Народ спрема мотку?

 Београд – Првог марта 2012. године кренули смо пут Сомбора, на трибину коју је за професора Деретића организовало удружење „Корени“. Од Београда до Сомбора пребројасмо силне билборде „сиромашних“ националних странака. „Прште пароле и севају намештени осмеси у пуном колору. Ма сви све дају за Србију, а после ће све то лепо да наплате. 180.000 евра за једног освојеног посланика, а шта ће бити са народом и државом- није битно, они ће мудро чекати крај у посланичким клупама. Читаће новине, наклапаће трачеве из скупштинских кулоара, препричаваће „швалерске“ догодовштине, узеће дневнице и отићи у исте старе кафане. Као да се ништа није десило још од 1997.“ рече професор.

Исти људи, исте приче, а земља нам опусте. Опусте од људи, од деце, од смеха, од наде! Нема више ни заљубљених парова да пркосе безнађу. Сомбор сав тужан, сив. Улице празне. Понеко изађе из маркета, у кеси носи хлеб и млеко углавном. Нико не стоји на улици да поприча са познаником, пријатељем. Пролећно сунце, нема кога да му се радује. Нико више нема снове о будућноти, нико не види наду. Србијом као да је прошао торнадо очаја. Људи само са страхом гледају  запрашивање са неба које контролише НАТО. Болесних и отрованих све више. Падају људи као снопље, гробља су најуспешнија делатност у Србији! Ипак, трибина у Сомбору била је пуна. Дошли су људи јер верују Јовану Деретићу. Дошли су да чују истину, да нахране душу славном србском историјом, дошли су да напуне срца вером и надом.

А већ у предвечерје 3. марта 2012 године, као у ружном филму који смо већ гледали, пролазили смо кроз сами центар Београда на путу до сале општине Нови Београд.У центру Београда, као споменик овој пропасти земље, сулуда парола на огромном билборду „Европски корак- добро за све“, а лево и десно од билборда у самом срцу Београда стоје затворене радње, излози прекривени папиром. У срцу Београда све је празно у суботу увече, као да је полицијски час 1942. и као да иза угла вреба немачка патрола да Вам тражи аусвајс. На бандерама уз српске заставице окачене заставе европске уније, па још свезане у машну, да што чвршће споје жртву и крвника!

Спуштамо се низ Бранков мост, чак су и аутобуска стајалишта празна. Контејнери претрпани смећем, пси луталице по мраку. Кафићи празни, аутобуси празни. Нови Београд се ућутао, само светла из бетонских небодера дају знак да народ живи. А како народ живи? У 18 часова људи су почели да пристижу: озбиљни, забринути, у групама, у паровима, целе породице. Много младих, много старих. Знамо, никоме није добро данас. Свима је јасно да смо под окупацијом, али како се изборити, то су дошли да чују. Од десет корака који нас деле од слободе, први је најтежи. Како скинути ову  власт која се окружила преторијанском гардом плаћеника: батинашким одредима да спрече протесте, администрацијом коју су запослили да гласа за њих, тајкунима који контролишу сав посао, партијском мафијом која застрашује људе на сваком кораку и прети НАТО пактом!?

И сада они нуде „Европски корак“ кажу добро за све- све њихове штићенике и слуге! За народ Србије „Европски корак“ води у кућу која се руши и где сада ми који нисмо чланови жуте мафије, требамо на силу да уђемо, да бисмо подметнули леђа у тој кући која се распада и обезбедили Немачкој да направи Четврти рајх у Србији!

Рече неко на скупу да се не треба плашити, јер су жути толико „паметни и способни“да не само да краду из буџета и једино то знају, него да краду и идеје. Чим су видели да народ прихвата „10 корака до слободе“ Слободне Србије, ето њих да нуде неки  „Европски корак“. Али, потценили су они народ Србије. Нема човека који данас не чита и који не чује да се Европска Унија распада и да Србија ту може бити само колонијални роб. Ми нећемо добити ништа, јер Европа грца у дуговима, а траже нам све: да се одрекнемо Косова, да ништа не извозимо јер наводно није по стандардима ЕУ, да увозимо генетски модификовану храну, отровне и непроверене лекове, да рушимо своју цркву у корист Ватикана, да се одрекнемо својих закона, културе, традиције. Они желе да Србија више не буде Србија, већ скуп расцепканих „региона“ тј. будућих дистрикта новог немачког рајха.

Академик др Јован И. Деретић рекао је да смо сви дошли на скуп не од силе и не због воље да се бавимо политиком, која никада није била прљавија него данас. Дошли смо да се ујединимо, да се организујемо и да се ослободимо. Ми, обични људи мораћемо да се позабавимо својом државом и да узмемо своје животе у своје руке. Овако како је кренуло у суноврат, Србија ће нестати, а од нас се тражи да ћутке гледамо свој крај! Хоћемо ли ми то, питао је професор Јова?

