Космет и Крајина

Јавно мњење у Србији је засићено уверавањем да су светски посредници, у погледу будућности Косова и Метохије, добронамерни и да они обезбеђују демократске основе будућег уређена ове српске покрајине. Што се тиче Републике Српске Крајине, о њој нема ни речи, а њен прогнани и обесправљени народ се не спомиње – као да се на њега не односи Повеља о правима човека, међународно право и толико рекламирани европски принципи и стандарди.
 
Дебата о будућности Косова и Метохије у Савету безбедности је (18. март 2007) показала дволично понашање западноевропских влада и Владе Сједињених Америчких Држава. Њихови амбасадори су тражили да се Републици Србији одузме територија Косова и Метохије и да се преда шиптарској националној мањини, која би тамо прогласила своју државу. О ненарушивости граница суверених држава, није било ни речи, јер се, како видимо, међународно право не примењујуе – кад треба нанети штету  Србији и српском народу. Западни амбасадори се нису обазирали на чињеницу да нема основа у међународном праву да националне мањине могу отцепити део територије једне државе. Полазећи од своје бројности на југу Француске, то би могли учинити имигранти из арапаских земаља, а Мексиканци на југу САД – који су се тамо досељавали, истоветно досељавању Шиптара на Косово и Метохију. Наравно, западне државе би одлучно спречиле сваки такав покушај на својим територијама, али, ето, здушно помажу такву намеру шиптарске националне мањине на Космету. Кад смо рекли да је то дволични поступак, нисмо ничим увредили владе Запада. Те владе се, при сваком свом кораку на међународној сцени, позивају на међународно право и демократију, а занемарују чињеницу да то међународно право забрањује насилну сецесију државне територије. (Кад, у односима са Србијом, избегавају да поштују то обавезно међународно право, оне се, свакако, понашају дволично). Сецесију, изричито, забрањују одредбе правних начела просвећених народа – дефинисаних у Члану 38 (с) Статута Међународног суда правде у Хагу, у којем се сецесија квалификује као најтеже кривично дело. Западноевропске државе су, у својим законодавствима, предвиделе ово најтеже кривично дело – Француска, Немачка, Швајцарска, Мађарска...
 
Дволичност у спољнополитичком деловању влада Запада уочава се и у њиховом поступку према прогнаном српском народу из Републике Хрватске и Републике Српске Крајине. Какве су размере хрватског злочина геноцида над Србима, показује и извештај Генералног секретара Бутроса Бутроса Галија пред Саветом безбедности 15. јула 1993. године, кад је обавестио да су хрватске владе прогнале из градова (ван РС Крајине) 251.000 Срба – у Југославију и Крајину и непознат број у европске и прекоморске земље. Злочини Хрватске над Србима завршили су се прогоном нових стотина хиљада Срба 1995, чиме је учињено етничко чишћење у бившој федералној јединици Југославије – Хрватској у размери од 80%.
Да смо били у праву кад смо западне владе окарактерисали као дволичне, најбоље показује чињеница о прогону Срба – после таквог хрватског злочина геноцида, те владе не дозвољавају да се о томе расправља у УН, ЕУ, ОЕБС-у и другим међународним организацијама, а присилом државних органа на редакције медија, обезбедиле су потпуну тишину о обесправљеном српском народу.  Западне владе крију од светског јавног мњења да су Срби у Републици Српској Крајини били под заштитом УН и да Савет безбедности и Генерална скупштина нису предузели ништа да се Хрватска позове на одговорност и уклони последице окупације територије која је била под управом Мировних снага ОУН.
 
