Истина о Косовском боју

 У целом петнаестом веку, Срби су били победници у бици на Косову, а од шеснаестог века Срби су поражени. Како је дошло до те промене?

Ту су наступила разна тумачења:

Ето, Срби су отишли за веру Христову, да изгину храбро, жртвени јагањци. Другим речима будале. И сад испада ми славимо пораз, и сви нам се смеју, као ми славимо пораз, ми смо једини народ који слави пораз. То није истина. Ја сам проучавао турске архиве, турске писце који су директно били противници, иако они сви крију, и јесте да је алахова војска поражена, јер су они муслиманску војску сматрали алаховом војском.

Али, опис битке њихов је веран. Према том опису, сваки нормалан човек може да донесе свој закључак, шта је било. Имам један податак: Лево крило турске армије је Вук Бранковић сатро, не разбио, сатро, уништио. И његова оклопна коњица је дошла иза леђа цару мурату и дошла до турске коморе. Свакоме војнику, нормалном историчару, је јасно, кад се тако нешто деси да је битка завршена за њих, да ту више нема спаса.

Друго, имате стуб који је син Лазарев поставио на Косову, и на коме је писало и пише да су змију згазили и убили и да је судбина хтела да честити кнез Лазар падне у њихове руке … А ја знам. Цар Мурат је био убијен, он није био под шатором, то је лаж. То није била традиција отоманске војске. Зна се где је било место падишаху. На коњу, у средини ордије, окружен јањичарима а испред њега ред камила, као одбрамбени зид. И око њега, паше и везири саветници, и курири, који носе његове наредбе војсци.

Турски извори кажу да га је Милош оборио копљем са коња и докрајчио га мачем белим као млеко, ваљда био неки … у питању. И онда ви упоредите ту чињеницу, то они кажу, са оним што су нама причали. И друго никада се није десило у историји ратова да је победник побегао са бојног поља. Турци су побегли са бојног поља. И они описују панику те ноћи кад су бежали према Једрену. Ниједан турски ратник није остао на територији Србије.

А како се десило да је Лазар ухваћен? Када је мурат убијен, ејуп-бег убијен, њега је Стеван Мусић посекао и он је био престолонаследник. Онда су везири послали наредбу у име Мурата, Бајазиту, да иде по резерву, јер је Бајазит био храбар човек и ратник, а ако остане у рату погинуће и он. Угасиће се династија, пропадне царевина, пропадне све. Него га извуку да иде по резерву. И он одлази, када се вратио са једним одредом Черкеза, успут сусреће турске војнике како беже крвави, и кажу све је пропало. Онда он схвата да није моменат да иде на бојиште. Зауставља се и чека да се Срби разиђу да би покупио тело оца и брата. И чекао је до шест сати увече.

Срби су се разишли око три сата после подне, када су извукли рањенике. А Лазар отишао до Самодреже, са малом пратњом, да служи службу у захвалност Богу за победу. Бајазит дође, види неколико се људи, како се мува око Самодреже. Он оде, опколи, ухвати Лазара и погуби га. И покупи се и побегне за Једрене. То је истина.

Ту битку, која је према опису турских историчара била једна од најкрвавијих битака у историји човечанства, није могла ватиканска пропаганда да прогута, да је то била и србска победа. Па су онда, миц по миц, преко дубровчана убацивали: те Вук Бранковић издао, те овај издао… Ево, ја, код једног фрањевца сам нашао, где он каже, да је и Милош Обилић издао, сви издали. И Бранковић и Обилић и Влатко Вуковић, сви издали. Морало је, јер је то морални … то је етика србског народа, требало је то на неки начин упрљати, срушити. А онда верзија убиства мурата.

Замислите, Ви, једну ствар, комадант војске у бици под шатором. Ваљда у харему?! Замислите Ви такву глупост, да се то протури, па се то прихвати здраво за готово. То је било једно морално уздигнуће србског народа, па је то морало упрљати неким. Па онда прве хронике, први помени, и код нас и на страни говоре о победи. И тек од 16 века, када смо ми били под окупацијом, а када је на оптужбе Грка била укинута чак и Србска патријаршија, јер су Грци алармирали турке, да је патријаршија легло антитурске делатности, и Турци нам укину патријаршију и нисмо више имали ништа.

Онда су заменили ту тезу о Косовском боју, онда су заменили назив ћирилица и глагољица. До 16 века глагољица се зове ћирилица, а то што се после звала ћирилица се звала србица. У 16 веку се мења, србица се назива ћирилица, а ћирилица глагољица. У16 веку долази до тих огромних фалсификата и подметања, када Србије није било. Кад су Турци видели да су преварени од стране грка, онда је сулејман величанствени вратио Србима Патријаршију. Вратио нама је турски султан, Патријаршију, коју су нам укинули наши хришћани, православци, и то немојте да испустите из вида.Два се царства никад не могу имати, Ако једно хоћеш друго мораш дати, К’о две разне птице у гнезду једноме, Једна се осећа на огњишту своме, А друга је туђин у нашем оделу – Ти сазнаде ово и јави на делу, Лазаре, војниче царства Христовога, Прослављен од Бога, јер умре за Бога. Два се духа боре у човеку сваком, Један је узвишен а други је лаком, Један к земљи вуче, други небу жели, И тако се човек на два царства дели – На страдање пође к’о дух бестелесни Ти дух свлада земни, пригрли небесни Лазаре, витеже царске бесмртности, Што дух лаком баци рад духа милости. Две се војске бију на Косову Пољу, Једна небо иште, друга земљу бољу, За варљиве очи победиће друга – Победилац друга, а прва јој слуга! Ал´ очи вечности друкчији суд дају,

