Благо теби Србијо
Србија је на путу ка Европи стигла коначно до парафа који јој обећава “светлу будућност”. О сутрашњици, лепшој него у бајкама, путовањима без виза и пасоша, меду и млеку у Србији, будућој Земљи Дембелији, егзалтирано ускличу министри, посланици и све малобројније присталице неких владајућих странака. А и како се не би радовали када смо, ево, пред вратима Европе, у друштву земаља где печене шеве падају с неба. Тако, и отприлике у том стилу, потпредседник Божидар Ђелић, министар финансија Мирко Цветковић и група њихових сарадника, клицаху у Кнез Михаиловој улици пред “озареним” лицима грађана, који ће, колико сутра, бити лишени свих финансијских и других проблема који их годинама прогањају.
Многи грађани, међутим, које годинама неумољиво мучи немаштина, сиромаштво, глад, празна и лажна обећања, не шетају Кнез Михаиловом улицом већ се из дана у дана окупљају испред зграде Владе у Немањиној улици, где моле, дворе, па и прете блокадама улица и путева, не би ли им држава врати неоправдано закинуто, повећала плате од којих се због свакодневних поскупљења једва, или никако, саставља крај с крајем… Данима, на пример, дрежде испред зграде Владе Србије људи који су на позив државе крварили на Косову 1999. године. С правом ти људи траже да им се исплате неисплаћене дневнице. Данима преговарају са чиновницама одговарајућих министрарстава, од којих осим обећања у стилу “не липши магарче…” не добише ништа до данашњих дана.
Масовно се ових дана испред зграде у Немањиној улици окупљају службеници судских, просветних, здравствених и других установа којима је “догорело до ноката”, јер нису у стању да, осим “корице насушног хлеба”, обезбеде деци намирнице неопходне за голо преживљавање. Отворено, пред камерама, људи говоре да им деца гладују, да платама од првог до првог нису у стању да обезбеде ни минимум потреба за животну репродукцију. И тако из дана у дан, из недеље у недељу, из месеца у месец, дефилују испред зграде Владе Републике Србије људи који, ако овакво стање потраје, а сви су изгледи да хоће, неће бити у прилици да дочекају “светлу будућност” коју нам гарантује параф на Споразуму о асоцијацији и стабилизацији са Европском унијом (ЕУ).
За разлику од грађана којима је обећана лепа будућност исто што и “шарена лажа”, потпредседника владе Божидара Ђелића не напушта оптимизам када је боље сутра у питању. Он, опет егзалтирано, тврди и обећава, да ће парафирани Споразум бити потписан најкасније до краја јануара 2008. године, а неће се дуго чекати и дан када ће Србија постати придружени члан Европске уније. Колико ће времена протећу до коначног пријема, међутим, мудро се ћути јер ту постоји једно велико “али” од којег зависи не само пријем, већ се у питање доводи и придружено чланство. А то “али” зове се генерал Ратко Младић, односно сарадња са Хашким трибуналом. Мада Европа то децидирано тврди, потпредседника Ђелића не напушта оптимизам, јер самоуврено тврди да сарадња са Хагом није највећа препрека за потписивање Споразума. Испусти, међутим, да именује највећу препреку, наглашавајући да је, ипак, сарадња са Трибуналом неопходан услов са потписивање споразума са ЕУ. Додаде, уз то, да услов у вези са Хашким трибуналом неће нестати све док генерал Младић не буде изручен том суду. Изгледа да ни господину потпредседнику није најјасније како стоје ствари са евентуалним уласком Србије у Европу. Јер, једном приликом тврди да сарадња са Хагом није примарна, да би непосредно после тога потврдио да је изручења Младића услов свих услова за истицање наше кандидатуре за пријем у ЕУ. Оправдано се , с тим у вези, поставља питање шта ће бити ако се не открије скровиште Ратка Младића и изостане његовои изручење Хашком трибуналу, што иначе искрено прижељкује већина српског народа. Хоће ли нас Европа у том случају изопштити из припадности старом континенту и бацити у наручје пријатељским земљама Истока? Мало је вероватна таква претпоставка, посебно што нам сада и Европа, посредством Олија Рена – једног од својих чиновника, упућује комплименте за наводне напретке у раду на испуњењу захтева који се односе на примену Споразума о стабилизацији и придруживању. Откуд ођедном толика промена у оцени Олија Рена који се, колико до јуче, ружно изражавао о Србима и српском народу?
