Техеран - 2012: путовање и повратак

Иран, његова унутрашња и спољнополитичка ситуација данас не силази с првих страна различитих руских и иностраних медија. 2. марта у земљи су одржани парламентарни избори, који су изазвали масу дискусија у међународној заједници. Било је много претпоставки о томе како и на шта може утицати садашња изборна кампања. Дописник „Гласа Русије“ Милена Фаустова била је у краткој посети Техерану и сазнала је шта Иранци мисле о изборима и како се странац осећа у овој исламској републици.

Упознавање с Ираном почело је од посете амбасаде ове републике у Москви. Без обзира на то што су молба за путовање и документа за визу били предати месец дана пре путовања, дозвола за посету овој земљи у иранском конзулату је успешно добијена тек дан пред полетање. У самој амбасади ИРИ ово су објаснили једноставно: министарство културе Ирана – „Ершад“, које одлучује да ли да се изда или не виза за рад, само одређује рок боравка странца у земљи.

О иранском дрес-коду за жене сам доста тога чула и раније. За сваки случај још једном су ме упозорили да су марама на глави и потпуно покривене руке и ноге – обавезни. Узгред речено, на московском аеродрому Шереметјево, одакле полеће ноћни лет за Техеран жене обучене по иранским законима могле су се пребројати на прсте једне руке. Углавном су чак и жене пореклом из Ирана на руској територији биле не само без марама, већ и у прилично отвореној одећи за муслиманке. Њихов чудесан преображај у пристојне грађанке републике догодио се већ у самом авиону након слетања на техерански аеродром.

На први поглед, ништа посебно чудно није се дешавало на техеранском аеродрому. Пасошка контрола, као и у другим земљама, поделила је путнике у доласку на Иранце, држављане других земаља и дипломате. Цариник је на језику фарси попунио неки папир, написавши на њему моје податке из пасоша и адресу хотела, ударио је печат да сам прешла границу и пустио ме је да идем куда и сви. Необично је било само једно – скоро да сам била једина жена без пратње. Све остале даме су на овај или онај начин биле с неким или уз некога. Уосталом, у три сата после поноћи ова чињеница ме није занимала. Дошавши таксијем до хотела утонула сам у дубок сан, имајући слабу представу о томе шта ме очекује следећа два дана.

ДАН ПРВИ. ШАДИ

Звоњава хотелског телефона прекинула је сањиву тишину собе. Сат на зиду је показивао око 8.30 по техеранском времену. У Москви је то око 9 сати ујутру. „Милена? Зовем се Шади. Ја сам ваш прводилац,“ – зачуо се у слушалици пријатан женски глас. „За сат времена треба да дођете у Ершад како бисте добили званичну акредитацију земље за рад у Ирану. Тамо ћемо се наћи.“ Ставивши мараму на главу, коју сам имала право да скинем тек кад останем сама у хотелској соби и огрнувши се у пончо тако да ми се не виде ни руке, ни ноге, упутила сам се у Ершад. Без обзира на то што је био нерадни дан – парламентарни избори су одржани у петак, врата министарства културе су била отворена. На првом спрату је било врло живо. Неколико жена у хиџабама – специјалним марамама које покривају главу, и чадрама – својеврсним покривалима која скривају фигуру од главе до пете, узели су мој пасош и дали ми да попуним неколико формулара на енглеском, да напишем које образовање поседујем, да наведем своју московску адресу и телефон који ћу користити у Техерану. Сва акредитација уз обавезну фотографију с марамом на глави, трајала је око два сата.

Шади се појавила негде на половини ове процедуре. Млада и активна одмах је почела да ме бомбардује различитим питањима на условно-руском језику: ко сам, одакле сам, за кога радим, за кога планирам да гласам на председничким изборима у Москви. Нешто касније колеге из украјинске штампе које сам случајно срела у граду, објасниле су ми да Шади није просто преводилац, којег ми је љубазно обезбедила иранска страна, већ радник службе безбедности ове земље. Њен задатак није био само да ме прати и да ми помаже с преводом, већ и да прати шта питам и фотографишем, о чему разговарам с колегама. Сваки страни новинар је обавезно имао своју „Шади“. Притом су мушкарци имали сараднике мушког пола, а жене – женског. И заиста, моја пратиља је врло будно пратила шта фотографишем, која питања желим да поставим у интервјуу, више пута се распитивала шта и како намеравам да пренесем о иранским изборима Москви. Сумњам чак и у то да је кориговала моја питања, која сам ипак успела да поставим на улицама града. Разговори о опозицији и будућности Ирана после изборне кампање овде нису баш добро дошли. А сви саговорници с којима сам чудом успела да поразговарам, као један су изражавали јединствену позицију партије-фаворита Ирана – „за јачање духовне власти уземљи и прокламовање исламских вредности у друштву и свету.“ На питања о могућем рату с САД и Израелом одговарају нерадо и претежно патриотским паролама: „нећемо дозволити“, „нећемо допустити“, „згазићемо их“, а о санкцијама Запада – с подсмехом: кажу, ми смо им потребнији него они нама. Притом се свуда у граду могу видети велики транспаренти преко улице на којима је, како ми је Шади превела, арапским китњастим словима написано упозорење о неминовном рату који се надвија над целим иранским народом. У позадини, западна реклама сатова и аутомобила која такође још увек улепшава градске улице, изгледа више него скромно, па чак и неугледно.

