Србија се на тржишту РФ мора доказивати конкурентношћу

„Пословни разговори“ поново су посвећени недавно завршеном економском форуму на Копаонику. Саговорник нашег извештача Јоване Вукотић, је господин Јуриј Бајец,  професор Београдског универзитета и саветник премијера Републике Србије. Питања постављена господину Бајецу, слична су питањима која су била постављена и другим саговорницима. Занимљиво је упоредити одговоре које ћемо чути од различитих саговорника....

Ово је елитни економско- политички скуп. Амбасадори водећих земаља света су говорници на панел дискусијама, као и најпозванији људи из области економије и привреде из региона. Коме су намењене поруке и закључци са овог скупа?

Пре свега су намењене влади Републике Србије, која је главни извршни орган и спроводи економску политику. Пракса је већ неколико година, нарочито у мандату ове владе, на чијем челу је Мирко Цветковић, који већ ево 4.пут долази на Копаоник (економски форум) и у свом је говору рекао да је влада значајан део препорука које су овде чуле уграђивала у  своју економску политику и у своје конкретне мере. Према  томе и овај скуп, који се одржава у светлу добијања статуса кандидата за учлањење  у ЕУ, заправо ће послати скуп конкретних порука које би влада, наравно не ова, него следећа, требало да уради. Суштински посаоће бити како на остваривању макроекономске стабилности, тако на  поновном успостављању раста после завршетка овог кризног периода (надам се крајем ове године и током следеће). А са друге стране, реформе које би Србија требало да спроводи и у јавном сектору и у другим областима, на неки начин уклопи у она поглавља, а има их 35 (приступни услови за ЕУ) да заправо затварањем тих поглавља, истовремено затвара и поједине области реформисања свог економског и друштвеног система. Тиме коначно може да успостави до краја оне принципе  које ЕУ тражи, а које, ако Србија жели да буде једна модерна и развијена привреда би иначе морала да ради, чак и ако не жели да уђе у ЕУ. Основне проблеме нико неће решавати за Србију, већ их Србија ипак мора сама решавати.

Јавност у Србији је врло поларизована када је реч о сарадњи са ЕУ, односно са Русијом. Србија је мала земља и било би корисно да има добре економске односе са обе стране. Како јавност, а и добар део политичке елите учинити мање поларизованим, а спремнијим на сарадњу са обема странама?

Око поларизације- мислим да је реч о једној исконструисаној ситуацији и можда ту мало и медији доприносе, можда неке појединачне изјаве. Коначно, истина јесте да више у политичком делу живота Србије постоје различита мишљења о том питању. Врло конкретно, рецимо, две политичке партије које делују у Србији и које су парламентарне странке, као што је Демократска странка Србије, а поготову Радикална странка, врло експлицитно сматрају да Србија не треба да се учлањује у ЕУ. Они су мишљења да ће Србија од ЕУ  имати веће штете, а да недовољно користи огромне могућности које нуди Русија- инвестиционе, трговинске итд. Значи, то је један јавни политички став. Са друге стране, све друге парламентарне странке у Србији, укључујући и ову да кажем тренутно, и по анкетама, најјачу политичку странку, то је Србска напредна странка, а онда наравно комплетну коалицију, коју чини садашња влада, има опет јасно опредељење када је реч о европском путу Србије. Мој главни аргумент да је реч о једној помало вештачкој причи и економски гледано, потпуно неубедљивој,  је то да је пракса показала да су земље које су у претходном периоду ушле у ЕУ, не само да су задржале, него заправо појачале економске везе са Русијом. То је по мени сасвим логично, јер у крајњој линији, само учлањење у ЕУ је заправо потврда да сте ви један зрели економски систем, да сте оспособљенији,  да сте функционалнија тржишна привреда, да сте привукли стране инвеститоре, да сте више окренути ка извозу и у том смислу је сасвим логично да ви опет тражите најбоље могућности, једним делом у ЕУ, другим делом код других партнера. Навешћу пример Србије, иако је споро ишла ка ЕУ, али је ипак имала Споразум о Стабилизацији и асоцијацији и ево сад је добила статус кандидата, да је да ли случајно или не, значајно повећа свој извоз према Русији и смањила тај огроман дефицит који Србија има према РФ, због огромног увоза енергената, гаса и нафте. Уверен сам, да у мери у којој ће Србија и институционално ићи ка ЕУ, у жељи да постане пуноправни члан, да ће се све више оспособљавати да ојачава своју трговиснку размену са Русијом. Такође, и да користи све могуће споразуме и аранжмане које је Русија нудила, пре свега у области енергетике и инфраструктуре, али и у свим другим областима, а са друге стране да искористи огромно руско тржиште. Мислим да у том погледу не постоји никаква несагласност у економском смислу, али тачно је да у политичком смислу, постоје (политичке) снаге које, по мом мишљењу нису бројне, али постоје- дакле имају јак политички став, али без јасних економских аргумената.

