Има ли пилота у авиону?

   

Сви су, дакле, помало грешили, и сада врло лако сви могу бити на губитку. Највише, наравно, Срби. Али на губитку и те како могу бити и Албанци, САД, западни интереси и „европска ствар“ у Србији. О међународном поретку и правди да и не говоримо

Косовска криза се већ до сада показала као права гробница за бројне, наводно, поуздане политичке и аналитичарске процене и прогнозе. Сетимо се само колико пута и са колико сигурности је објављивано да ће све бити готово до краја 2006! Па онда јануара, марта, маја, јуна, септембра, децембра 2007. Колико се причало о седници Савета безбедности на којој ће бити усвојена „нова резолуција на бази предлога Мартија Ахтисарија“? Зато се данас чак и добри познаваоци српских политичких прилика углавном не усуђују да прогнозирају развој догађаја након десетог децембра. Ипак, готово сви се слажу да ће крајем ове, односно првих месеци наредне године у Приштини, Вашингтону, Бриселу и Београду бити повучени потези који ће дефинитивно променити садашњи косовски статус кво, и да ће ти потези имати далекосежне последице не само на регион, него и на глобалне међународне односе.

Али како је уопште дошло до тога да једно, ипак, локално српско и балканско питање, постане једна од две-три (уз Иран, Ирак и Закавказје) централне теме и, тако рећи, преломна тачка актуелне светске политике?

Рекли бисмо да се овде, пре свега, радило о серији погрешних одлука и процена у вези са проблемом Косова, и то од стране разних актера, и у дугом периоду. Срби су, најпре, генерално потценили размере демографског проблема на Косову, односно вртоглави раст албанског природног прираштаја, што је, у комбинацији са погромима за време нацистичке окупације и систематским полувековним притисцима, Србе на Косову и Метохији претворило у апсолутну и све безнадежнију мањину. Исто тако, пре и непосредно после Другог светског рата, српске власти су погрешно веровале да се косовски проблем може решити појачаном полицијском репресијом над албанским становништвом, да би, од краја шездесетих, комунистички режим отишао у сасвим другу крајност, покушавајући да албанске аспирације пацификује давањем Косову широке аутономије и конститутивног (полудржавног) статуса. Милошевић је погрешно веровао да је, након снижавања нивоа аутономије и успоставе полуполицијског режима у покрајини, почетком деведесетих, косовски проблем суштински решен и препустио га на старање својим неспособним и корумпираним локалним кадровима. А можда је највећа његова грешка било то што је помислио да се са Косовом може играти и политички манипулисати.

С друге стране, западни политички фактори (тачније, Американци) погрешно су веровали – под претпоставком да су у то заиста веровали – да је косовско питање превасходно хуманитарно питање, а не сукоб два тешко помирљива права, два етникума и два државотворна интереса. (Као и неколико регионалних.) Погрешили су када су, без одобрења Савета безбедности УН, без икаквог правног, и довољно моралног покрића због Косова бомбардовали Србију (односно СРЈ). А још су више погрешили када су накнадно покушали да ову грешку колико-толико оправдају (п)одржавајући слику о „геноциду над Албанцима“ и њиховом гандијевском отпору, систематски заташкавајући чињенице о криминалу, албанским злочинима и нехуманим условима у којима опстају преостали Срби на Косову и Метохији.

Осим тога, заведени погрешним информацијама од стране својих повереника са терена, западњаци су лоше процењивали степен српске заинтересованости за Косово, погрешно мислили да „Коштуница само блефира“, да ће Тадић на крају признати косовску независност, те да је Косово „тек на петом–шестом месту српских националних приоритета“. Погрешно су проценили руску позицију и могућу улогу у косовској кризи, непрестано упозоравајући своје београдске саговорнике да не рачунају на руски вето у Савету безбедности, да ће се Путин нагодити са Бушом и да ће их „Руси на крају продати“. И, што је најгоре, оваквом својом политиком, те директним и индиректним обећањима да им је „као награда за све што су претрпели под Милошевићем“ загарантована независност, толико су наелектрисали косовске Албанце да они сада сваку, ма колико повољну, опцију која им нуди ишта мање од тога заиста доживљавају као смак света и изузетну неправду.

Најзад, део српске антимилошевићевске опозиције изгледа да је исувише озбиљно схватио сопствену паролу да је „косовско питање заправо демократско питање“ и противно искуству и здравом разуму поверовао да је косовска криза отпочела са Слободаном Милошевићем и да ће се са његовим одласком и завршити. Сем тога, један део овог српског опозиционог корпуса који је после 5. октобра 2000. дошао на власт доживљавао је Косово као терет и настојао да га се што пре ратосиља, при чему су – опет погрешно – веровали да ће за такву политику имати подршку, или бар пасивни пристанак већине грађана Србије заслепљених сјајем европских звезда и хипермаркета. Преварили су се.

Сви су, дакле, помало грешили, и сада врло лако сви могу бити на губитку. Највише, наравно, Срби. Али на губитку и те како могу бити и Албанци, САД, западни интереси и „европска ствар“ у Србији. О међународном поретку и правди да и не говоримо. И верујем да сада многи виде да би онај статус кво са почетка текста, заправо, за све био много боље, тј. мање лоше решење. Али је велико питање да ли уопште има пилота у овом авиону – и да ли има времена да било ко промени курс и „повуче ручну“?
главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”