Анкара против курдске аутономије

Чим је највећа прокурдска Партија демократског друштва усвојила декларацију у којој је затражила аутономна права за припаднике свог народа у југоисточној Анадолији, у Анкари је одмах дат знак за узбуну. То је, за многе, био још један доказ да је та странка у тајном дослуху са забрањеном Радничком партијом Курдистана (ПКК) – терористичком и сепаратистичком групом – коју турска армија прогања већ две деценије.

Јавни тужилац Турске Абдурахман Јалчинкаја није губио време: истог тренутка покренуо је правну процедуру за забрањивање највеће курдске странке у земљи, која у Меџлису има 20 посланика. Он се одлучио на тај потез зато што – како каже – Партија демократска друштва извршава наређења доживотно утамниченог лидера ПКК-а Абдулаха Оџалана, шири његову пропаганду и припадницима те групе даје логистичку подршку.

Оптужбе су тешке, не могу бити теже. Оне су пале и у деликатном тренутку, када се армија припрема за упад у северни Ирак где су Оџаланови сепаратисти нашли уточиште и одатле нападају циљеве у Турској. „Акције Партије демократског друштва и изјаве његових чланова су усмерене против независности и целовитости земље и јединства народа”, каже тужилац Јалчинкаја.

ПКК се налази на листи терористичких група у Турској, ЕУ и САД. Уставни суд у Анкари је досад забранио четири прокурдске партије под истом оптужницом – због „сепаратизма и тероризма”. Понекад су ти обрачуни били драматични. Почетком 1994. године група посланика прокурдске партије ДЕХАП ухапшена је у самом парламенту. Они су касније осуђени на вишегодишње казне затвора. Међу њима је била и сада политички активна Лајла Зана, која је после десетогодишње робије добила престижну награду „Андреј Сахаров”. Била је кандидат и за Нобелову награду за мир.

Премијер Тајип Ердоган, који жели да уведе Турску у ЕУ, схватио је да се не може стићи до Брисела са нерешеним „курдским проблемом” у дипломатској торби. Влада је, у међувремену, укинула многе забране, када је реч о употреби курдског језика и културном наслеђу тог народа. Али Курди кажу да је то недовољно, само тек почетак.

Шта су толико згрешили садашњи курдски политичари? Они су се у декларацији заложили за децентрализацију власти и избор регионалних скупштина које би одлучивале о јавним услугама, образовању, културним активностима и развоју локалне привреде. Курди траже да у Турској коначно добију статус националне мањине, пошто имају свој језик, културу и историју. Од 75 милиона становника, петина су припадници тог народа.

Када су летос припадници ПКК-а извели неколико крвавих напада на припаднике снага безбедности, прокурдска Партија демократског друштва се нашла на удару екстремних националиста. Забележено је неколико напада на просторије те странке, пошто се отворено сумња да она подржава и помаже курдске герилце. Демантији који су уследили нису јој много помогли. Температура се дигла до усијања оног часа када је затражена аутономија за припаднике тог народа.

Главни тужилац сада предлаже Уставном суду да стави катанац на капије те странке. На „црној листи” нашао се 221 њен члан, који, како се тражи, неће моћи да се баве политиком у следећих пет година. Међу њима су шеф партије Нуретин Демирташ, Лејла Зана, Осман Бајдемир (градоначелник Дијарбакира, највећег града на југоистоку земље), осам посланика.

„Турска се претворила у гробље политичких партија. Народ је тај који формира странке; народ је тај који их и забрањује. Ово је тужна ситуација за турску демократију”, узвраћају у прокурдској Партији демократског друштва, у којој, иако пресуда још није изречена, као да су се већ помирили са судбином.