Дволичност влада Запада се огледа и у томе што у односу на Србе у Републици Српској Крајини нису уважавале чињеницу да је бивша Социјалистичка Република Хрватска била двонационална. Њен устав је недвосмислено одређивао да је Хрватска држава Хрвата и Срба. Значи, оба народа су била државотворна и никакве значајне одлуке се нису могле доносити без обостране сагласности – конзенсуса, како се то каже у политичком речнику. Међутим, западне владе и Света Столица су подржале гласање хрватских посланика у Хрватском парламенту – када су одузеле државотворност српском народу, прогласиле га националном мањином и онда се позвале на цитирану одредбу Међународног суда правде у Хагу – којом се сецесија сматра најтежим злочином. Та дволичност западних влада се сликовитије схвата ако упоредимо бившу двонационалну Хрватску са двонационалном Белгијом. ЕУ, САД и Ватикан су одобрили да Хрвати прогласе Србе националном мањином у заједничкој држави, а тако нешто сигурно не би одобрили да у Белгији, рецимо, Фламанци одузму државотворност Валонцима и да их прогласе својом националном мањином.
После овог прегледа тренутне ситуације на простору бивше Југославије, искрсава још један закључак – поразан за цивилизацијску слику држава Запада: Запад и Ватикан су онемогућили државотворном српском народу у РС Крајини право на државу, а уверавају свет да национална шиптрарска мањина на Косову и Метохији има право на државу.
 
Запад – усавршени методи колонијализма

Кад погледамо ове противречности у понашању западних држава, не остаје нам ништа друго, него да схватимо да се оне не залажу за права човека и демократију у свету, него само спроводе своје нове методе колонијализма. Добронамерним људима у свету је то тешко уочити, јер Запад користи страховиту моћ медија, кроз чије мноштво информација је се може много тога прикрити и више од тога наметнути лажи као истина. Окупација Ирака је најочигледнији пример претварање ове државе у колонију. И просечни техничар у центрима за нуклеарна истраживања у САД је знао да Ирак нема могућности да направи атомску бомбу, али су људи у свету (у већини) били убеђени да из Ирака прети опасно оружје. Та манипулација полуистинама је присутна и у накнадним америчким ''признањима'' да је ЦИА прикупила погрешне информације и обманула Владу САД да Ирак располаже високом технологијом, а он њоме није располагао. Закључак се из Вашингтона нудио да до агресије не би дошло да ЦИА није погрешила. Невероватно, оваква ''објашњења'' се усвајају и од стрне најобразованијих људи. У питању је подвала – једна од многих. А у тој манипулацији светским јавним мњењем, највише је присутна тврдња о некаквим тајним господарима света. Литература о владарима из сенке је најтиражнија и најчитанија. Нема државе у свету у којој се није специјализовало неколико аутора за писање књига и чланака о светским моћницима – који, наводно, управљају и немоћним владама у Вашингтону, Паризу, Лондону, Берлину, Брислу... Врло лепо, те владе чине све, а одговорни су неки ''јудео-масони'', ''билдерберг група'', ''комитет 200''... тако то објашњавају ''добро обавештени'' аутори књига и чланака о моћницима из сенке. Мора се признати, ово су усавршене методе савременог колонијализма.
 
Космет и Крајина – завршни чин старог колонијалног плана
 
Антисрпство и прохрватство је стара полуга колонијалног деловања европских сила и Ватикана на Балканском полуострву. Има података да су се оваквим спољнополитичким опредељењем служиле, у време своје отворене колонијалне политике, Француска и Енглеска. И оне су, навели смо раније, помагале да се што више православних Срба покатоличи, с намером да се касније похрвате, те да, кад-тад, тако расрбљени, буду носиоци стварања хрватске католичке државе на српским историјским и етничким територијама. Европске силе су одлучиле да то време стварања Хрватске на српским земљама, с ослонцем на ''хрватско средњевековно државно право'' може да започне разбијањем Југославије – одмах по њеном стварању. Значи, пре Другог светског рата. Тај период европског антисрпског и прохрватског деловања, изучавао је др Никола Жутић. Најприљежније је томе приступила Велика Британија, што ми, уз досадашње школско знање о својој прошлости, нисмо могли ни да замислимо. А погледајмо шта о томе пише др Жутић:
 