Прошле године оформљена је царинска унија Русија-Белорусија- Казахстан. Извозници из Србије су у почетку имали проблема због нове правне регулативе, али та стварање  царинске уније такође доноси и повећање тржишта, што је добро. Са друге стране, Русија је постала чланица СТО и увозне царине ће морати да снизи у сваком погледу, стога повољни трговиснки/царински уговори које има са Србијом губе на важности?

Наравно, да је Србија много профитирала од чињенице да највећи део својих производа може без царина да извози у РФ. За то што постоји огроман дефицит између Србије и Русије, није крива Русија, него се Србија још није оспособила да обезбеди квантитет, квалитет и цену. Али бих почео баш од квантитета, јер се показало да руско тржиште хоће масу србских производа, али код нас не постоји довољно организован систем који би обезбедио количине, као и сигурност и трајност у временском смислу. Зашто ја говорим о квантитету?- Потенцијал српске пољопривреде је много већи и да би она могла не само у квалитету, него и у количинама много више да извезе. Коначно, видели смо да је извоз у Русију скочио и наравно то није само зато што су цене биле добре, него зато што су и количине повећане и ми одједанпут бележимо више стотина милиона извоз у Русију и у односу на 2009.и 2010.годину  то је велики скок.

Ово што сте питали око СТО, то је чињеница коју Србија мора да схвати, да не може да  „зарађује“  на таквим преференцијама . У том смислу снижавање царина, које ће Русија морати према другим земљама да уради због чланства у СТО, то ће се исто десити Србији, која је такође пред вратима СТО. Самим прикључивањем ЕУ, Србија је фактички приморана да снижава царине. У сваком случају то је једна реалност, где морају да доминирају тржишни критеријуми и конкурентност. Значи, морају се тражити нише. Када послујете у условима јаке конкурентности, морате да налазите и искористите своје компаративне предности- и то је једини начин. Мада, морам да признам да је било доста страних инвеститора, које су овдеотварали фирме, да би фактички пребацивали, односно извозили без царина своје производе у Русију. Али не може се очекивати на дуги рок да ви имате неку, да кажем специјалну преференцију. Најпре конкурентношћу се Србија мора доказивати на том огромном тржишту.

Русија је огромно тржиште, па ипак из Србије, пут овог тржишта већ годинама одлазе углавном прехрамбени производи. Где Ви видите неискоришћене могућности?

Ја бих поновио да у тим односима, где постоји тако огромна земља као што је Русија и тако мала земља као што је Србија, увек је по правилу, проблем у малој земљи. Србија још увек има огроман раскорак између онога што она ствара и онога што ресурси и људски и материјални омогућавају. Тај јаз између онога што се ствара и онога што је објективно могуће остварити, а та разлика заправо представља један нарасли БДП, који код развијених привреда, тржишних привреда се наравно у једном огромном проценту размењује са светом. Значи ви извозите 50 % свог БДП и увозите исто толико. Србија, нажалост има још јако мало учешће извоза у свом БДП и то је један од њених основних проблема. Русија је посебно важна за Србију, јер је то земља са којом Србија има највећи трговински дефицит, зато што је опет Русија главни снабдевач Србије енергентима. То је прича која дуго траје- могућности неких области у Србији, и у прерађивачкој индустрији донекле, али ја бих рекао, пре свега у пољопривреди и прехрамбеној индустрији су оне где би Србија могла много више да уради и да постепено  изједначује ту неравнотежу.

Које су то конкретно гране/ области где би Србија могла више и боље?

