Анђелковић: Протекли и предстојећи „Бој у Дрлупи“

ПОСВЕЋЕНОСТ НАРОДУ

Ствари су могле да крену и другим током да је Карађорђе био налик великом делу савремене српске „елите“. Турци су били убеђени да су двадесетак дана раније обављеном „сечом кнезова“ – ликвидацијом бројних угледних Срба – за дуже време онемогућили србски ослободилачки покрет. Зато су се нашли у чуду када се наш народ масовно дигао на оружје. У таквим околностима, желећи да амортизују народно незадовољство, хтели су да преговарају.

Са намером да обећањима смири ситуацију – а ако се то покаже нереалним да муњевито пређе у офанзиву – на ослобођену територију дошао је Аганлија. Злогласни дахија понудио је „укидање“ неких намета који су тиштиле народ. Ипак, свестан да српске вође нису лаковерне као њихови „обични“ сународници, са њима је разговарао на други начин. Знао је да предводници устанка добро знају да Турци купују време, па је „елити“ понудио да за личну корист прода свој народ.

Како је то изгледало можемо да видимо на примеру аранжмана који је нуђен Карађорђу. Аганлија му је предложио да Турци за њега, у Аустријском царству, купе много веће имање од оног које је имао у Тополи. Међутим, Ђорђе није пристао да постане пречански спахија и проживи остатак живота у миру (али и заради надимак „Купљени“) већ се одлучио да настави да иде национално-ослобдилчаким путем. То је на крају платио главом, али се зато већина Срба и даље искрено клања његовим сенима.

ТИТОИСТИЧКЕ ДАХИЈЕ

С друге стране разне Драже Марковиће, који су ради привилегија газили по својој нацији, ништа неће опрати пред судом историје. Они ће остати упамћени као титоистичке потурице – чија духовна деца за рачун страних ментора (није битно да ли су они из Загорја или Америке) и даље раде сличан посао – које су пристале да учествују у комадању сопствене земље. Једно су били србски комунисти током Другог светског рата и непосредно после њега, који су ради идеолошких илузија и већ усвојеног југословенског идентитета били спремни да запоставе српске интересе, а друго су они. Први су грешили али су стварно веровали да приносе жртву ради јаке и социјалном правдом испуњене Југославије. Други су свој народ ниподаштавали онда када је било јасно да Југославија већ увелико бива конфедерализована. 

Тако је испало да се Срби нису жртвовали за нешто „веће“, чији су део, већ у  корист народа из окружења који су према нашем непријатељски настројени. А баш то од нас поново очекују разне модерне дахије типа Соње Бисерко. Ништа се у погледу тежњи и активности антисрбских снага није променило од, поново, 24. фебруара али 1974. године, када је усвојен устав СР Србије, којим је она заокружила своју поделу на три дела. Није се од тада до данас изменио ни, радикално другачији од Карађорђевог, слугерански однос великог дела модерне српске политичке и културне „елите“ према моћницима који не желе добро нашем народу.

(АНТИ)ДРЖАВОТВОРНА ЕЛИТА

Толико о томе. Тек да се сетимо – пошто смо прославили дан државности модерне Србије (Сретење, 15. фебруар)  – државотворног али и национално-деструктивног симболичког значаја још једног датума, 24. фебруара (1804. и 1974), и „елита“ повезаних са њим. Србска „елита“ са почетка 19. века, ма колико имала недостатака, није продала свој народ и земљу ради личне користи, већ га је одважно повела у борбу за национално-ослобођење. Куда су нас повели некадашњи миљеници Броза и Кардеља, а настављају да воде „жути неотитоисти“ – јасно је! Зар да поверујемо да се за наше националне интересе боре они који америчким дипломатама кажу да „неће бити препрека напорима међународне заједнице да региону донесу стабилност чак и ако то укључује неку форму независности Косова“?

Они су, нажалост, баш оно што би били србски лидери са почетка 19. века да су се продали Турцима. Имајмо то у виду, али и чињеницу да је прва победа за ослобођење Србије добијена на ширем подручју данашњег Београда (село Дрлупа је део општине Сопот). И некадашње и данашње потурице, и са последњима (тј. представницима „Анти Србије“) те њиховим страним газдама повезана квислиншка владајућа политичка „елитa“, на истом су месту (а не само послу). Отуда, баш ту морамо да добијемо битку за препород Србије, са чиме је нераздвојно везана и борба за промену доминантног обрасца мишљења.