''Енглески новински магнат Ротермир (Rothermeer), преко својих листова, развио је између два рата јаку кампању за повећањем Мађарске, која би ишла до Београда, и стварање Велике Хрватске, која би обухватала, поред Хрватске, Славоније и Далмације, комплетан Сријем до Београда, западну и централну Босну и Боку которску. Србија би, по њему, обухватала Србију с Македонијом, Црну Гору и централну и источну Босну с дијелом Херцеговине. Ротермирове границе су биле врло подударне с границама Бановине Хрватске из 1939, с тим што би Хрватска била много више увећана, с цјелокупним Сремом и Боком, и тиме обухватала границе мађарске краљевске земље, 'троједне' Краљевине Хрватске, Славоније и Срема, и аустријске цесаревине Краљевине Далмације. Нова национална политика Британије према Југославији 1935, која је потискивала француски југословенски унитарни модел, рјешење југословенског територијално-нционалног питања видјела је у федерализацији Југославије, односно заговарала ставарање 'Велике Хрватске', преко пројекта Бановине Хрватске и умањене Србије – без Војводине... Британци су предлагали да обе стране (Срби и Хрвати, СЈ) учине компромис и прихвате пет федералних јединица (Словенија, Хрватска с Далмацијом и Дубровником, Босна и Херцеговина, Војводина, Србија с аутномном Јужном Србијом и Црном Гором), и договоре се око кoмпетенција централног парламента и федералних Сабора, итд. Замјерили су Београду што настоји да о судбини Војводине одлучује 'апсолутно као и са Македонијом и Црном Гором'. Имали су више разумјевања за Мачекова настојања да Војводина добије 'аутномију'... Како истиче историчарка Мира Радојевић, у другој половини тридесетих година, често је истицана тврдња по којој је војвођански покрет окупљао чак 90% Војвођана, који су војим вођом сматрали Влатка Мачека. Међутим, Самостална демократска странка, која се залагала за аутономију Војводине, на општим изборима из 1938. године, у Војводини добила само 7.631 глас, а Душан Дуда Бошковић (претеча данашњег Ненада Чанка), вођа Војвођанског сепаратистичког фронта, изгубио је изборе у свом Панчеву, које је и тетирано као његова изборна тврђава. Упорно понављање тврдње да је цјелокупна Војводина подржавала покрет за аутономију Војводине, остао је, ипак, само дио стереотипне искривљене историјске свијести. Либералне демокрације, нарочито Велика Британија, вршиле су притисак на Београд и Загреб, да што прије постигну политички споразум, како би се ријешило тзв. хрватско питање и све израженије српско питање, и на тај начин ојачала хомогеност Југославије, која је требало да одигра улогу савезника Велике Британије и Француске – у очекиваном ратном сукобу с Немачком''.1
 
Невероватно – као да је реч о последњој деценији двадесетог столећа (кад је Југославија разбијена и Срби, у великом проценту, истребљени и прогнани из Велике Хрватске), а цитат се односи на британске планове о Југославији из 1935. године?! Југословенским историчарима предстоји обавеза да поново пишу историју, не само стару – да би оповргли словенско досељавање на Балкан у 7. столећу и да би одбацили ''хрватско државно право'' из 1.102. године, него да би чињенично представили стварање и разбијање Југославије. Не треба само комунисте и Јосипа Броза Тита оптуживати за антисрпско деловање – ако су данашње границе на Балкану цртали Британци 1935. године. Те споља диктиране границе су прихватали Кнез Павле и Драгиша Цветковић 1939. године – стварањем Бановине Хрватске. Тој хрватској аутономној државној творевини у Краљевини Југославији, историјско утемељење је измислио српски интелектуалац др Васо Чубриловић – у свом делу ''Политичка прошлост Хрвата'', фалсификујући да су од Драве до Јадрана хрватске етничке земље.2 Комунисти су још додали и оне преко Драве, па је и војвођанска Барања укључена у Социјалистичку Републику Хрватску 1945. године. Можда су комунисти, због даровања Барање, могли да ускрате Хрватима делове западне Босне и Срем од Шида до Београда – што су Британци предвидели 1935. године за Хрватску.
 
Ова претпоставка за Срем је, вероватно, на месту, али за босанске крајеве мора да је, у међувремену, неком на Западу пала на ум идеја да се покуша остварити, помало заборављена, аустријска идеја о стварању нове нације у Босни и Херцеговини – бошњачке. То је, за сада, успело, јер су је муслимани БиХ прихватили и много допринели разбијању Југославије, сврставши се са сепаратистима у Словенији и Хрватској и започињући рат против православних Срба – од 1992. до 1995.
Балкански државници су, нема спора, били само у рукама Немачке, Француске, Британије, Ватикана и ко зна кога још – без обзира којој су идеолошкој групацији припадали и из којег су народа потицали.
 
