Због Пеђе оставила микрофон

Годину која је на измаку поп пјевачица Јелена Јеверемовић памтиће по томе што се вратила у загрљај човјеку свог живота. Лијепа кћи барда евергрина Микија Јевремовића је у прољеће 2007. одлучила да се привремено повуче са музичке сцене, јер је била потпуно разочарана у све што јој се догађа, па је прихватила позив бившег дечка Пеђе Недељковића и кренула у Париз, гдје он живи и ради. Од како је спаковала кофере и пошла пут француске престонице, Јевремовића није пожељела да се врати у Србију. Осим што јој прија промјена мјеста боравка, Јелена се још више везала за свог домаћина са којим ће, како најављује, у прољеће идуће године отићи пред олтар.
- Пеђа и ја смо се упознали 17. јуна 2005. године у Паризу, у клубу гдје сам те вечери наступала са Жељком Самарџићем – каже Јелена Јевремовић за "Дан". - Мени, наравно, није било ни на крај памети да ће ми се таква ствар десити, да ћу се заљубити до ушију, двије хиљаде километара од куће. Ја сам увијек умјела да испратим свој инстинкт, па је тако било и тог пута. С обзиром на свакојаке компликације које су ме задесиле у Београду око добијања визе и могућности да због тога уопште не дођем на уговорени наступ, знала сам да ће, када сам коначно сјела у авион, ствари доћи на своје мјесто и на крају све добити своју форму. Да будем искрена, осјећала сам да ће ми се догодити нешто несвакидашње, али тиме се нијесам оптјерећивала, јер ми је било најбитније да посао завршим као и увијек у најбољем реду.
Како је први пут у животу пошла на наступ без свог другара и клавијатуристе Максе, са којим је сарађивала од првог дана, Јелену је, како признаје, ухватила велика паника јер није знала како ће звучати "на матрицу", јер је за такву врсту наступа била потпуно неука. Међутим, охрабрио ју је Самарџић, рекавши да ће јој његов музичар Столица притећи у помоћ тамо гдје јој буде зашкрипало.
- А онда је проговорио Пеђа – присјећа се Јелена. - Сједио је све вријеме у сепареу са моје десне стране, али ја га нисам ни примјетила, онако занијета прављењем спискова репертоара. Све у свему, ми смо ћаскали цијелу ноћ. Најавила сам преко микрофона специјално за њега једну пјесму, и осмијех који ми је тада поклонио нећу никада заборавити… Начин на који ми се Пеђа обратио оборио ме је с ногу. Подразумијева се да ја ништа од тога нијесам показала, али осјећала сам. Био је другачији. Нијесам никада, зато што сам јавна личност, себи давала за право да будем надмена и такорећи недостижна. Када би ме неко нешто питао, ја бих уљудно одговорила и попричала јер ми то никада није било тешко, сматрала сам да је и то дио мог посла, али опет, са друге стране, никада нијесам прелазила границу. Тако да је свако имао прилике да размијени са мном по коју ријеч, па тако и Пеђа. Али, коментар који је он изустио навео ме је да сама потенцирам на конверзацији са њим. Није морао баш пуно да се труди да ме импресионира, јер сам већ била као хипнотисана. Схватила сам да умије све, да каже ствари на ужасно сладак начин које свака жена жели да чује. Иако сам знала да су такви мушкарци углавном велики фолиранти, манипуланти и они који се, тако лако да ни не примијетиш, подвуку под кожу, ја сам га и даље пажљиво слушала и уживала. Нијесам се дала преварити, али нијесам ни побјегла! Прво што је Пеђа рекао Јевремовићевој било је "Хеј, па ти си бивша дјевојка мог друга?!", али је Јелена била убијеђена да та његова констатација нема везе са истином. Међутим...
- Када сам га питала о ком је то дечку ријеч, занијемела сам када сам чула име. Са тим "бившим" живјела сам двије године и једва успјела да окончам везу, а послије њега самовала сам још двије године, док ми се није појавио Пеђа. Можете по томе претпоставити колико сам се само истрошила емотивно у претходној вези... Онда ми је Пеђа набројао имена наших заједничких пријатеља, "Ултра Бојса" са Сењака, и тако ме докрајчио јер је то било признање да навија за "Црвену Звезду", коју сам обожавала од малих ногу и била увијек ватрени и срчани навијач. Само ми није било јасно како се никада нијесмо нигдје срели а кретали смо се по истим мјестима, славили у истом друштву "Звездине" титуле и имали исте блиске пријатеље… Упркос чињеници да је Пеђина и Јеленина веза почела идилично, љепша половина сумњала је да ће њихова љубавна прича успјети да опстане јер је Пеђа живио у Паризу а она у Београду.
- Двије године трајали су наши телефонски разговори, и тада сам схватила да је он мој анђео чувар! Прије мене, Пеђа је имао много веза, од којих су двије чак биле јако озбиљне, али за њега никада толико озбиљне да са неком дјевојком започне заједнички живот. Кад ме је ове године позвао да одем код њега на одмор, прихватила сам, рачунајући да ће то бити довољно да напуним батерије за нов животни почетак. Али, још увијек не намјеравам да се вратим у Београд, јер сам у Паризу, уз Пеђу, пронашла своју нову срећу коју овога пита ни по коју цијену не желим да отјерам од себе, као што сам то својевремено учинила – тврди Јелена.
Иако ужива у "граду свјетлости", окружена љубављу вољеног човјека, лијепој Микијевој кћерки често недостају људи које је оставила у српској престоници.
- Највише ми фали мој млађи бата Стефан, па онда родитељи, иако сам маму успјела да видим на два дана у току Љетовања у Ници, а ужељела сам се и најбољих другарица из дјетињства Маријане, Неде и Маје, као и неколико добрих пријатеља са којима сам се свакодневно дружила. Недостаје ми Кошутњачка шума у којој сам малтене одрасла, Калемегдан, Ада Циганлија, Сава, Дунав, Ушће и неколико локала са Бановог Брда у којима сам вољела да кафенишем када год нијесам имала обавезе. Најмање од свега ми недостаје естрада, јер ни она не свијетли у свом пуном сјају. Гледајући неке од оних ружних трачерских листова, драго ми је што више нијесам дио тог циркуса! Иако сам престала да пјевам, не значи да више немам везе са музиком и умјетношћу. Овдје су ми се створиле неке нове амбиције и Париз ме надахњује у специфичном смислу, а поред Пеђе ми је и сам живот постао пјесма!
Јелена Јевремовић и Пеђа Недељковић вјерили су се љетос, непосредно пред одлазак на Балеарска острва, гдје су провели дио годишњег одмора. Вјенчање ће, како најављују, обавити на прољеће, у кругу породице и кумова, а дан послије изговарања "судбоносног да" планирају да оду на медени мјесец. Оно чему се обоје радују је потомство.
- Сигурна сам да је Пеђа човјек мог живота, а наша веза је успјела само захваљујући њему, његовој ширини погледа на свијет и неизмјерној љубави којом ме обасипа у сваком тренутку. Поред таквог човјека желим да живим до краја живота, да му подарим дјецу и да заједно уживамо у сваком дану – закључује Јелена Јевремовић.

