У Ружину кућу долазе гости из целог света

Ружа Ивановић, домаћица из  села Кремана,  познатог широм Србије по мистици Тарабића пророчанства, ова два- три зимска месеца може мало да се одмори, а са првим знацима пролећа биће опет дан и ноћ на ногама, али са осмехом на лицу, и са пуно љубави према својим гостима. Иако је жена са села, зна како да угоди и Енглезима, и Французима, Шпанцима, Италијанима, Индусима.... Све су то  последњих четири године били њени гости. Ружа се врло успешно бави сесоским туризмом, и од других у истом послу, разликује се по томе што гостима поклања душу:

“Овог лета  имала сам више страних,  него домаћих гостију, допутовали су из Мадјарске, Швајцарске, Немачке, био је један брачни пар из Бордоа, из Милана, били су студенти из Енглеске, из Африке. Прошле године  похађала сам  неколико семинара, а раније сам обилазила све туристичке манифестације широм  бивше Југославије, читала туристичке брошуре, и како сада то кажу, сама сам се едуковала. Моје име је у свим српским туристичким водичима, и по бројним признањима која сам за кратко време добила  бавећи се сеоским туризмом, може се рећи, да знам да радим овај посао.

Ружа је летос  имала 376 ноћења  са пуним пансионима. Издаје 8 лежајева. Собе су потпуно у етно-стилу, велики кревети  пресвучени  везеном постељином, “пуни вез” који је сама радила, на поду су ћилими, завесе “нецоване”, и на сваком месту у собама је ручни рад. Посебна атракција је дрвена кућа која је трокреветни апартман. То је стара породична кућа коју је Ружа реновирала. Планира да преуреди још две такве кућице, али каже нема довољно средстава, и очекује неку донацију. Двориште је пуно цвећа, а страни гости су летос највише времена проводили у углу дворишта, у хладу испод великог ораха.

И странце  угостим по српском обичају

Унутрасњост старе куце“Брзо сам схватила да је гостима поред удобног и атрактивног смештаја, важна здрава храна и љубазност домаћина. Када ми додје гост, није важно да ли је из Србије, или је странац, по нашем српком обичају, послужим га  медом, или му изнесем слатко од  вишања, купина, које сам ја кувала. Свако јутро почиње тим послужењем, а што се тиче хране, спремам пите са сиром, бундевом, зељем, копривом, печуркама. На столу је и сир, кајмак, пецива, домаћи јогурт,  кувам и печем у земљаним посудама  слатки  купус са јагњетином, подварак, пасуљ пребранац са шницлама. Ту су још супе, чорбе… Ја се са  гостима сваки дан договарам шта да им спремим. Приметила сам да Енглези не воле много јаку храну, обично траже слатки доручак, воле да једу џем који ја  спремам од јагода и малина. Оно што сам видела јесте да страни гости остану зачудјени када ја   поставим сто. Гледају колико је то хране, почну да једу, а после се само хватају за стомак,  преједено говоре ух… ух! Видела сам да многи старнци никада нису ни видели, ни пробали кајмак, ја га сваки дан износим на сто. Сада знам, Шпанци, Енглези, Немци  воле да им са месом спремим пиринач. Што се тиче пића, сви воле да пију нашу ракију. Ми овде имамо добру домаћу ракију. Гледам Енглезе, једу прво мед, па онда пију ракију, знам да могу брзо да се напију, али шта ћу им. У проспектима српске туристичке организације  пише шта се све може јести у мом домаћинству, они те папире увек показују и кажу ми, то, то нам спреми. Имала сам госта Индускињу, рекала је да је вегетаријанац, и ја сам спремала само биљну храну.”

Кроз Кремна , па до Кустурице

Прича ми Ружа како  је њени  гости зову ових дана, желе да  зимски одмор проведу у њеној кући, али она нема у свим собама грејање, па је то за сада немогуће:
“Има интереса за  зимски туризам, јер зна се село Кремна је у подножју Таре и Мокре Горе, а сви који иду код Кустурице, пордју кроз Кремна, ове зиме ће њих доста ићи јер је Кустурица направио скијалиште, жичару.”

Највећи проблем у послу Ружи Ивановић је непознавање енглеског и осталих светским језика. Због тога је набавила речнике, и некако успева да  комуницира са својим  гостима.