Ево ми смо баш радећи на  једном пројекту индустријске политике покушали да идентификујемо неке секторе, нпр у прерађивањкој индустрији који су за Србију важни, не само са становишта извоза у Русију, него и зато что запошљавају и омогућавају извоз и представљају гране где су домаћи и страни инвеститори међусобно добро повезани и где имате компаративне предности. То су прехрамбена индустрија, индустрија саобраћајних средстава, металски комплекс, то је индустрија информативно- комуникационих технологија. Коначно оно што се некад звало фармацеутска индустрија, а данас се зове индустрија здравља, која поред фармацеутске индустрије захвата један шири спектар услуга које нуди та област као что су рецимо и бање и разни облици лечења. То је идентификовано као нешто што би Србија требало у оквиру прерађивачке индустрије да форсира, како би се у тим областима и могла појављивати као озбиљнији понуђач на руском тржишту.

Прокоментаришите, молим Вас, тренутно стање у вези са сарадњом са ММФ. Извештај саме делегације ММФ је релативно уопштен, а интерпретације резултата преговора, од стране представника Владе РС се прилично разликују ид интерпретације привредника. Привредници су скептични и верују да замрзавање аранжмана шаље лош знак потенцијалним инвеститорима. Колико су њихови страхови оправдани?

Пошто сам учествовао у разговорима са ММФ, могу отворено да  кажем, да је ту био један неспоразум, који је после у медијима представљен као фијаско, као крај преговора итд...  Чињеница јесте да је у договорима са ММФ испоштовано све што је требало да буде, али је ту дошло до једног, да тако кажем неусаглашавања, између онога што је стављено у буџет, као што су неке велике гаранције за неке инвестиције јавних предузећа, баш рецимо у области производње гаса или рецимо за наводњавање и за додатно задуживње од неких 300 милиона евра, које обично служе за финансијску помоћ појединим банкама које су се нашле у проблемима, затим за докапитализацију једне наше домаће банке (банке са доминантним домаћим капиталом, као нпр Комерцијална банка). Сад кад се све то сабрало, то није било баш тако мало пара.  Током разговора с ММФ,  председник владе је врло јасно објаснио шта је ушло у буџет, јасно је речено да су то биле цифре које се највероватније неће реализовати у овој 2012. години и да неки пројекти неће стићи на ред до краја ове године. Такође, речено је да је предвиђено више пројеката, а да неки можда и неће бити реализовани јер се не зна који ће заиста ући у оптицај. Наравно, када се књиговодствено погледа у табеле, онда испада да је то јако много,  а у суштини, у пракси се то уопште не би реализовало, тј тај новац није предвиђен за трошење. Дакле и делегација фонда је то апсолутно прихватила као аргумент, али су мишљења да било би добро да се то у парламенту озакони у смислу некаквог ребаланса буџета. Тада смо ми изнели став да за то постоје врло слабе шансе, тј да  уочи самих избора то није реално. Нова влада ће одмах морати да прави ребаланс, не само због ММФ-а, већ и због монетарне политике које ће водити.  Тада је одлучено да се све само „одложи“ и то је глагол који би требало користити, тако и пише у том писму „postpone“. Дакле, одлаже се позитивна ревизија тог арнжмана из предострожности. Србија, значи, никакве паре није ни тражила

Дакле нема разлога за страх?

Нема. Рецимо,  долази једна велика инвестиција, у области прехрамбене индустрије, једна огромна холандска компанија, која откупљује нашег највећег произвођача млека Имлек,  то је  посао од око 400 милиона евра- значи једна велика трансакција.

И зато верујем да ће се тај програм са ММФ, позитивно озваничити после ребаланса буџета. Али важно је разумети цифре- дакле, велике паре су тамо представљене као гаранција које би држава дала уколико јавно предузеће које ће узети кредит, није у стању да то плати из свог прихода. А држава даје кредит управо, да би јавно предузеће добило јефтинији кредит, нпр, за железнице. У нашем закону о јавном дугу, цела та гаранција, која рецимо може да износи милијарде евра улази у јавни дуг. Дакле, кад ви дате гаранције за рецимо гасовод, тај пројекат ће се градити и својом експлоатацијом отплаћивати- држава ту неће ништа да троши ефективно, али на папиру стоји тих 500 милиона и то повећава јавни дуг. Верујем да ће нова влада, као једну од првих мера,  променити закон о јавном дугу, јер међународна пракса каже да у јавни дуг улазе само активиране гаранције, тј онда када држава стварно плати у име јавног предузећа.

Јована Вукотић,