Када ће тајкуни постати задужбинари

„Сви ми умиремо једном, а велики људи по два пута: први пут кад их нестане са земље, други пут кад пропадне њихова задужбина.” Када је стварао овакву поруку свом роду и потомству, остављајући уз то и солидну имовину за своју задужбину, Иво Андрић није ни могао да наслути да ће се у ово наше време умирати само и искључиво једном – готово да нема српских богаташа који данас праве задужбине, упркос чињеници да никада, као што је то случај данас, нисмо имали своје представнике међу најбогатијим људима на свету.
Процењује се да данас у Србији има 105 задужбина и око 500 фондова, али само мањи број их је активно и способно да одговори циљевима због којих су настали. У Архиву Србије чува се грађа о 408 задужбина. Иако не постоји прецизан списак оних који су завештали своју имовину и основали задужбину, процењује се да их има око 800.

Универзитет у Београду имао је 82, САНУ 65, Матица српска више од 80, „Привредник” 94, а СПЦ 32 задужбинара. Овоме би се могао придодати и број дародаваца Универзитету у Београду до 1939. године, којих је било 76.

– Обнова задужбинарства и филантропије је услов да се Србија покрене, јер задужбине стварају дух милосрђа, а без тога Србија неће моћи да нађе себе  – сматра Мирослав Мајкл Ђорђевић, један од оснивача Задужбине „Студеница” из Сан Франциска, на чију иницијативу је недавно у Београду одржана расправа са циљем да се овде реафирмише дух задужбинарства.

– У доба комунистичке владавине Југославијом задужбинарство је постепено замирало, будући да је имовина највећег броја задужбина национализована, а само мањем броју је било допуштено да животари. Будући да је проглашено буржоаском појавом, самим тим стављено је на листу непожељних институција – вели у својој анализи историчар др Радош Љушић, показујући како се догодило да овде замре дух солидарности, милосрђа, патриотизма, просветитељства, свега што собом носи задужбинарство.

Први послератни проректор тако је одмах уклонио из хола Ректората бисту краљице Наталије, која је уз Луку Ћеловића Требињца била највећи добротвор Универзитета у Београду. Задужбина краља Петра Првог Карађорђевића на Опленцу већ 13 година води судске поступке са државом, не би ли доказала да је имовина у срцу Шумадије њихова. Данас се и Задужбина Николе Спасића спасава у последњем тренутку под налетом приватизације и поновног отимања онога што је поклоњено народу.

– Имовина Задужбине Краља Петра Првог никада није национализована и конфискована, већ је одузета на основу исказа два сведока, о чему Задужбина има седам пресуда у своју корист. Али упркос томе, процесима нема краја, а поштене и професионалне судије због тога страдају – илуструје Миладин Гавриловић како се уместо духа задужбинарства у Србији ушанчило нешто сасвим супротно милосрђу и филантропији, који су красили Србију.

Аналитичари сматрају да је „излив социјализма у мозак” и непостојање адекватне законске регулативе разлог што се Србија данас налази далеко од тзв трећег таласа задужбинарства, који данас у свету прати компјутерску револуцију. Већ пет година постоји модел закона о задужбинама и фондовима, који је урађен у невладиној организацији Центар за унапређивање правних студија и прослеђен Влади Србије, али је држави изгледа згодније да и даље ради по старим навикама и законима.

Коларчева задужбина, према речима Зорана Марјановића, лане је, кроз порезе, вратила држави 10 одсто од својих прихода, што је око 100.000 евра. И све то упркос прецизној законској одредби да се на имовину издвојену за задужбине порез – не плаћа.

У САД постоји више од 60.000 задужбина од којих је 95 одсто приватних.

„Са својих 35 милијарди долара капитала Задужбина Била Гејтса, којој је Ворен Бафет најавио додавање 44 милијарди долара, одиграће у овом времену ону улогу коју је Рокфелерова фондација имала на почетку прошлог века”, сматра Мирослав Ђорђевић. Мале државе као Шведска и Данска налазе се у самом врху по броју задужбина, у Шведској је око 25.000, а у Данској око 15.000 ових институција.

– Чак и богате и моћне нације увиђају да неке бирократске структуре, политички мотивисане, нису у стању да помогну или решавају неке од основних потреба друштва. Распрострањену неправду, сиромаштво, болести и немогућност образовања, филантропи својим новцем и угледом кроз легално организоване задужбине покушавају да промене и омогуће хуманије односе – вели Ђорђевић, најављујући у име дијаспоре кампању да се и у Србији покрене нови круг организованог доброчинства.

Предуслов за то је да се врати конфискована и опљачкана имовина задужбина и створи јак лоби који би, уз промену прописа, радио на утемељењу  задужбинарства. Уз овакав позив ишла би и најава оснивања неке задужбине новцем из дијаспоре. У Београду нема ниједне задужбине иза које стоји имовина неког нашег исељеника. Ипак, чини се да ће се у главама оних у Србији који имају довољно новца на својим рачунима најтеже утемељити схватање да дарују своје зато што хоће да помогну, а не зато што очекују нешто за себе.