Немачко кукавичије јаје

Британци као водећа колонијална сила која светом хара готово 300 година добро су усавршили метод издвајања битног од небитног. Да тога није било као и суптилних анализа светска доминација са острвцета би била немогућа. Стога овај текст и почињем парафразирујћи Черчила, чији гест јасно показује одакле многи европски али и светски ветрови дувају. Немачка је поново уједињена, моторна је снага целе ЕУ а самим тим и одлучујући фактор у њој.
 
Германа је у Европи око 120 милона и омеђен простор им је прилично тесан. Оно што Немачка није успела да оствари кроз два светска рата данас покушава другим, финијим средствима, али ништа мање суровим. Већ више од 150 година приоритетна два правца Немачког ширења су Исток и Балкан. Исток, односно Русија, због енергетско-сировинске базе, а Балкан као природни пут ка Блиском истоку, али ништа мање значајан и као подручје које може обезбедити довољне количине хране. Један од познатих таквих програма, које је финансијски помагала немачка држава, је насељавање фоксдојчера у Војводини, управо са циљем обезбеђивања хране. Немачка ни тада, а ни уз данашњи технолошки напредак са своје територије не може да обезбеди више од 40% потребне хране. То је чини увозно зависном, па стога у кризним ситуацијама или ратовима, веома рањивом. Јести се мора, све остало може и да сачека нека боља времена.
Ову чињеницу су веома вешто користили Јевреји пропагирајући бојкот куповине немачке робе по свету како би Немачку онемогућили да тим приходима купује храну. Та стратегија исцрпљивања и недостатка хране је Немачку и довела до пораза у првом светском рату.
 
ПОУКЕ И НОВА ТАКТИКА У СПРОВОЂЕЊУ СВОЈЕ СТАРЕ СТРАТЕГИЈЕ
 
Немачка је извукла добре поуке из пораза у два светска рата и окренула се другачијој тактици у спровођењу своје иначе старе стратегије „Поход на Исток“ (Дранг нацх Остен) и Балкан. Та тактика се ослања на три главна стожера:
 
Први је да се од својих некадашњих љутих непријатеља, Енглеза, Француза и Американаца створе савезници који ће јој у тој стратегији бити од помоћи а не кочничари. Вођење хладног рата противу СССР-а убрзава приближавање Енглеза, Француза и Американаца са Немцима у коју банкарски лоби запада улаже огромна средства ради обнове, индустријског опоравка али и као „огледне западне парцеле“ у односу на комунистички Исток. Западна Немачка такву новоформирану светску поларизацију на Исток и Запад вешто користи за спровођење своје старе стратегије и постаје гранични бедем и важни актер у борби против комунистичког Истока. Све је у склопу давне свенемачке стратегије продора на Исток али сада са јаким савезницима за леђима.
 
Други стожер немачке нове тактике је спровести своју генералну стратегију али сада мирнодопским, претежно економским средствима. На бази те идеје дошло је до потпуног измирења са својим дојучерашњим непријатељима, нарочито Французима, и стварања ЕЕЗ (Европска Економска Заједница - Еуропеан Ецономиц Цоммунитy - ЕЕЦ) која се још звала и „Европска заједница” за угаљ и челик. Основана је Римским уговором 25. марта 1957 године, а чиниле су је само 6 земаља: Западна Немачка, Француска, Италија, Холандија, Белгија и Луксембург. Западна Немачка тиме постиже неколико веома важних циљева и само 16 година после рата потпуно стаје на ноге и поново постаје водећа земља, која ће у привредном па стога и у политичком аспекту играти одлучујућу улогу у Европи.
 
Трећи стожер нове тактике је, бити што тиши иза неког „паравана“, а радити корак по корак.

Енглези су се у оваквој ситуацији осетили изолованим и почињу са иницијативама да и они уђу у ту заједницу. Тако смо од ЕЕЗ као ембриона, дошли до велике ЕУ од 27 земаља која покрива готово целу Европу а у којој економски али и политички потпуно доминира Немачка. Данашња ЕУ је само усавршена методологија пљачкања бивших комунистичких земаља које том клубу развијених ни по једном параметру не припадају. Какви озбиљни конкуренти „старој Европи“ могу бити привреде Бугарске, Румуније или Пољске и Мађарске. Велико је умеће направити јарам за вола и миша а који ће они моћи синхронизовано да вуку. Не, тај јарам није у ту сврху ни прављен, њега нема нити ће га бити. Било је само потребно што више земаља као тржиште освојити и фиктивним новцем (новац без покрића) у бесцење покуповати привредно-сировинске ресурсе. Добит за неколико најразвијених земаља Европе је огромна а последице ће испаштати бивше источне земље када схвате како су темељно опљачкане и фактички колонизиране. Добар репер за размишљање су имали у само једном питању: зашто две европске земље са највишим стандардом у Европи, Швајцарска и Норвешка нису желеле чланство у ЕУ? Али ко на брзину одлучује, кајаће се натенане.
Кад све ово сублимирамо јасно је да је Немачка као најснажнији члан ЕУ остварила највише и скоро постигла све што није успела кроз два светска рата. Остало је још завршити поробљавање централног Балкана и Србије као водеће земље тог простора, па се онда може кренути на Русију.
 
