Темељ куће и и државе

Велике црногорске породице – од 20 до 40, 50 душа – прецизно су одређивале унутарплеменске и међуплеменске односе. Тако су утицале и на владу. Нажалост, све до данас мало су познати међусобни односи старијих и млађих чланова породице и међупородични односи мушкараца и жене. У сваком случају, непобитна је чињеница да је Црногорка ипак темељ, не само живота, него и привреде земље.

У породици, положај жене био је крајње незавидан. Цио њен живот – од рођења па до смрти – био је пропраћен низом понижавајућих обреда и традиције. Довољна је подсјетити на чињеницу да женско дијете није било ни жељено, ни добродошло у породици. Још од раног дјетињства, Црногорка се привикавала на тежак, свакодневни рад и већ са седам година сматрали су је за одрасло биће, способно да зарађује за хљеб. Жена је водила домаћинство, носила производе на пијацу, чак ишла и у надницу и за одређену надокнаду преносила товар пошто у Црној Гори није било путева и коња па је пренос робе био скуп. Удавала се са 14 до 16 година. Шта је она о томе мислила, нико је није ни питао. Понекад су уговарани бракове још прије дјетињег рођења, а задуго се сачувао обичај да човјек купи жену. Током цијелог супружничког живота, муж и жена нијесу смјели да разговарају у било чијем присуству.

Раме уз раме са Американкама

У Црној Гори постојали су службени (са црквеним одобрењем) и неслужбени разводи. Разлог за службени развод могла је бити само трострука крађа мужевљеве имовине. До неслужбеног развода долазило је само због лошег односа мужа или његовог рођака према жени. Дозвољавано је и двоженство у случају да је прва жена нероткиња, али би она остајала и даље да живи у кући мужевљевој. Током пограничних или међуплеменских размирица Црногорац је знао да одсуствује из куће , а многи су и гинули не доживјевши ни 35 година. Тада су жене постајале домаћини, али кадкад и под старатељством. Пошто су многе младе Црногорке остајале удовице Влада Црне Горе је подржавала поновне бракове и чак исплаћивала новчану помоћ за свако рођено дијете. Жена је могла имати сопствену имовину али није могла сама њоме да располаже. Својином Црногорке сматрао се мираз или очева имовина ако није било мушких сродника у њеној породици. Поклони су такође сматрани њеном имовином, али је смјела да их прима само уз сагласност супруга, и такође није могла да располаже њима и сматра их својим.

Неки писци, попут Поповића и Липовца – 1887. су тврдили да "дјевојка у Црној Гори има тако широку слободу која се може дјелимично мјерити само са слободом америчких дјевојака. Родитељи пуштају кћерке чак и да путују саме и изван граница пошто су научене на витешко понашање мушкараца према слабом полу и крхком чељадету, па се окрећу без страха од неког недостојног поступка од стране мушкараца."

Чак су и Турци поштовали неприкосновеност црногорских жена, јер су добро знали да су Црногорци склони и да заратују због њих, чак и за вријеме рата. Дозвољавали су Црногоркама да се слободно крећу и кроз линију фронта са Црном Гором, што су Црногорци знали да искористе-жене су их као извиђачи-шпијуни обавјештавале о кретању турске војске. Учешће жена на фронту није се на томе завршавало. Требало је војску хранити, снабдијевати оружјем, чистити оружје, превијати рањенике... Свуда је Црногорка подметала раме и олакшавала мушкарцима ратовање.

Прве политичарке

Црногорско друштво је све до 20. вијека сачувало исконску чистоту ћуди, обичаја и нарави, па се ријетко суочавало са криминалним ситуацијама. Ако је то била жена, основни преступи били су прељуба, крађа и умишљено убиство мужа или дјетета. За крађу, жена је подвргавана тјелесним казнама, а за остало, пријетила јој је смртна казна. Мада, истини за вољу, нема података о подобном случају. Црногорац се стидио и избјегавао женско друштво, али је величао њихове подвиге у рату. То су поштовали, схватајући да жена још увијек не заузима своје надлежно мјесто у друштву. Због тога су управо у другој половини 19. вијека указивали више пажње жени. О томе је 70-их година 19. вијека писао и ректор црногорског Богословског института, Милан Костић.

Захваљујући њему и иницијативи руске царице Марије Фјодоровне влада је обратила дужну пажњу, и прво женско училиште у земљи за 30 ученица – Црногорски женски институт – основала је 1869. године. Примане су дјевојчице од 9 до 12 година које су умјеле да читају на српском, рачунају и знале су неколико молитви. Школа је трајала шест година и још један разред плус за оне које су жељеле да постану учитељице. Основни предмети били су закони Божји, српски, руски, француски, историја, земљопис, рачун, црквено пјевање, кројење, шивење, вез, вртларство и баштованство. Институт је радио до 1913. године, али са све мање ученика. Године 1870. у мушкој основној школи на Цетињу донијет је закон о свеопштој школској обавези. Прве су биле на Цетињу и Подгорици, а затим и у Никшићу и Бару.

Црногорско друштво је коначно схватило да нема ничег богохулног ако жена изађе и на политичку сцену. Крајем 19. и почетком 20. вијека, то је, додуше, било доступно само представницама црногорске елите, прије свих, кнегињи Даринки, супрузи књаза Данила и двјема кћеркама краља Николе, Анастасији и Милици.

Узевши све у обзир црногорска жена 19. вијека може се истаћи као примјер било које жене у Европи. Иза њеног неприкладног спољашњег изгледа, скривале су се врлине као што су вјерност, издржљивост, трудољубивост...