Оптужени: Никола Саркози

У Француској су у јеку председнички избори. Николи Саркозију се упућују оптубе са свих страна, али се он упорно бори и нема намеру да се преда. Штавише, према испитивањима јавног мњења Саркозијев рејтинг је по први пут од почетка председничке кампање у Француској надмашио онај његовог политичког ривала Франсоаа Оланда: док је први освојио 28,5%, други има 27%.

Али постоје подаци који за актуелног председника нису баш повољни и који су Саркоа, како га Французи зову, сигурно коштали живаца. Постала је широко позната прича о незаконитом трансферу новца на рачуне фиктивних фирми у иностранству у име интереса странке RPR (Удружење за подршку републици - фр. Rassemblement pour la République, RPR), која је 90-их била на власти. RPR-ов протеже била је влада на челу са премијером и наравно министром финансија који је тада био Никола Саркози. Узгред речено, изгледа да су средства стизала од тајне трговине оружјем.

Ову радну верзију је проверио озбиљан новинар са великим стажем, главни уредник најугледнијег недељникаLeNouvelObservateur Серж Рафи. Он је такође један од познатих стручњака за изборне технологије, између осталог је у последње време објавио биографије обојице кандидата, тј. Саркозија и Оланда. Током свог опасног истраживања Рафи је интервјуисао главног оптуженог, Жан-Марија Боавена који се тренутно крије. Боавен је покушао да уцењује Саркозија тражећи у замену за ћутање неколико милиона евра, након чега је његов стан унеређен, рачунар проваљен, а његов власник се крије и страхује за свој живот. Жан-Мари Боавен је радио у једној од компанја које су 1994. у Белгији основало Министарство финансија Француске. Такође је регистровао фиктивну фирму Хајне преко које је наводно уплаћиван мито клијентима француске владе. Ради се о томе да се током тајне трговине оружјем један део новца који је стизао на рачуне фирми посредница а после, према верзији истраге, ишао у џеп владајуће странке, враћао наручиоцима. Наводно, када тај део једном није стигао, испоручиоци су организовали одмазду – терористички напад у Карачију где је погинуло 14 особа, од којих је 11 имало француско држављанство. Компанија Хајне је после регистрована под другим назвом, Текномар, а новац је и даље стизао у потоцима тајним финансијским цевоводом. Операција је трајала око 10 година.

Успели смо да контактирамо главног уредника Le Nouvel Observateur Сержа Рафија и замолили га да коментарише своје истраживање. Ево шта је испричао.

За разумевање овог француско-француског предмета потребно је да се врати на почетак 90-их, када су се Французи по први пут поделили на 2 табора – присталица Едуарда Баладура и Жака Ширака. Током свих тих година и један и други клан је био спреман на све да би дошао до власти. Управо је тада одиграна битка за управљање апаратом владајуће партије RPR. Баладуријанци су изгубили. Дакле, Жак Ширак, Баладуров тим је остао без средстава. Онда је требало пронаћи новац у име политике, а ту нема алтернатива: морали су да искористе уговоре о испорукама наоружања, што је по дефиницији најмање транспарентна врста међународног бизниса јер аутоматски потпада под ознаку „поверљиво“, а то је управо оно што држава користи за свакакве активности.

Управо је тада Никола Саркози, који је био на челу Министарства за буџет (финансије – А.А.) морао да прибегне трговини оружјем у складу са уговорима између Француске Републике и неких земаља као што су Саудијска Арабија, Пакистан, итд. Дакле, уговоре је наравно одобрило службено лице, Министар који се бавио реализацијом финансијске схеме преко регистрације фирме луксембуршког права Хајне која је дистрибуисала посредничка средства, а према верзији француске истраге и мито наручиоцима који се преко офшор компанија и фиктивних ависоа враћао на рачуне француских политичких партија и појединих јавних личности. У том тренутку случај Карачи је овај корупцијски механизам 90-их учинио јавним.

Што се тиче још једне приче која за Николу Саркозија није повољна, оне о могућем финансирању његове председничке кампање из 2007. о трошку пуковника Гадафија, Председник је уместо одговара на питање новинарке Лоранс Ферари вербално напао саговорницу и затражио доказе, тачније копије трансфера новца. Такође је рекао да се не може веровати сину диктатора коме су руке крваве.

Мислим да с таквим питањима треба бити опрезан. На пример, ја више волим да говорим о томе што поуздано знам... Овај случај, досије Зијада Такедина, либанског посредника који је учествовао у тајном, незаконитом финансирању кампање Николе Саркозија, захтева велику опрезност, јер, колико је мени познато, ту не постоје никакви докази. У фасцикли која садржи кривични предмет налазе се изјаве само једне, и то доста сумњиве индивидуе која је имала споредну улогу. Управо је тај човек обелоданио тајну француско-либијску операцију. Ја, кад нешто не знам засигурно, отворено кажем: не знам јер нисам упознат са околностима тог случаја да бих тврдио да је постојало такво финансирање.

Пошто не желимо да износимо вредносне оцене, рећи ћемо следеће: док је био министар финансија, актуелни Председник није био самостални играч. Наравно да је имао подршку надређених лица, али изгледа да су средства ипак стизала по наруџбини владајуће странке. Како је један министар финансија могао да избегне извршавање налог свог надређеног, премијера, па и партијску дисциплину? Дакле, ова прича, ма колико је њена позадина одбојна, највероватније не спада у приватно-кривичне, већ у оне политичке. Што је битно ако се на пример упореди понашање председника-кандидата и потпуно приватни кривични предмет социјалисте Доминика Строс-Кана, који је или сведок или оптужени у предмету о подвођењу и испорукама дроге.