Немачка и Балкан

Као предуслов овладавања Балканом било је неопходно разбити Југославију и исцепкати Србе. Често се од наших аналитичара могу чути врло површни а најчешће и сасвим нетачни закључци ко је шта на плану разбијања Југославије урадио. Стога желим да бар таксативно наведем след догађања како би се стекла јаснија слика шта је Немачка, а шта САД и Британија урадила у поступку разбијања Југославије. Још од 1986 се знало да Немачка у координацији са Аустријом и групом словеначких хохштаплера попут Јанеза Јанше и листом „Младина“ ствара језгро за разбијање Југославије. Паралелно са Словенијом радило се и са Хрватском у стварању сепаратистичког амбијента да би ствари кулминирале 1990. када сам као саветник Милошевића на столу имао врло детаљан немачки план разбијања Југославије. Америчко-британски није ни постојао. Американци су били усмерени ка СССР-у - за њих знатно важнијем питању од Југославије, а Британци су као стари лешинари чекали да виде у ком ће се правцу све одвити па ће накнадно долетети по свој део плена. За само две године Немачка се ујединила, остварила пуну и апсолутну доминацију над Пољском, Чешком, Мађарском а у знатној мери и над Словачком, Литванијом и Латвијом. Њен утицај је био нешто мањи над Румунијом и Бугарском, - па када то упоредимо са динамиком пријема нових земаља у ЕУ, - он се непогрешиво поклапа управо са остварењем немачке доминације, што никако није случајност. Овде се можда најбоље одсликава тактика корак по корак, - скривени иза великог „слона“ и прљавог извођача „грубих радова“ - Америке.
 
Слична динамика укључивања у ЕУ била је и са новоформираним државама са простора еx Југославије, где је прво Унији прикључена Словенија 100% под немачким утицајем а следећа ће свакако бити Хрватска. Након њих следе Босна и Херцеговина, - а онда вероватно Албанија. Пажљивом посматрачу неће измаћи још једна веома подударна карактеристика на овим еx југословенским просторима, - а то је ослањање Немачке на своје савезнике из два светска рата. Вођен том логиком, - сматрам да ће БиХ и Албанија ако не пре онда бар истог термина бити укључени у ЕУ заједно са Србијом, - ако Србија преживи све разбијачке ударце који јој се наносе, али који ће се и после одвајања Космета наставити.
 
Немачка и Космет

Немачки војници у Призрену испред спаљене Богородице Љевишке из 1307 године, коју од уништења шиптарских вандала 2004 год. нису могли, нису смели или нису желели да одбране
Став Немачке око независности Космета је више него јасан и наши дипломатски напори на том пољу скоро и да не постоје. Немци су свима врло јасно и убедљиво саопштили да Космет виде само као независно Косово, које ће касније они својим иницијативама прикључити Албанији и направити следећи корак у стварању Велике Албаније. Македонија ће у тим „радовима“ бити распарчана па је зато и не помињем. Немачка је са 4,2 милијарде евра појединачно далеко највећи улагач у Албанију а изборила се и да Албанија пре Србије добије приступ фондовима ЕУ - са знатно већим кредитним и бесповратним средствима.
 
Иако немачки Бундестаг изричито забрањује ангажовање немачких војника у борбеним операцијама и мировним мисијама, досада је то правило прекршено само два пута. Приликом бомбардовања 1999. и приликом „мировно-окупаторске“ мисије на Космету - као саставни део НАТО снага. Немачка зона одговорности у оквиру КФОР-а је са седиштем у Призрену и покрива управо границу Албаније и Космета, која више личи на корзо него на чувану границу. У дивљању Шиптара од 12 до 14. марта 2004. у тој зони одговорности спаљени су сви средњовековни манастири, све српске куће у околини и самом Призрену, где се и налази главна немачка база. Немачке јединице нису ни прстом мрднуле да то рушилаштво спрече. Стално наоружавање Шиптара иде искључиво преко границе са Албанијом, - али немачком делу КФОР-а то као да није познато. То је управо оно оружје којим данас „расформиране“ ОВК и АНА прете чак и другим деловима Србије.
 