Тек увече сам уз помоћ лукавства успела да се ослободим Шади која ми је више сметала него што ми је помагала, јер је њено знање језика било на минималном нивоу и као преводилац је била врло слаба, а све молбе за организовање интервјуа доживљавала је с мученичким изразом лица. Уосталом, то уопште не значи да је иранска служба безбедности престала да ме прати. Следећег јутра ми је Шади с невиним осмехом јасно и на прихватљивом руском језику ставила до знања да је одлично упозната с ким и како сам провела вечерње сате. Потпуно неочекивано је било и то што наметнуте услуге пратње и наводну помоћ у превођењу иранска страна наплаћује од станаца. У мом случају „услуге“ Шади су коштале 200 долара на дан. На ову цену ме нико није упозорио ни у Москви, ни у Техерану. Просто су ме обавестили о тој чињеници, која је била тим пре незгодна ако се има у виду да је мој пасош био код Шади и да ми је враћен тек кад сам по рачуну платила 400 долара за два дана. У америчкој валути. Узгред речено, чим је агенција NNC за коју Шади ради и преко које министарство за Културу издаје званичну акредитацију страним новинарима добило новац, моја пратиља ме је, позвавши се на масу посла, напустила. Било је јутро другог дана мог боравка у Техерану. Није прошао чак ни дан од тренутка кад сам се упознала с Шади. Међутим, нисам могла да не дам новац који је од мене тражен, иако ме је све то на одређени начин шокирало.

ДАН ДРУГИ. ГРАД

Након што ме је Шади журно напустила оставивши ме саму негде у предграђу Техерана није ми преостало ништа друго до да покушам да пронађем сународнике. Телефонирање представницима руског конзулата није ми дало скоро ништа – у Ирану је био нерадни дан, амбасада РФ у републици је била затворена. С мојим познаницима – бившим грађанима Русије у Техерану такође нисам имала среће. Један од њих је лежао у болници, друга је телефоном рекла да и сама има превише проблема и предложила ми је да је поново назовем за недељу дана. Руски православни храм – традиционално место сусрета Иранаца који говоре руски, био је затворен. Преостали избор је био мали – да просто шетам градом. Скоро без новца, јер сам последњим платила услуге Шади, без језика, без карте. Ипак, у погледу безбедности сам се осећала прилично сигурно.

Без обзира на то што сам била без пратње на улицама Техерана на мене апсолутно нико није обраћао пажњу. Уосталом, у оном обличју у којем жене тамо стално иду, прилично је тешко угледати лепоту. Могла сам да идем куда хоћу и да радим шта хоћу. Истина, уколико то не крши норме и законе земље. Два пута су ми прилазили људи у војничкој униформи и проверавали мој фотоапарат. Објашњавајући да се овде недалеко налази неки војни објекат, пажљиво су проучили фотографије које сам снимила. Неколико су затражили да обришем. На једнима су били ирански полицајци у крупном плану, на другима – антиамеричке пароле и графити. Истина, ове друге сам после успела тајно да снимим поново.

Пошто нисам имала шта да радим сишла сам у техерански метро. Релативно је мали у поређењу с московским, изгледа прилично модерно, премда и монотоно. Има само три линије с око двадесет станица на свакој. Никакве архитектонске раскоши на станицама, све личе једна на другу. Маркица кошта око један долар. Вагони изгледају баш као на Западу. Међутим, човек не може да ускочи у било који од њих ако жури. Сви су они условно подељени на мушке, мешовите и само за жене. Узгред речено, у надземном јавном превозу постоји иста таква подела. На пример, жене морају да се возе у задњем делу аутобуса док се мушкарци возе само напред. Дамски вагони у метроу налазе се на почетку и на крају воза и заузимају отприлике једну трећину композиције. Средина композиције је у потпуности намењена мушком становништву и оним ретким госпођицама које су у метро сишле у мушкој пратњи. Пошто сам била сама кренула сам према вагонима с упечатљивим натписом на фарсију и на енглеском “women only”.