Наравно, Срби су у овој режији европских држава и Ватикана прошли најгоре, јер су почетком 21. столећа доведени на руб нестајања (због планског биолошког истребљења у оба светска рата), уз огромне губитке својих историјских и етничких територија.
Кад схватимо да је све у вези са стварањем, трајањем и разбијањем Југославије планирано у европским престоницама, принуђени смо да се помиримо с чињеницом да и толико хваљени Покрет несврстаних земаља, чије се стварање приписује далековидој и мудрој политици југословенског председника Јосипа Броза Тита, није могао бити ништа друго него дело колонијалних европских држава и САД. С ове дистанце, све је било једноставно.
 
Бившим колонијама је омогућена независност. Вође новостворених држава су биле бројне и није их било могуће ефикасно контролисати и придобити да своје државе држе у вечном пријатељству с дојучерашњим колонијалним господарима. Многи од њих су индоктринирани за друге путеве развоја својих држава, јер су студирали у Совјетском Савезу и другим социјалистичким земљама. Постојала је могућност да се, у тада подељеном свету на два блока, приближе блоку социјалистичких држава на челу са Совјетским Савезом. И један и други војни савез су (НАТО и Варшавски уговор) располагали новим атомским оружјем и нико не би био поштеђен смртоносних последица евентуалног рата међу блоковима. Било је примамљиво и човечно да се елиминише та страховита претња за живот на Земљи, па је орјентација нових држава да се не сврставају у ова два међусобно завађена војна савеза - давала шансе да се могући страховити светски рат избегне. Тако је рођена идеја о Покрету несврстаних (опет, у европским метрополама), чиме је Запад постигао свој циљ – новостворене државе нису постале савезнице Социјалистичког блока, а привредним, трговачким и финансијским пословима остале су у тесним везама са развијеним земљама Запада – својим дојучерашњим колонијалним господарима.
 
Овај мали излет у општесветску политику двадесетог столећа је био обавезан, јер се трајање Југославије после Другог светског рата поклапа с потребом политике Запада према Социјалистичком блоку. Кад је (1948) требало да се начне савезништво земаља Варшавског уговора, избила је побуна у Пољској, а Југославија је прогласила одвајање од Совјетског Савеза. Но, то није изазвало ланчану реакцију, јер су остале социјалистичке земље, уз успутне претње из Москве, остале уз Совјетски Савез - до последње деценије двадесетог столећа. Ни југословенски систем социјалистичког самоуправљања, није их значајније пореметио и подстакао на жешћи отпор Совјетском Савезу. После напуштања Социјалистичког блока, Југославија је, како смо навели, одиграла и своју улогу стварањем Покрета несврстаних, па се може видети да је држава Јужних Словена остала нетакнута у време обављања ова два корисна посла за Запад.
 
Кад је нестало Варшавског уговора 1989, Западу више није била потребна Југославија, па се приступило њеном разбијању – с антисрпских позиција. У том светлу, можемо уочити да су Британци и у току Другог светског рата припремали будућу хрватску државу на српским земљама – имајући у виду свој план из 1935. године, а не обазирући се на чињеницу што је тада Хрватска била најоданији савезник фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Податке о томе смо нашли у делима др Веселина Ђуретића и многим другим. Ђуретић је прикупио податке да су Британци лансирали вести о ''хрватским партизанима'', иако је ова антифашистичка војска (предвођена комунистима) у Хрватској, Херцеговини и Босни била састављена од православних Срба - у размери већој од 90 процената. Ако британска документа нису садржавала одредницу ''хрватски партизани'', онда су носила ознаку о ''кордунашким'', ''банијским'', ''личким'', ''далматинским'', ''славонским'', ''крајишким''... партизанима, па се под тим, такође, подразумевало да су то партизани Хрвати, јер су територије припадале Бановини Хрватској из 1939. године. Ево осврта на ова огрешења о толике српске жртве у фашистичкој Хрватској у Другом светском рату:
 