Ако само летимично погледамо имена шефова УНМИК-а за КиМ, Ханс Хакеруп, Михаил Штајнер, Јоаким Рикер, па овоме додамо да је и шеф преговарачке тројке био Немац, није тешко закључити кога у суштини Космет највише интересује. Међутим главне разлоге за убрзано решавање статуса Космета сада гурају и Американци али из својих прагматичних разлога. Због пренапрегнутости своје армије у Авганистану и Ираку они желе да своје војнике повуку са Космета и у потпуности препусте ЕУ даљу мировну мисију, - на шта је ЕУ и пристала. Али Немци као кључни фактор те нове војне мисије где ће имати далеко најбројнији контингент војника не желе да на Космет дођу у оквирима резолуције 1244, - већ би хтели да Косово има самосталност а они само улогу контролора. У тој варијанти Ахтисаријеве „надгледане независности“ Шиптари би имали све државне органе па и атрибуте силе (војску, полицију безбедносне службе) и Запад се свих тих снага не плаши, али је јако „уплашен“ од садашњих наоружаних група.
 
САД и Косово

Једна од врло погрешних констатација је да САД чврсто стоје на страни Шиптара. То уопште није тачно јер се Америка понаша као слон у стакларској радњи. Косово је за њих ситан и успутни проблем јер су њихови апетити знатно већи. Они су првенствено окренути ка Ираку, Ирану, нафтним басенима Каспијског језера, Кини и наравно ка разбијању, или бар дисциплиновању Русије. Увек су на проблем Косова гледали успутно а бомбардовање Србије је било у циљу слабљења могућег руског савезника на Балкану, који ако није под њиховом контролом може много да смета. Тада је јужно крило НАТО-а „шупље“ а то не воли ниједна војна сила. Не значи да у америчкој политици нема и загрижених заговорника самосталности Косова, али бих ја то пре сврстао у лична интересна заговарања појединих претежно хазарских интересџија, - који ни те ситне профите везане за Космет не би бацили. Утицај на америчку администрацију тих група није мали, па се око Косова води једна приватно-државна политика испреплетена свим облицима интереса, корупције и криминала, - а које се у Америци назива лобирањем.
 
Што је личност председника слабија, државна политика је све приватнија. Стога САД уопште од доласка глумца Регана, а нарочито после рушења источног блока и немају неку конзистентну генералну политику. Она се све више своди на политику личних интереса појединих утицајних група преточених и упакованих у форму државне политике. Та политика без политике, као и беспримерна бахатост ће се Америци обити о главу, али ми нисмо та држава која на то може било како утицати. Ако Америку нешто брине онда је свакако брине уздизање Русије и константно напредовање Кине. Ништа мањи проблем није ни ЕУ која се стално шири, представља огромно добро платежно тржиште па и њу треба држати под контролом. Та контрола подразумева и одређене уступке, па бих тако проблематику Космета и Балкана уопште, пре видео као амерички уступак Немачкој. Ево вама контрола над Балканом, а ми од вас очекујемо подршку у оштрој политици према Русији, Ирану, као и потискивању Кине. Све Иранске центрифуге, као и друга опрема у нуклеарном програму Ирана су немачке производње, па ако се до Немаца тражи да спроводе санкције према својим добрим купцима, мора им се нешто и дати. Тако се велики раскусуравају на микро плану а Косово јесте микро план у односу на светска збивања.
 
Оно што је целу ову иначе устаљену размену западних интереса пореметило, јесте, - непредвиђено брзи опоравак и уздизање Русије, која је одједном повикала ЊЕТ. Тако је проблем Космета непланирано улетело у орбиту политичког сукоба Русије, САД и ЕУ, где никоме није лако да попусти. Умешали су се сад ту и разни одбрамбени, офанзивни ракетни „штитови“, као и нека друга кризна подручја која би се такође могла одвајати, - па се проблем искомпликовао. Све у свему на столу је много гушћа каша од оне коју су планери косовске независности очекивали.
 
Преговори су и дефинитивно завршени, односно пропали, али се косметски чвор неће лако размрсити. Парадоксално јесте, али за Србију у овом тренутку најбоље „решење“ је да Шиптари прогласе независност, - макар ту независност признале и све ове утицајне западне земље. Питање је само хоће ли наше западне марионете на власти довољно јасно и гласно смети да изговоре да Србија ту независност никако не прихвата. Та реторика мора бити подупрта и неким врло јасно видљивим корацима у припреми да се и силом та одцепљена територија врати. Наше реаговање је много значајније од свега што ће Запад или Русија урадити. Али се тог „реаговања“ највише и прибојавам. Ја сам у прошлом броју „Огледала“ о томе писао у тексту „Рапсодија у црном“ па не бих да то понављам. Желео бих само да подвучем. Све наше муке од распада Југославије па до Космета „плове“ Дунавом. Немачка је у свему томе одиграла и игра знатно озбиљнију улогу него што то многи мисле, - али она ће и даље врло чврсто газити на том курсу. Балкан никоме не треба као Немцима па све изјаве амбасадора Цобела треба добро примити к знању, - а можда му се и захвалити на неопрезној искрености.