспособни и сувишни кадрови (најчешће чланови владајућих партија) отпусте, а да се ради на примјени члана 79. става 10. устава РЦГ који, да подсјетим, гласи: припадници националних мањина имају право на сразмјерну заступљеност у јавним службама, органима државне власти и локалне самоуправе.

Међутим, све је ово могуће у Клиници Шварцвалд гдје ниједно одјељење не ради под правим именом. Све је теже погодити под којим се именом крије психијатријско одјељење. Превише је добрих кандидата.