Чувај се импотентног

 Нема ништа опасније него изаћи из свога текста, али, са друге стране, нити ишта драгоценије  него изаћи. Често, таман кад је најљепше, кад се зачитам или кад пишем  свеједно, често не чекајући задњу  страницу или реченицу, укрстим руке на леђа, и преко прага.

Волим да осјетим трг, улицу, гдегде понешто  начујем, полемишем, протестујем. Али, опет, подноћ, однегде, вратим се у текст. Можебити и изненада. Онда је и друга прича са причом. Ништа не подразумијевам него читам: мирни протести. Да ли је то могуће. Поредите ове двије ријечи. Дакле, нешто овдје нe штима, да не кажемо да је нелогично, или, ако наставимо даље да пратимо, видећемо да је немогуће. Поврх тога нешто мирно изазива и дозу сумње, али пре свега ништа мирно не постоји. Ако мирно није признао Хераклит, онда одустанимо. Мирни не протестује. И, што би. Мирне протесте не можете наћи ни у укрштеницама некмоли у озбиљним текстовима. Оно што је мирно задовољно је и шмркља под поњаву. Протест је протест, мир потражите негдје другдје, можда понајприје код таште. Пошто никада нијесам изгиравао теодула, нећу да кажем да мир потражите у божјој кући. (Заиста, у овим сундулијама мало има вјерника, али лажова и сујевјерника ко шушкора). Нема ништа од мирнога. Кад је и шта је створило. Између мирнога и импотентнога увијек је лежао знак једнакости. Ако није тако, зашто онда иза усклика: Вријеме је!, стоји знак узвика. Али, шта значи и: вријеме је! Да парафразирамо Заратустру: како они који никад не живе у право вријеме да дочекају право вријеме. Одговарамо: богме, никако. Додајемо: ти нијесу ни рођени. Али кад ће се родити. Ево, неки кажу: вријеме је да се роде. Мала корекција. Нека се на вријеме не роде!

Мир је крава у детелини, напасла се и лежи испод облакова са мапом облакова по леђима, и ужива  шаруља. Ако смо ишта смислили и  ако ишта хоћемо да мијењамо, одмах  се мора попут тарабе уклонити ово  мирни, и, за сада, нека буду усамљени –  протести. Лијепо, гордо звучи –  протести! Они ће, акобога, временом бити и немирни, па онда уклонити и  ону другу тарабу (протести), мало још понешто исправити и лекторисати, и добићемо чисто и јасно –  немири. Ехеј, без немира нема ништа. Не мислим на оне лирске немире Ива  Андрића иако је ово његова година, него на помало епске немире, али  модернизоване, што Србима, руку на срце, тешко иде за руком. Основни  проблем Срба, не само овдје у  сатрапији, јесте немодерност, што  ће рећи текст. Текст, или онај који неће да чита, или онај који склепа, свеједно. Не мислим само на нови десетерац  и новокомпоноване гусларе. И  перформанс је импотентан, миран, ако  нечим не разбије сцену, макар  оштрим, танким, млазићем, из, шприца, али  ако узмемо шмрк, имали смо што  и долазити. Морате, благо баби, да нешто и осјетите, морате се мало и жртвовати. Ко м... не окваси, ни рибе не улови, ко жали олова, г... му од лова. Какав је то мирни ловац. То би био  некакав фантастични ловац који све промаши што нанишани. Можда  је он и такав ловац, фантазије  су фантазије, текст је маштарија, али  што му је оно ранац затегао. Свакако, рибиловац нађе мир у Платијама, пчелар у Загарачу, ловац у Турјаку, и од њих не тражите да дођу на трг, на протесте. Како да протестује пчелар. Радник из жељезаре протестује, и не треба га стилизовати са мирним протестима. Ма, хајте, онда би на такве протесте требало долазити натрашке. Ливац  и рудар да мирно протестују. Нијесу то апотекарке и посластичарке. Разумијем  да у стотој, комуниста-револуционар тражи мир у пецању. Ловци и  риболовци су усамљеници. Као и  шахисти. Али, ми, ми, идемо да протестујемо, и знак узвика! Ето вама пецања и Горице, и трим стазица, а трг постоји (откако је тргова – агора), да на њима нешто кажемо и тражимо.