Број жена у вагону ме је запањио. Осим тога што су сва седишта била заузета, даме су прилично збијено стајале, седеле, па чак и лежале на поду. Између њих кроз вагон су се пробијале трговкиње с разним ситницама – од сунђера за прање судова до нотеса и оловака. Угледавши мој фотоапарат жене су на све могуће начине почеле да вичу и приморале су ме да га сакријем у руксак, а затим су захтевале од мене да покажем сва могућа документа: пасош, акредитацију, писану дозволу за новинарски рад у њиховој земљи. Зачудило ме је и то што су се на многим лицима могле видети широке траке фластера. Како су ми касније објаснили, Иранке јако воле пластичне операције – да исправљају носеве и усавршавају оне црте лица које нису идеалне. Притом је општа атмосфера била врло тешка. Многе даме су осим традиционалних хиџаба и чадри лица покривале медицинским маскама. Неке су више волеле кардиналну борбу против инфекције – жвакале су бели лук. У многоме сам управо због тога  у Техерану више волела да се возим таксијем. Узгред речено, о таксију. У градским таксијима не постоји јединствена тарифа или нека обрачунска каса. Возач сам одређује цену вожње. Не зависи све само од растојања – Техеран је врло велики град и кад на северу пада снег може се десити да на југу сија сунце – већ и од гужве и времена које се проведе у колима. Кад сам плаћала пружала сам возачима свежањ новца и они су бирали новчанице које су им се свиделе. Нисам могла да се снађем у иранским риалима и туманима. На пример, за четрдсет долара добила сам импонзантну количину новчаница које нисам могла да сместим у свој скромни новчаник. Мит о томе да су возачи таксија најразговорнији људи на свету је вероватно тачан само кад су мушкарци-туристе у питању. У мом случају више су волели да ћуте, ретко и једносложно одговарајући на кишу мојих питања и с прекором ме гледајући у ретровизору – обично сам седела позади. У техеранским гужвама, кад је већ о томе реч, човек може провести већи део дана. И није проблем само у броју возила на улицама, већ у чисто источњачком начину вожње. На семафоре, независно од тога да ли раде или не, нико не обраћа пажњу. Ако постоји иоле слободно парче коловоза возачи га хитро заузимају. На једно такво парче може да стане до десет „паметњаковића“. Као возач са стажем од преко десет година ја сам се у свакој сличној акробацији држала за седиште и затварала очи. Узгред речено, на путевима су се „најдрскије“ понашале управо жене за воланом. Не обраћајући пажњу ни на кога, оне не само да су пролазиле на црвено светло, већ су возиле и у супротном правцу, па чак и у улице у једном правцу које се зову „цигле“.

Упркос раширеном мишљењу о угњетеним женама на Истоку даме овде имају скоро неограничену власт. Не само због тога што да би се оженили девојком која им се свиђа младићи од младих година почињу да штеде новац – за младу овде треба платити огроман износ, приликом развода бивши муж не само да у потпуности својој супрузи треба да исплати цео овај порез, већ мора и да је издржава до следећег брака. Деца по закону о породици у земљи, уколико нису бебе, такође остају уз оца и мушкарци су обавезни да их издржавају. Дакле, слободна, разведена и скоро богата Персијанка не жури увек поново да се уда. Истина, савремене Иранке се и даље боре за своја права, што понекад нервира мушко становништво у земљи. Саобраћајну ситуацију отежава и мноштво бициклиста, који се провлаче на опасном растојању између возила. Једног таквог смелог мотоциклисту смо ипак ударили. Пао је, устао и стресавши прашину с пута мог возача је засуо бујицом гневних речи. Истина, таксиста му није остао дужан. Пото су се свађале једно четрдесет минута обе стране су незадовољне, селе у своја возила и разишле се на разне стране. Никаквих полицајаца, писања актова о саобраћајној несрећи и других бирократских процедура. Истина, да је мотоциклиста био повређен, возач би ипак морао да плати такозвани порез на крв.

Путовање у Техеран је посета апсолутно другачијем, данас у многоме иреалном свету. Грб Совјетског Савеза на руском конзулату у граду, који је забрањен за фотографисање, осећај да човека стално неко прати, полицајци, који проверавају документа и фотоапарат, разговори о сензорима и прислушкивачима на све стране, мисли о томе шта човек сме да говори, а шта не би требало. Без обзира на то што је алкохол у земљи забрањен, има га у скоро свакој кући. Иранци одлично знају где и по којој цени се може купити флаша окрепљујућег напитка. Исто тако као и где се може наћи жена лаког морала. Има читавих квартала где се може изабрати нека од служитељки љубави. Истина, њихове услуге су за иранске прилике скупе – јер жене често ризикују сопствени живот. Ако буду ухваћене, казна може да варира од јавног бичевања до смртне казне. Поред привидне строгости и суровости шеријатских закона, чини се да су Иранци успели да пронађу тајне рупе у њима како би искомбиновали обавезно поштовање исламских обичаја и врло световни начин живота. Између осталог, то се тиче и жена, које како се испоставило, и пуше, и пију алкохол и понашају се више него слободно, упркос свим познатим стереотипима. Истина, ништа од тога не раде јавно.

„Мис, опростите, али овде је само мушки ред,“ – благи глас Иранца ме је пренуо из замишљености. Техерански међународни аеродром. Три сата по поноћи, напуштам Иран, враћам се у Москву. У свој свет. Из све снаге желим да што пре скинем с главе мараму која ми је досадила. Засебни женски и мушки редови за пасошку контролу су непробојни. Мушкараца традиционално има више, али жене се због нечега детаљније прегледају, препипава се сваки набор на одећи. Са свим царинским процедурама до почетка лета ми остаје тридесетак минута. Авион је већ скоро пун. Ниједна Иранка није покривене главе.