Вратимо се, међутим, причи о “лепшој сутрашњици”. Српски властодршци, наиме, веома често разним паролама и флоскулама настоје да људе убеде како ће ускоро из продавница излазити са препуном “потрошачком корпом”. Потребно је само још мало стрпљења. А то стрпљење траје ево више од седам година. Нико, међутим, више не верује у такве приче, јер је евидентна чињеница да са данашњим стањем животног стандарда већине Срба, није могуће прекрити ни дно те “корпе”. Немогуће је јер су у Србији најмања примања у региону, уз најскупље животне намирнице. Хлеб, млеко и млечни производи, шећер, уље и друге животне намирнице, скупље су данас у Србији него у другим земљама, а примања вишеструко мања. Раст цена у наредној години наговештава чак и гувернер Народне банке Србије (НБС) Радомир Јелашић који упозорава да ће бити тешко сачувати стабилност цена у 2008. години, јер Влада Србије намерава да одступи од усвојеног Меморандума о буџету и економској и фискалној политици. Јелашић поред тога тврди да Влада Србије није уважила препоруке Међународног монетарног фонда о препоруци за очување макростабилности. Интересантно је, при томе, да Божидар Ђелић и Мирко Цветковић не демантују садржај његове изјаве, али му оштро замерају што се, с тим у вези, не обраћа директно Влади, већ за то користи медије. Упозоравају га, такође, да је задатак НБС да подржава политику Владе. Очигледно је, међутим, да је Јелашић овог пута, за разлику од времена када се одлучивало о његовом поновном избору, био далеко благонаклонији према ставовима и одлукама Владе. Није јасно у овом тренутку да ли се ради о личном ставу Радована Јелашића, или иза тога можда стоје његови политички истомишљеници из странке којој он, како је у више наврата истицао, “не припада”.
Потпредседник Ђелић се ових дана суочио и са пребацивањима која му се упућују због наводне подршке монополском положају “Делте” - трговинском гиганту Србије. Пребацивања долазе из Савета за борбу против корупције на чијем се челу налази госпођа Верица Бараћ. За монополистички положај оптужују се произвођачке и трговинске организације које су, у ствари, узрочници високих цена основних животних намирница у Србији. Потврда постојања монополистичког положаја манифестује се и кроз најављивање нових, виших, цена хлеба, млека и млечних производа. А да монополисти чврсто држе цене у својим рукама, поткрепљује се и чињеницом да су српски пољопривредни производи и прерађевине, најскупљи управо у Србији. Јер, млеко, млечни производи, месо и месне прерађевије, шећер, уље, воће и поврће – произведени у Србији, знатно су јевтинији у суседним и другим земљама Европе него на домаћем тржишту.
Пребацвивања да подржава монополисте, Божидар Ђелић оспорава наводом да у свему подржава напоре Савета за борбу против корупције , јер је, како рече, својевремено лично био иницијатор формирања тог тела. “Нико”, закључује он, “није изнад закона, ни ја, ни председник Републике, ни председник Владе, ни било који члан Савета за борбу против корупције…” Хајде да му верујемо, али, имајући у виду оно што грађани мисле и говоре, остаје нам само да кажемо: “Благо теби Србијо!”.
- Извор
- Корени
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Руске снаге извршиле су серију удара на објекте енергетске инфраструктуре на територији Украјине. Погодци су забележени у Ивано-Франковској, Харковској, Полтавској, Дњепропетровској области и на окупираном делу ДНР, где су...
У Донском региону одржан је први гастро фестивал „Од Дона до Саве“, који је постао не само кулинарски, већ и културни догађај. Фестивал има за циљ да кроз националну...
Пробој у лечењу смртоносне болести ближи се крају, изјавио је директор истраживачког института Гамалеја
Систем управљања биолошким ризицима Вашингтона у другим земљама тестиран је у Украјини и Грузији, саопштила је руска војска.
Остале новости из рубрике »