Исто као што је немогуће да протести буду мирни, немогуће је да буду и легитимни (ништа није легитимно, волио бих да ми неко покаже ишта легитимно, рецимо, какви су то легитимни  бракови и сл. глупости), исто тако је и јасно да протести нужно морају бити политички, уколико су учесници ма каквих протеста људска бића, а не некакве друге групе створења. Мало, по, мало, ногу, пред, ногу, стигли смо и до политичких немира, и  тако даље... Политички протести, што  да не, шта томе фали. Е, ту сте ме нашли, баш гдје сте ме и оставили. Нужним начином (филозофски речник), протести морају бити политички, да би то знали  не треба да консултујемо Лешека Колаковског. Ин сума, кад су протести мирни мирна  је и власт, и она натенане одговара, помало цинично: и ми баш истоме стремимо, јесте, хватању лопова. Што се тиче интелигибилности (у преводу: схватили смо, разумјели смо),онај бесрамни одговор  предсједника владе, овдашње! Само, да ли желимо да знамо шта је предсједник  владе рекао. Казао је да, у ствари, овакви мирни митинзи нијесу ни огребали зло! Чак ни раницу том злу нијесу направили. Сад и сами закључите: у овом послу (политичком), могу да прођу  фукаре, олоши, преваранти, лажови, убице, али, еј, не могу да прођу глупи. Хало, пристајете ли на такву етикету.

Занео сам се, хтео сам  да кажем и ово. Ин сума, сећате ли се, била је АБ плишана (у преводу  попишана) револуција. Сад ме страх  од, рецимо, МЕ револуције. Мало модификоване, али у сржи исте.Полудећу од праведене  и позитивне ЦГ, ужаснем се од црногорског прољећа. Да ли да Срби опет буду пиони на табли, а послије  ћемо лако, и опет јово наново, опет, ин стату кво анте, ни права, ни радних мјеста, ни језика, ин сума, ни труна  власти. Куд си био – нигдје, шта  си (у)радио – ништа!  Лов ловио  по гори чарној, а испало, био ловина...То да ћемо се послије (из)договарати, е  баш то неће моћи. Прво да се договоримо. Не, ово је прво: Срби су политички  народ ма гдје живео и робовао, ма ко га окупирао и прогонио, свуда  имају своје амбасаде,матице, партије, удружења, друштва, културне и политичке  представнике, па да сједнемо за букови сто подугачки, да се договоримо шта  је шта, и коме колико. Срба је у овој мученици таман једна трећина. И  та једна трећина пуни буџет таман  толико, и таман толико хоће и  власти, што ће рећи да са тим управља, то и да троши. Пуниш буџет јебеном  јавном сервису да те пљује. Докле, аман за аман.  Ин сума, сјећамо се џемпераша  и продаваца честитки и звечки по плочницима, али кад се докопали власти, ево довели нас на јамуру коју ми сами ископали. Свједок сам  најшаренијих комунистичких мимикрија. Дакле, прво, ваља инсценирати па тек  онда интабулирати, одувијек је тако ако  ишта ваља. Преведено на лијепи србски језик значи: смисли, па запиши. Обрнутим редом не иде. Отвори се, па уђи у  завршницу. Можда је то могао само Дикенс. Друга је, пак, ствар читање одзади, с краја текста, но то можете само кад су у питању речници (Хазарски), и сл. Можда ми какав чистунац пребацује да само тражим апсурде, нонсенсе, и тако даље, али, не. Или, буди подстанар  у својој кући, и још плаћај кирију. Она врста подстанара који само смије  да уђе у кућу кад нема (ближњих) укућана, да мало прилегне док су они  негде у пољу, или у лову, док  пецају, али чим их чује да весело долазе, а, он, пуф, па кроз прозор. Ништа  од МЕ револуције. Једва сам преживио и АБ. Једва. Хало. Мени мирни протести дјелују тако равно као да су смишљени у полицији. Можда и није тако, можда нека презимена из организационог одбора само асоцирају на ДБ, али  да не буде како само праволинијски  размишљам...

Хало, само да неко не улети  са ловом, издијели неколике платице  и неколика хвладна оброчића, па послије, ко, је л ја протестовао, ја, ја се бунио, ја сам се за ово борио, о, не, погријешили сте, шефе.