Русија пре свега води рачуна о својим проблемима

„Не можемо да допустимо да у међународним односима завлада закон џунгле. Могуће тешке последице таквог стања унапред су видљиве“, изјавио је пре неки дан на Правном факултету у Београду гост из Русије Александар Јурјевич Борисов, ванредни и опуномоћени министар, председавајући групе експерата Савета Европе за слободу изражавања у временима криза и професор Московског државног института за међународне односе. На скупу међународних правних експерата чији је учесник био, господин Борисов је поднео излагање под називом: „Косово и Метохија, криза међународног легитимитета“.

Господине Борисов, утисак је да се између Русије и САД, а поводом будућности Косова и Метохије, води прави тихи рат?

Када су угрожени принципи међународног права или резолуција коју је изгласао Савет безбедности Уједињених нација, као и принципи опште легитимности у међународним односима, неминовно долази до размимоилажења, како у различитим оценама тако и у појединачним приступима одређеној ситуацији.

Руски мотиви су јасни: ми сматрамо да је свака измена државних граница питање које се не може решавати без вођења рачуна о ставовима УН, али и ставова државе на коју се односи промена статуса кво. Било каква дејства, једнострана и нелегитимна, не могу бити ни дуговечна ни стабилна. Управо стога Русија настоји да се концентрише на то да све остане у правним оквирима. У питању су принципи, и ми не инсистирамо на њиховом одржању зарад неке историјске или верске блискости са словенским народом на Балкану, него зато што не можемо да дозволимо распад међународноправног система.

Чак је и „хладни рат“ имао јасан међународноправни оквир – статут УН, много других међународних споразума, попут Хелсиншког, статут ОЕБС-а... ту је био и кључни договор о разоружању као и широки круг договора о контроли нуклеарног наоружања. Управо захваљујући томе свет је током педесет година успевао да избегне велике сукобе.

Слика се, међутим, мења...

Данас се стари систем међународног права губи, а нови се не гради. У америчкој литератури наћи ћете тезу – „прагматизам изнад принципа“. А под прагматизмом се подразумева политичка целисходност. Укратко: оно што ми се данас чини политички привлачним, то ћу и да урадим. А у основи таквог размишљања не стоји право него – сила. Дакле, не сила права, него право силе. Оно што Американци зову: „might is right” (Ако сам моћан, онда сам и у праву).

Ипак, према догађајима у међународној арени многи се у последње време односе веома критички. Ниједно кршење међународног права до сада није се добро завршило. Оно што је почело нелегитимно, као једнострано деловање НАТО-а, без одобрења СБ УН, 1999, продужава се настојањима да се испод тог чина подведе легитимна црта. Убеђују су нас чак да је и стабилност апстрактна, да постоје добра и лоша стабилност и да би горе поменуто решавање проблема требало да постане норма у међународним односима.

Какве би могле бити последице?

Бојим се да би могло да наступи царство хаоса. Осим регионалних конфликата све више се јављају и веома озбиљне ситуације са процесом разоружања. САД су иступиле из више договора који регулишу проблем разоружања и Русија као да на том путу остаје једини путник.

Шта нуди договор какав су имале две Немачке 1972?

Постојале су две Немачке, два Вијетнама, постоје две Кореје... Али Немачка је сада јединствена, Вијетнам такође... радило се само о прелазном решењу. Суштинско питање је колико ефикасно може бити постојање две албанске државе, тачније, колико ће, евентуална, нова држава (Косово) бити посвећена сама себи. Да ли ће се њене власти бавити животним проблемима сопствених грађана или ће почети причу о томе да постоје Албанци и у Македонији, у Црној Гори и, што је најважније, на југу Србије... У том случају цео проблем добија димензије – бесконачности.

Ту и долазимо до главног неслагања између Русије и САД, а то је питање преседана. Русија догађаје на локалном плану посматра у глобалним оквирима. Истовремено, САД и неке земље ЕУ сматрају да, када је реч о Косову, универзалности нема, да је то искључиво локални проблем, и да се, у принципу, не може говорити о томе да би Косово могло да постане преседан. То је просто запањујуће. Па англосаксонско право је, којим се воде Американци, за разлику од континенталног, и засновано на преседанима. Англосаксонско право није кодификовано као континентално, оно функционише на основу одлука из судске праксе. И управо у оквиру таквог става, признаје се данас право на самобитност Албанаца, другим речима, ствара се, признали ми то или не, преседан.

Ми у Русији водимо рачуна, пре свега, о својим проблемима. На постсовјетском пространству такође је много оних који би да прогласе независност. Како ће они реаговати на једнострано косовско решење. Рећи ће: па и ми то можемо да урадимо.