Преживљавање у урбаној џунгли

Мали становници великих градова немају срећно детињство, сматрају експерти. Истраживање насловљено „Дете у велеграду“ збирни је потрет московске предшколске деце на којем тренутно ради Департман за образовање. Та институција израђује уопштену слику проблема данашњих малишана о којима психолози говоре већ једно дуже време. Забринути су због више ствари: мањка комуникације, претераног гледања телевизије и рада на рачунару, недостатка физичке активности, бројних страхова и агресивне околине.

Родитељи и педагози често форсирају рани интелектуални развој детета тако што га укључују у трку за успехом у животу, али при томе жртвују дететово психичко стање и његова друштвена умећа, тачније способност да комуницира са вршњацима. Као резултат дете још пре поласка у школу поседује знања која су раније стицана у првом разреду основне школе, али се при томе не сналази у стварности, усамљено је и агресивно, каже дечији психолог Антон Сорин.

Појављују се наставни програми из компјутерске писмености за предшколску децу, али не постоји неки простор где би могли да се примењују, где би деца могла активно да савладавају стварност. Узгајамо децу на један начин који подразумева да се са пет година све снаге улажу у учење азбуке. Активан рад на умећима као што су читања, писање и бројење доводи до потискивања свих осталих знања која су заиста важна – оних комуникативних, графичких, говорних, просторних.

Дете се налази у клопци претераних захтева родитеља и учитеља које не може задовољити. Свет око њега је превише компликован, па зато није ни чудно да су многа деца стално напета, каже Антон Сорин.

Дете остварује интеракцију са друштвом, што у њему ствара велику анксиозност. Садашња стварност је толико презасићена информацијским и образовним токовима да су детету за сналажење у њој потребни огромни напори који некад ипак нису довољни. Да би дете било мање агресивно, простор око њега мора да се учини транспарентнијим и јаснијим.

Раније су такав простор за децу била дворишта поред зграда, кажу експерти. Деца су напољу учила да комуницирају и да се бране, физички су се развијала захваљујући кретању и активним играма. Данас је град постао изузетно агресивна средина за децу, уз то, у њему је остало јако мало безбедних места за игре и комуникацију, каже шеф Центра за социологију Руске академије образовања Владимир Собкин.

Двориште је нестало као средина. Деца су истиснута на места која нису прилагођена њиховим потребама. Много је лоше стање простора за игру предшколске деце. Простор поред зграде дете доживљава као туђи, а не свој. Нема шта да ради тамо.

Један део функција васпитања у дворишту преузимају дечији вртићи. Планирано је боље опремање њихове територије: изградња лавирината на неколико нивоа и зидова за пењање, монтажа ширих надстрешница за шетње у свим временским условима. Па ипак, изгледа да су родитељи они који ће морати да решавају већину проблема малишана.

Експерти се надају да ће истраживање „Дете у велеграду“ допринети макар делимичном решавању дечијих проблема. Мали становници градова морају да што пре науче да се сналазе у урбаној средини. У супротном ће живот доживљавати као трку за туђим вредностима без имало среће.