Имамо ли право да због мало личне жртве коју треба дати, мало времена и рада ризикујемо да овај народ који постоји 33 века сада ишчезне? Колико храбрости треба против шачице издајника на власти? Људи су климали главом, одобравајући, али су питања показала страх. Како да се изборимо против толиких лажи на моћним телевизијама, против хиљаде билборда, плаката и политичара који сви дувају у једну тикву- нико више не зна ко је опозиција а ко је позиција? Како да се подигне на побуну народ који је гладан, уморан, сиромашан, разочан у све. Народ који сваког дана трују медији и „личности из  јавног живота“ да је све готово, да морамо да се предамо и да нема помоћи од судбине која нам је скројена у Бриселу!

Борити се као наш народ на Косову, као прогоњени хришћани некада, одговорио је професор Деретић. Шта нам то треба да позовемо све које волимо да нам се придруже? Шта нам треба да када већ видимо шта нам се спрема  донесемо одлуку да нећемо омчу око врата и да ми њима запржимо чорбу’? Канцеларије- шта ће нам- имамо своје куће да се састајемо! Билборди- шта ће нам- имамо ноге да прошетамо до комшије и рођака. Телевизије- шта ће нам – имамо сопствену главу да размишљамо. Не требају они да нам соле памет како смо изашли из кризе, како је Европа ту, још  20 година кандидатуре,па ће нас примити ко робље ако неко преживи!

Уместо тога ми имамо Русију да нас брани и да нас храни, ако почнемо да радимо и производимо.Имамо сваку помоћ и понуде за сарадњу са Евроазијском унијом и преко Русије са земљама БРИКС-а. Толико тржиште за нас је спас- можемо сви да се запослимо и да покренемо рад у три смене.

С друге стране вреба на нас НАТО да нас у Европској Унији коначно сахрани! Тај  „Европски корак“ биће добар само за њихове жуте слуге! Трибина на Новом Београду завршена је са надом у ослобођење и са новим члановима. Неко је из публике споменуо и мотку- добио је громки аплауз од целе сале.

А да мотка може бити лек за тренутно стање, потврдили су сутрадан Земунци. 4 марта у  још већој сали, додуше запуштеној и без грејања, која оличава стање у земљи, окупило се изненађујуће пуно људи. Вруће теме брзо су загрејале публику. Док је професор Деретић говорио људи су климали главама. Чак је и нарогушени полицајац у цивилу, који је дошао по службеној дужности, на крају трибине искрено аплаудирао професору. То нам је дало огромну наду- цела Србија зна истину, цела Србија зна којим путем треба поћи. Чак и они који раде у државним службама знају шта нас чека- и њихова ће радна места бити избрисана ако сада не постану завереници и устаници новог србског устанка. Ниједан глас не сме отићи у прилог сахрани Србије! Ниједан глас Европској Унији иза које се крије перфидни Ватикан, бесрамна, похлепна Немачка и њени сарадници Турска и Шиптари!

Питања више нису била питања, већ глас очајног народа коме је неко коначно дао прилику да каже истину. Дуже од излагања професора Деретића, трајала је канонада незадовољства, отвореног беса за неправде учињене народу Србије- народ тражи да се хапсе лопови на челу власти, народ тражи правду, народ тражи слободу.  Ако покраду изборе, а грађани већ знају да хоће- понудише и Земунци решење- мотку!  Када је професор Деретић рекао да их морамо потући на изборима, неколико се њих побунило и рекло да су избори продати, а да су се странке договориле унапред о свему. Али Јован Деретић је храбро рекао и то да избори нису наш циљ- већ слобода. А за слободу ћемо се борити на сваки начин. Ако не буде могло изборима, биће демонстрација- али ми у Европску Унију нећемо ући. То је буре пуно змија отровница! Кандидатура коју сада марионете славе не значи ништа, једно празно обећање за које су молили 10 година. И сваки даљи корак према Европској унији значи корак ближе смрти наше државе и народа.
Нема много избора данас- два су пута пред нама- са Русијом путем спаса или у провалију Европске уније и под чизму НАТО пакта.

„Слободна Србија“ води путем спасења- отворено и јасно заступамо савез са Русијом као гарант самосталности Србије и ослобођења од Четвртог Рајха.

Они који су размислили својом главом, приступили су после трибине да помогну хлебу спаса. Да ли ће то бити оловком или мотком, видећемо!

Следећи устанички сабор – град Крагујевац 11.марта!

10 корака до слободе