''Кад су почетком 1944. године званични Лондон, у мањој мјери и Вашингтон, почели да резонују у свјетлости совјетског продора према Западу, однос према, са Истока 'угроженој', Југославији и даље су условљавале старе појмовне одреднице 'хрватски партизани' (рјеђе и словеначки) и српски антикомунистички четници... Легенда о 'хрватским партизанима' је постајала толико снажна да су је брзо, вероватно у страху од опасног бумеранга, почели потискивати и њени превртљиви протагонисти из редова хрватске опозиције у Краљевској влади и исељеништва, видећи да она већ нагриза 'капитал' њиховог јединог упоришта – Хрватску сељачку странку и Мачека''3.
 
Шубашић и остали Хрвати у Краљевској влади у Лондону су узалуд покушавали да српским партизанима додају, уместо ''хрватски партизани'', ознаке Хрватске сељачке странке, јер су, све је јасно, те 1944. године, Британци одлучили да у Југославији буду на власти комунисти. Зато је опстајала пропаганда о ''хрватским партизанима''. Ово британско ратно фалсификовање ће још дуго наносити штете српском народу. То показује и чињеница да је председник Руске Федерације Владимир Путин (2005) одликовао председника Хрватске Стипу Месића – јер су ''хрватски партизани'' допринели победи над нацистичком Немачком. Туга! Влада Републике Српске Крајине у прогонству је одмах писала руском председнику и скренула му пажњу да су антифашистички борци били православни Срби, а не Хрвати – све је било узалуд. Из Москве нико није одговорио на ово упозорење.
 
Сад, кад видимо да Русија одликује председника државе за антифашистичку борбу, а војска те државе је била фашистичка, схватамо да је све могуће – у времену којем припадамо.
А могуће је и то да Влада Хрватске проглашава Србина Николу Теслу за једног од најславнијих Хрвата, свих времена. Хрватска војска је 1941. побила скоро све житеље у Теслином родном селу, а међу њима и његове блиске рођаке.
Све ово у вези са Србима у Републици Српској Крајини и стварања Хрватске на српским земљама је замишљено, вероватно, и пре енглеског плана из 1935. године. Тај енглески план је само делимичан – он је био опширнији, јер су слични (а антисрпски) постојали и у Паризу, и у Ватикану, и у Цариграду. Они су дограђивани, проширивани и прецизирани – али увек с антисрпских позиција. Били су ти планови, како смо рекли, чисто колонијални. То су и данас. Видимо да је основа проширивана и довела до колонијалних циљева о којима ништа још није садржавао споменути британски из 1935. У међувремену је успела антисрпска пропаганда и у Македонији. Није било вероватно да ће се расрбити Скопље – престоница Србије у време цара Душана и Охрид, давно седиште Српске православне цркве. Колонијални планови су обухватили и шиптарску националну мањину у Србији. Кад схватимо како је власт у Југославији обављала колонијалне налоге са Запада у Југославији (излазак из Социјалистичког блока и организовање Покрета несврстаних), онда није чудо што је та власт забранила повратак на Космет прогнаних Срба у Другом светском рату и што је све шиптарске породице (организовано слане из Албаније) насељавала само на Косову и Метохији, а не у другим крајевима Југославије.
 
***
Ако је за утеху, на овакву судбину српског народа, ових година се појављују политичке карте Европе из Средњег века и на њима су обележене, од 9. столећа, земље насељене Србима и српске државе. И Србе и српске државе, те мапе се простиру од Истре до Црног мора, па ће оне помоћи да Срби римокатолици (тзв. Хрвати) и Срби муслимани (тзв. Бошњаци) схвате да се српско национално ткиво не сме више делити по верским шавовима, јер је то, до сада, чињене на основу планова европских колонијалних држава.
 
______________________________________________________________
1 Др Никола Жутић: ''Срби римокатолици такозвани Хрвати'', Београд, Српска радикална странка, 2007, 320-321.
2 Слободан Јарчевић: ''Греси историчара'', Београд, ИПА ''Мирослав'', 2006.
3Др Веселин Ђуретић: ''Савезници и југословенска ратна драма'' – књига друга, Београд, САНУ, 1985, стр. 189-190.