Посвећеност свом народу и јунаштво – створили су модерну Србију. Саможивост и кукавичлук – прете да је униште! Ако прво, разуме се на начин прилагођен околностима, поново не усвојимо као услов без кога се не може бити део „националне елите“ – ефекти сваке победе над садашњим „потурицама“ биће  краткорочни. Промена актуелне власти – што свим силама ваља подржати – шанса је да отпочне вредносна обнова земље. Још не можемо да повратио реалну контролу над Косовом али нова власт биће одмах у стању да ради на афирмацији патриотског и моралног односа према држави и нацији. На основу таквих дела треба да оцењујемо њен рад.

(Извор: Печат бр. 205. од 24. фебруара 2012)

POST SCRIPTUM: О НОВОЈ ФЕБРУАРСКОЈ ИЗДАЈИ

Датуми некад имају чудан, нашој „овостраној“ логици недокучив, смисао. На Видовдан 1389. године одиграла се  Косовска битка, која је представљала увод у пропаст средњовековне српске државности. Истог датума али 1914. године, србски родољуб Гаврило Принцип, испалио је хице у аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, који је за Србе оличавао окупаторску власт. Тако је отпочео велики рат за уједињење србских (а нажалост и других југословенских) земаља. Баш Видовдан је био дан када је Немачка 1919. године потписала Версајски уговор, и њиме признала своју објективну кривицу за почетак Првог светског рата. Такође, 28. јуна, усвојен је први Устав Краљевине СХС, што су многи наши преци доживели као завршетак остварења вековних тежњи да сви Срби живе у држави у којој су своји на своме. Но, плиткоумност наше „елите“ допустила је да се по нас неповољно одвијају државно ерозивни процеси, који су мало по мало довели до тога да је почетком 21. века територија под контролом Београда мања него пред Први светски рат, односно да је србски простор поново раскомадан. У свему томе поново своје место има Видовдан.

28. јуна 2001. године, србски квислинзи су непријатељима сопствене земље изручили Слободана Милошевића. Какав год био, и колико год грешио, ипак је покушао (макар и недоследно) да се бори за српске интересе. Опет, они који су Милошевића наследили на челу државе, са часним изузецима, нису ни пробали да раде у прилог Србије већ су безочно распродавали земљу. Тако смо стигли ту где смо, па, нажалост, причамо о историјском значају 24. фебруара. О њему сам писао пре него што је поново наступио, а додатно је његов дубински смисао потврђен оним што се десило на дан када се на киосцима појавио „Печат“. Као што су титоисти забили мач у Србију тог датума пре 38. година усвајањем Устава којим је Косово постало држава унутар државе, тако је и данашња „Коалиција за уништавање Србије“, 24. фебруара заокружила процес фактичког признања косовске квазидржаве. Од 2008. године до пре неки дан дали су јој „жути“  и њихови партнери скоро све што је Тачи уз подршку Запада тражио – од признања пасоша, таблица и диплома до правих граничних прелаза – да би на дан о коме говоримо заокружили пакет поклона шиптарским сепаратистима. Тадић, Дачић и Дникић, даровали су им спољнополитички субјективитет, што смо начелно очекивали, али, док сам писао текст за „Печат“ о дешавањима 24. фебруара, нисам ни помишљао да ће се то десити баш тог датума.

Сада Косово, равноправно са остатком Србије, на регионалном нивоу може да учествује у међународним односима. Ускоро ће тај модел бити примењен и у ширим размерама. Ето, то је нама дала Тадићева „борба“ за Српство. Таквог председника и његове сараднике само можемо да пожелимо својим непријатељима. Ништа нам више од тога не треба! Ипак, главе горе. Коло среће се окреће. На Видовдан, 24. фебруара, или било који датум када смо патили, било је током неких година и србских победа, и националне среће. Тако ће бити и у будућности. Српство је као птица „Феникс“. Много пута је „сагоревало“ и поново се рађало. Само не смемо да се деморалишемо и дигнемо руке од себе, и доћи ће изнова наше време.  Да би се то што пре десило, те да ефекти победе опет брзо не би нестали, крајње је време да извучемо поуке из историје и прекинемо да радимо против себе. Неминовно је да ће се, и пошто нам крене набоље, периодично дешавати негативне појаве. Ствари ће некада сигурно ићи на нашу штету али ако сами не будемо доприносили неповољним трендовима, они ни случајно неће имати такве размере као што је то сада, када смо, захваљујући незрелој па и великим делом издајничкој „елити“, сами своји највећи непријатељи.
Пише: Драгомир Анђелковић
Извор: Видовдан.орг