Пораз војске неба у вечноме сјају, Ти зна ову тајну и исход јој виде, Зато сад ликујеш, а други се стиде. Лазаре бесмртни, савести свом роду, Сад си цар на небу, некад кнез народу, Ти си савест србска што на небу блиста, Што никад за земљу не издаде Христа, Блистај царе Лазо, у царству небеском, Светли своме роду на путу му тесном! Буди наук роду кад га сумња тлачи – Од два духа увек Христов дух је јачи, Од два царства увек Христово је боље, То нас учи Лазар и Косово Поље. Тестамент кнеза Лазара Два тестамента наших врховних господара стоје као два пламена што се не гасе. Једно је тестамент Кнеза Лазара, последњег господара самосталне државе србске, у часу кад ће сила отоманска разбити србство. Друго је тестамент Владике Рада, најузвишенијег од свих господара србских земаља, настао такође у време црно, у време особито енергичног спремања омер – пашина. Кнез Лазар је умро као светац, Владика Раде као песник и мислилац. И један и други је састављао тестамент лицем окренут право у вечност, и довршио га без уобичајених сведока и без ичијих потписа и јамчевина. Тестамент Кнеза Лазара није ни писан, ни изговорен. Народна песма наша каже да је орао донео у кљуну поруку о пропасти Срба. Уочи тога дана, дана коби и пропасти, владар стварно није имао више ништа од земаљских поседа, никоју земаљску власт.

После косовске вечере, Кнез Лазар као да је већ кренуо био са земље, налазио се на путу у онај свет. Последњим силама свести и слободне воље изабрао је за себе, и оставио народу у аманет, образ и душу, другачије речено: царство небеско изнад царства земаљског. Тај Кнежев тестамент, тај високи моменат, зенит наше историје имао је континуитет. Полако и подземно стигао је да се даде осетити у тестаменту онога коме је Косово испуњавало душу, који се ниско клањао другом великом тестатору Косова, Милошу Обилићу — дао се осетити у тестаменту Владике Рада. Кнез Лазар је рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда, двадесетак километара југоисточно од Приштине, у источном делу србске области Косова и Метохије. Пуно име кнеза Лазара је – Стефан Лазар Хребељановић. Стефан – по краљу Стефану Дечанском за време чије владавине је Лазар рођен, и Хребељановић по оцу који се звао Прибац Хребељан. Лазарев отац је био знаменити великаш међу србском властелом па га је краљ Стефан Дечански поставио за управника (логотета) утврђеног средњевековног града Новог Брда, рударског насеља и важног привредног центра у ондашњој србској држави. Прибац је имао две кћери и једног сина. Удајом кћери стекао је јаке везе међу ондашњим племством. Старију, Драгињу, удао је за војсковођу Мусу, господара горњег и средњег Ибра који је столовао у утврђеном граду Звечану.

Драгиња и Муса родили су синове Стефана и Лазара, из народних песама познати као Браћа Мусићи. По смрти свога мужа, Драгиња се, као и многе косовске удовице, замонаши и доби монашко име Теодосија. Са својим синовима подигла је манастир Пресвете Богородице ког Брвеника, где је и сахрањена. Млађа Лазарева сестра би удата за великог жупана и војводу хвостанског Алтомана, господара области Хвосна, Пећи и Дечана. Са Алтоманом она доби сина Иваниша, који као царски сродник и унук деспота Иваниша би сахрањен у цркви манастира Дечана. Посебну пажњу Прибац Хребељан је посветио подизању и васпитавању свога сина јединца Лазара. У хришћанској духовној питомини немањићке српске државе, у којој су ударени темељи србског породичног и домаћинског живота, растао је и јачао духом мали Лазар, који је по природи био вредан, скроман, побожан, честите и милостиве душе. Од својих родитеља, нарочито од своје мајке, васпитаван је у православној хришћанској вери и побожности, као што су васпитавана сва деца у тадашњој Србији.

Са материним млеком, задојен је љубављу према својој цркви и према отаџбини. Чисте нарави, бистрога ума, храброг и племенитог срца, он мимо својих вршњака напредоваше у сваком добру и мудрости на радост својих родитеља и свих који га познаваху. Због своје даровитости, би запажен од царских људи који трговачким и другим пословима долажаху у Ново Брдо, и ови известише Цара Душана о даровитом сину управника Новог Брда. Тако Лазар стече царску благонаклоност. Убрзо би узет на царски двор у Скопљу, где започе постепено улазити у државне послове.