Ружина књига утисака

“Летос су овде  у исто време били  једна Немица и три Енглеза. Звали су ме телефоном из Београда, ја их ништа нисам размела, сам само вукала хало, молим….и онда су  они отишли у туристичку организацију, и нашли преводиоца. Када су стигли, морала сам да позовем једног нашег  комшију који је радио у дипломатији, да ми преведе. Сви смо се  много смејали  када су они извадли своје речнике, а ја своје…”

Ружа има књигу утисака, прелиставам је, на свим језицима исписане су  импресије  о боравку у село креманског пророчанства. Карактеристично, сви гости записују, како им је  највећи утисак тај који је оставила неуморна Ружа својом душом. Издавајамо неколико утисака: “Данас је 20. јул 2007.  године. Госпођо, едуковани сте за посао који радите, браво, гостипримство и срдачност нисте могли да научите, ви сте једноставно такви по природи, ваше су руке бисери, чувајте их да што дуже трају за срећу гостију који долазе….” написао је гост из Швајцарске, а једна Немица је овако по поласку из Кремана  забележила: ”Лепоту ове чудесне придоре надмашила је лепота Ваше душе, не постоје речи којима се може опосати што сте нам пружили у свом дому,  овде смо одморили главу, душу и тело.Ваш осмех и поглед плене…” А двоје младих из Африке који путују светом  у Ружину књигу утисака написали су овако: ”Провели смо незаборавни викенд осећајући се као код своје куће.Гостопримство господје Руже може се мерити само са родитељском љубављу према деци.”

Испричала ми је Ружа и следеће:
“Звала ме је жена  из Београда, рекла да је инвалид, али се креће, али када је стигла, а допратли су је њени из фамилије, сазнала сам да 6 година није изашла из колица, милтиплекс склероза. Било ми је тешко, сазнала сам, била је некада спортиста, факултетски образована. Другим гостима је мало било непријатно у почетку. Ја сам била упорна да она стане на траву, да изадје из колица, дошла је са мајком, плакала је, грлила  траву. У једном тренутку она је пружила ногу поред колица, додирнула земљу, траву, цвеће. Сви смо се радовали, а онда је она обукла свечано одело, ја и њена мајка заједно смо је очешљале, нашминкале. Та жена је била срећна. И ја са њом. Остала је 18 дана код мене.

Млади Енглези  и српско пиће

Иако је доста странаца прошло корз њену кућу, Ружа је запамтила скоро сва имена својих гостију. Радо се сећа Италијана Флавија из Милана:

“Он је одмах по доласку појео пола пржуље пасуља пребранца и рекао је, нигде такав пасуљ никада није јео. Његова жена се само смејала како и колико једе пасуља  који сам ја спермала. Остао ми је у сећању и догадјај са три млада Енглеза, студента.  Једно вече кренули су са мојим братанцем  ту у други део села где је он отварао нови  кафић. Све је тамо било то вече бесплатно, певало, се и пило, и њих тројица се богами добро напију. После ми братанац причао, певали су , и веселили се. Сутрадан су мало онако мамурни устали и причали како су се много лепо провели, како то нигде у свету нема бесплатно да се пије, толика ширина. И ја онда њих питам  зашто Енглези не воле Србе, а они у глас одговарају, не не, није то тачно, обични људи не мисле тако. Оно што моји гости странци  не могу да схвате, јесте то како ми идемо код комшија, како се дружимо, мој син наше госте води по целом селу, код наших рођака, на кафу, колаче, на ракију. Ти странци су просто фасцинирани  како су их овде Креманци примали, како наш народ зна да буде  гостољубив. Моји гости су се зачудили да нико нећи дирати њихова кола, оставе их ту поред пута, у дну дворишта, или у дворишту до нас, просто не верују да ми у селу ни куће не закључавамо када кренемо у комшилук, у продавницу”.

Каже Ружа, иако по годинама старости и  радном стажу могла би већ бити у пензији, има доста воље, и жеље да ради. Није се уморила ни летос када је у кући имала по 20 гостију, и када је сама морала да им спреми три оброка, да им очисти, да се дружи са њима.  Наравно, поред љубави за овај посао, Ружа  зна да има и перспективу. Кремна је село са нетакнутом природом, село близу Златибира и Таре, ту је и Шарганска осмица, наравно,од овог посла се заради. Дневни пансион код Руже  гости плаћају 1300 динара.

На крају питамо Ружу која је родјена у овом селу, верује ли она у Креманско пророчанство:

“Па ја као и сви Креманци знам пуно о овом поророчанству, знам ту фамилију Тарабића, потомак. Јово је још жив, па нешто се и остварило од пророчанства. Ето, например, Шарганска осмица, па телефони… Важно је веровати у нешто, и некога. Ја верујем, у себе. Да није тако, не бих видите, изградила све ово, упустила се у овај посао…. Ја у овој кући живим сама, син и снаха су своја пордица, одвојени од мене. Помогну они, али  све проблеме решим сама…”

Да је то све тако, уверила сам се и ја, истог дана када сам посетила Ружу, имала је госте из Босне, групу од 30 туристичких радника, који су дошли из Тузле, Горажда, Фоче, Сарајева, да би чули шта је предуслов успешног бављења сеоским туризмом. Домаћински угошћени код Руже, схватили су: као прво великом душом ћеш задржати госте.