Ратни савез САД с ирачким племенима

Вашингтон, 21. новембра – Амерички „глобални рат против тероризма” ушао је у нову – врло локалну фазу. Да би превладала на бојиштима Ирака, суперсила пактира – с вођама племена.
Иако та врста савезништва подсећа на прастаре методе, из изјава вашингтонских званичника произлази да је тако постигнут први постојанији успех инвазионих снага на фронту после свргавања Садама Хусеина у пролеће 2003. Управо је објављено да су последњих недеља тамо претрпеле најмање напада и губитака у последње безмало две године, а такав напредак се највећим делом приписује – придобијању, донедавно им непријатељских, племена за сарадњу.
Нарочито се истиче важност аранжмана са шеицима у провинцији Анбар, настањеном углавном сунитима, која чини готово трећину територије Ирака, протежући се тако рећи од предграђа Багдада до граница са Сиријом, Јорданом и Саудијском Арабијом. Председник Џорџ Буш и шефица дипломатије Кондолиза Рајс не пропуштају прилику да на Анбар укажу као на „ефикасну формулу” претварања непријатеља у савезника, а тиме и низа ратних назадовања у фронтовско напредовање.

Формула, укратко, изгледа овако: Американци су вођама сунитских племена у тој области дали потребно наоружање, појачали обуку и финансирање локалних бораца, а заузврат су добили партнера у борби против Ал Каиде. Обе стране тог договора сада тврде да су непријатеља – који је пре годину дана готово овладао Анбаром где је, наводно смерао да створи „исламистичку државу” – протерали и приморали на повлачење у северније крајеве Ирака.

Славље им је данас пореметила експлозија аутомобила-бомбе на контролном пункту у покрајинском главном граду Рамадију. Усмртила је шест и ранила 13 особа.

Диверзија је доказ да ће бити потребно још поприлично времена да се утврди ко где и у којој мери управља ирачким пространствима. Американци мисле да би се до решења лакше дошло децентрализацијом, која би ојачала регионалне власти међусобно нетрпељивих – сада владајућих шиита и сунита који су власт изгубили, као и курдских аутономиста, при чему би се сажеле функције централне владе.

Премијер Нури ал Малики, шиит, управо је изјавио да би таква „деоба” могла да „повећа раздоре па да чак проузрокује распад земље”. Федерализам би, по њему, могао да „нас остави без државе, и у поделама и завадама”.

Сунити су за за јаку централну власт – под условом да у њој буду „адекватно заступљени и уважени” И да она „праведно расподељује приходе од нафте”, у којој њихова зона оскудева, док шиитска и курдска обилују „течним златом”. Децентрализацију прижељкују, пак, утицајне групе шиита и Курда, у смислу – да „свако буде свој на своме”, без веће прерасподеле блага.

Упоредо с тим, не јењавају подозрења између лидера два исламска крила. Шиити се прибојавају да је нови пакт Американаца ободрио суните да се понадају да ће опет завладати земљом, док сунити оптужују шиите да не прихватају „пружену руку” сарадње и да не раде довољно за „национално измирење”.

У међувремену се заоштрио спор чланице НАТО Турске с Курдима, које Анкара оптужује да пружају уточиште јединицама њених сецесиониста, њихове „сабраће”. Американцима су савезници и Турци и ирачки Курди, па покушавају да с њима склопе савез против „заједничког непријатеља” – Курдске радничке партије чија герила се бори против трупа Анкаре.

Нове компликације не спречавају Вашингтон да Анбар, па и Багдад у коме су слични аранжмани с мешовитим становништвом донекле смањили небезбедност, наводи као – узорни модел. Обелодањено је да планирају да тамошњи модел примене – у Пакистану.

Према поверљивим документима, до којих је дошао „Њујорк тајмс”, Вашингтон појачава напоре да за непосредну кооперацију придобије – племена у пограничном делу према Авганистану, где претпостављају да се налази Осама бин Ладен. „Племенски предлог” разрађује Команда специјалних операција САД, додаје се, с циљем да за себе придобије „поглавице” на територијама над којима Исламабад одавно нема контролу а на којој, користећи и племенске везе, делују Ал Каида и талибани, задајући све веће муке међународним коалиционим снагама које су их свргле с власти у Авганистану пре шест година.

Не искључује се, при том, могућност да уз финансијску и помоћ у обуци, у Пакистан из Америке дођу и – командоси који би тамо „могли да предузму и ударе на лидере непријатеља”. Тандем стручњака из овдашњих института Ентерпрајз и Брукингс као да допуњава такав пројекат: они сугеришу да би – због опасности да једина исламска атомска бомба падне у погрешне руке – Американци и њихови савезници требало да се припреме за слање јаких трупа у Пакистан како би се заштитио нуклеарни арсенал. И – да се ојача сада уздрмана централна власт „да не би дошло до распада земље”, опет по – линији племенског плурализма.