Пресрећни родитељи

Моја мама Соња Пеђу просто обожава, а њега и није тешко вољети – открива Јелена. - Тата га још није упознао, и не знам тачно ни када ће. Они се знају само преко телефона и из моје приче, али не сумњам у то да ће га и Мики завољети. Иако тата никада није умио да покаже своје задовољство због моје среће, он је тешка срца прихватио моју одлуку да се преселим у Париз и мислим да потајно још увијек вјерује у то да ћу се вратити, али не сумња у мој емотивни избор и зна да је он овога пута прави! Пеђини родитељи су сјајни људи и прави смо пријатељи. Мама Соња и брат Стефан се у Београду виђају често са тета Јадранком и чика Зораном, Пеђиним родитељима, а ја се са њима чујем свакодневно и сматрам их мојом породицом. Они нас подржавају у свему и не крију радост због нас и наших одлука, вјерују у нашу љубав и мене зову њиховим "женским дјететом", пошто је Пеђа јединац.

Угојила сам се, али сам срећна!

Прије два мјесеца Јелена Јевремовић је почела да пише роман, једну, како каже, слатко упаковану аутобиографску причу засновану на љубави која стварно постоји и у којој је пронашла свој спас и боље сјутра…
- Највише сам поносна што сам од првог дана када сам опет крочила у Париз оставила цигарете, што сам се заувијек отарасила те ужасно ружне навике. Добила сам који килограм више, али како сам овде стигла видно мршавија него претходних пута, опет сам дошла на исто. Уосталом, за то ме нимало није брига, јер се осјећам фантастично, здрава сам кћо дријен, возим бицикл каналом поред Сене и тренирам рекреативно, а што је најважније, Пеђа ме баш овакву највише воли – поносно каже Јелена.